Пред вама је текст који описује живот Срба на Космету и упућен је свима онима који мисле да су Срби изгубили Косово и Метохију, јер су га продали. У нади да ће нам свима помоћи да схватимо колико је важно добро промислити и одмерити речи, пре него што их изговоримо или објавимо, објављујемо текст уз допуштење његовог аутора, Србина који и сада живи на Косову и Метохији.
***
„Пишем са тог Косова и Метохије. Имам сасвим довољно година да се сећам и почетка осамдесетих и оних демонстрација и шта им је претходило. Када живиш јужно од Ибра у селу где је Срба десетак скромнијих кућа са обрадивом земљом а окружује те неколико села са Албанцима, онда схватиш да си у центру пажње. Имаш и велике и плодне њиве на којима је рађало баш све, али деси ти се да преко ноћи останеш без летине јер ти комшије десеткују све. Покраду стоку, попале сена, затрују бунаре, посеку шуму. И тако из године у годину.
Имаш малу децу која дуго пешаче до удаљене школе, или их пратиш или дочекујеш са модрицама, покрадених јакни, патика, изгубљене торбе, књига, изгребане од трчања кроз шумарке. Сваки мрак у зимским ноћима доноси зебњу, у даљини иза брега се чују рафали, некоме изгори штала и трактор. Одеш на задушнице и нађеш поломљене споменике, поломљене крстове на свежим гробовима, покрадене металне ограде, месингана слова. И тако из године у годину.
Деца порасту, крену у средње школе, кад чујеш да је нека девојчица из суседног села силована. Чујеш како је из оближњег села човек пребијен док се враћао са посла. Телефона нема нигде.
А онда једног дана дође ти старешина из албанског села са пратњом. Глуми велику забринутост, нуди ти помоћ, огрев, дрва, даје бесу (реч) да те из његовог села нико неће дирати. А онда ти оним стакленим погледом понуди (посаветује) да ти откупи кућу за пола милиона марака са све њивама. Размишљаш у глави да је то спас, неколико станова где год по СФРЈ тада, отвориш радњу, ишколујеш децу, обезбедиш се. Али проради патриотизам, жеља и инат, одбијеш понуду. Следећих месеци све што се догађало постаје дупло интензивније, не само теби, већ и првом комшији Србину.
Следеће године опет старешина из суседног села. Ти гладан, деца гладна, шума посечена, гробови порушени. Он ти нуди 200 000 марака. Деца врше притисак да се иде, жена врши притисак да се иде. Инат не да. Одбијеш. Следеће године, по истом шаблону и још већим притиском одлазиш у суседно село и нудиш сву имовину за 200 000 марака. Мудрац врти главом и пуши увијен дуван. Каже да може за 150 000 али ако и комшија прода своје њиве, не мора кућу и окућницу. Продаш, одеш. Када комшија види да ће му Албанац бити први у злу не требало, нуди све своје за 100 000. Одлази и он. Одлази још оних двадесетак домаћина.
Е то тако изгледа, рођаци. А онда када дођу у ц. Србију, купе још већу кућу за пола новца, отворе продавницу, запосле децу. Па и ту кућу плате вама у ц. Србији, ауто купује од вас и вама даје новац за то. Иста али суровија прича дешавала се деведесетих, али са много више насиља, крви, отмица, силовања.
Када следећи пут будете причали о продаји Косова, сетите се делом овога. И да… ја имам преко 3 хектара земље у Недаковцу поред Вучитрна, близу реке Ситнице. Нити могу да је продам а ни да обрађујем. А она рађа тамо неком другом. Овом треба додати и пар правила са краја седамдесетих. Прво је било комасација земљишта. Узму твоју њиву близу куће, друге категорије, а доделе ти трећу, али до ње мораш проћи кроз албанска села. И правило 7+1 за запошљавање: на 7 Албанаца запошљава се један Србин, Црногорац, Муслиман, Турчин или Ром… Па саберите…
Живели, са Косова и Метохије.“
Истина! тужно!
Oni koji razumeju suštinu problema, oni ne optužuju obične ljude domicilne Srbe sa Kosova (i Metohije) koji su morali da beže u “centralnu” Srbiju već se optužba odnosi na “gospodu” iz SANU (“intelektualnu elitu” Srbije) i one koji su imali vlast u Srbiji, a to, zna se koji su bili! Daklem, ta tkz. “intelektualna elita” oni su “prodali” KiM za smeštaj svoje guzice u SANU fotelju ili očuvanja iste, a za tim (kako se nadali) jednim će “memorandumom” da pokažu “kako su pametni”. Ispalo je tako da smo u toj SANU imali sve same idiote majmune, bilmeze, pokvarenjake, jednom rečju – đubrad ljudsku, društvenu ološ, kao npr. i “akademik marksista” (otac potonjeg predsednika Srbije, jebo im pas mater i poreklo odakle su došli tamo.
Суштина је мало компликованија, него што изгледа. Нико или скоро нико, кога ја знам, не спочитава обичном народу да је продао Косово и Метохију. Мада су такви случајеви највидљивији јер, као што написасте, пада у очи када дођете у комшилук и љуљнете 100-200 хиљада марака или евра, док људи месец дана раде за 20000 динара (или код Слобе 2-5 марака). Међутим и поред тога, људи су се наслушали прича о страшним шиптарским злочинима и притисцима којима су Срби били деценијама изложени, па им и не замерају ако су на крају продали своја имања, али Петар Стамболић није трпео никакве притиске па знамо шта је урадио, а шта није. Такође, наши вајни руководиоци Ранковић, Крцун, Слоба, генерали Јово Поповић, Васиљевић, Перишић,……. да их не наводим све, ништа нису урадили за спас Косова и Метоије, али су зато урадили све у корист шиптара и после, наравно, засели у виле и станове по Дедињу. На њих народ мисли кад каже да смо продали Косово, јер шиптари и поред пара које су имали нису били способни да сами себи направе државу.
Osoba koja je objavila članak na osnovu koga ostavljamo komentare, ništa nije pogriješila, ama baš ništa, nije obični Kosovski srbin izdao Kosovo već je to učinila vlast svojim postupcima od 45 godine. Oni koji su stariji, sva zbivanja poznaju itekako, Milošević je pokušao nešto da učini ali tada je već bilo kasno, na svu žalost Srba u tom momentu situacija u svijetu je bila izrazito nepovoljna za Srbe, SSSR se raspao, fašistička Amerika koja je svemu tome i kumovala daje se u akciju da zada poslednji udarac ranjenoj žrtvi. Srbe na Kosovu iskreno razumijem do kraja, svaki put kada crkva skuplja pomoć u R.srpskoj da ih pomogne odazovem se koliko mogu, sve što dam od srca ima dam, jer znam kakve patnje proživljavaju.Jedino šta će mi u životu bit žao, ako na kosovu ponovo zakuva a da me tada kakava bolest spriječi da dođem da im pomognem, da jednom stim šiptarima rasčistimo za vijek vijekova.
Sa siptarima je trebalo na isti nacin “razgovarati”.Oni tebi zapale seno,ti onome na koga sumljas.Oni zatruju bunar,ti sameljes staklo i prospes po njihovoj livadi da se stoka “napase”.Glavesina siptarski dodje na razgovor vas deset kuca se slozite i kazete,kome sta zafali ubuduce, njemu i njegovim sinovima leti glava.Ali postoji jedna stvar koja koci bilo kakav otpor a to je, Srbin je neslozan i u vecini slucajeva ide linijom manjeg otpora i povlaci se.Prosto receno,picke smo od ljudi.
Nisi bio u toj situaciji,pa ne znaš.
Kako može da se suprostavi 10 srpskih kuća na 1.000 šiptarskih.
Južno od Ibra je ostalo toliko malo Srba da nas komšije pokose za noć a dovoljno da nas ima.
Živim u srpskom selu okruženo albanskim življem,južno od Mitrovice,koje ima 300 kuća (od kojih su 200 praznih).
Po 4-5 učenika u razredu i svake godine sve manje.