Чачак – Пећина и збег-црква Кађеница налази се са десне обале Западне Мораве, у околини села Дљина код Чачка. Пећина Кађеница је велика, али заборављена и запуштена светиња Овчарско-кабларске клисуре, у којој су током Хаџи Проданове буне Турци свирепо масакрирали на десетине српских жена и деце.
Године 1814. у Пожешкој нахији је избила побуна против турског терора, названа Хаџи Проданова буна по њеном вођи Хаџи Продану Глигоријевићу. Плашивши се за своју безбедност, око 100 становника околних села, углавном жена и деце, сакрило се у пећину, међутим Турци су их пронашли и на улазу нагомилали шибље и сламу и запалили ватру, а народ се погушио. Пећина је након овог догађаја названа Кађеница, будући да се народ угушио димом (кадом).
Више од 120 година звериње је развлачило кости несрећних људи. Тек на залагање владике жичког Николаја Велимировића остаци страдалника прикупљени су и положени у два камена саркофага који су смештени у олтарској апсиди пећинске цркве, испод распећа, да вечно сведоче о овом болном догађају. Непосредно пред почетак Другог светског рата, очишћен је пут који води до улаза Кађенице, а испред њега је постављен крст виши од 50 метара који се види из даљине. Изнад улаза су још увек видљиве стене загарављене ватром и илуструју злочин који не сме да се заборави.
Девојка је седела испред улаза у пећину, везла и ослушкивала. Већ је трећи дан како је народ узмакао пред Турцима и сабио се у ову влажну шпиљу надомак Западне Мораве. Никада до сада некрст није залазио дубоко у шуму, али ђаво ће га знати. После пропасти буне, острвио се и подивљао као никад. Знала је да иду по селима, да пале и робе. Ако их овде пронађу, знала је, нико неће бити поштеђен.
Већ је ноћ почела да се спушта, када се из утробе земље зачуо јецај детета. Чула је мајку како га смирује и жамор људи. Њих педесет збијених у тесној подземној одаји, до сржи застрашени и живи у јами покопани. Ако се олуја не смири, ако се потрага ускоро не обустави, неће моћи дуго овде да издрже.
Таман када је то помислила, пажњу су јој привукли чудни звуци из шуме. Учинило јој се да некога има, да се неко креће, али сем жубора воде ништа није могла да чује. Трајало је то минут или два, када је чула и ломљаву сувих гранчица. Могла је то да буде и нека звер, али је слутила нешто горе и злокобније. Знала је да звери прете, али оне најгоре, од људског лика саздане. И тако је, нажалост, и било. За тили час испред пећине се сјатила гомила људи. Чула је халабуку, арлаукање и смех, стигла је једино да се повуче са улаза. Почињала је дуга, језива ноћ, ноћ у којој ће се мишја рупа претворити у заједничку гробницу.
Од овог страшног догађаја, једног од најпотреснијих у српској историји, прошла су два века. Догодио се крајем октобра 1814. године, годину дана након сламања Првог српског устанка. Главешине и војводе су пребегле у Срем, а преостали народ суочио се са једним од највећих погрома у својој повесници. Разуларене турске банде харале су селима и градовима, а у општем безакоњу нико није био поштеђен. Завладале су глад, болести, паника и неизвесност.
Верујући да не може ништа да изгуби, народ се поново дигао на устанак. У Трнави, селу надомак Чачка, крајем септембра 1814. године Хаџи Продан је стао на чело буне. Смрт је већ била за вратом, вредело је барем покушати. Кренули су на све или ништа. И, нажалост, било је ништа! Слабо организована, лоше вођена, подигнута уочи зиме кад јој време није, буна је брзо доживела пропаст.
Био је то повод да Турци крену у још веће насиље. Цео Врачар, од Ташмајдана до Стамбол капије (на месту данашњег Народног позоришта), био је „окићен“ људима набијеним на колац. Између осталих, на коље су набијени и Пајсије, игуман манастира Стјеник, и његов момак, ђакон Авакум. Легенда каже да су, зачуђени лепотом младог монаха, Турци понудили ђакону живот, ако напусти веру и пређе у ислам. Авакум је то са гнушањем одбио, рекавши да веру Христову ни за шта не би мењао, да му није жао да млад умре, јер што дуже живи и више ће греха сакупити.
Али, беше то само почетак турске одмазде. Зулумћари Имшир паше кренули су широм вилајета у потеру за побуњеницима. Залазили су и на места на која никада раније турска нога није крочила. Тако су стигли и до Кађевице, пећине у којој се крио збег народа из оближњих села. Пуно је прича и легенди како су је пронашли. Једни су тврдили да је реч о издаји, други да је збег откривен када је потера зачула јецај детета.
Занимљива је, међутим, и прича Радована Маринковића, који је у књизи „Јеличке легенде“ записао да су Турци на њеном улазу приметили девојку, која је седела и везла и, по свему судећи, чувала стражу.
„Полако, корак по корак, насилници су се шуњали према пећини“, записао је Маринковић. „Када их је спазила, девојка је клиснула у влажне чељусти стене, где је њен народ нашао уточиште. Турцима је било јасно да девојка није сама. Пришли су пећини и позвали народ да се преда. Заплашени, шћућурени уз стене, људи су ћутали и немо чекали да виде шта ће се десити. Пошто су неколико пута поновили позив за предају, Турци су сакупили влажну јечмену сламу и запалили је на улазу у пећину. Дим је надирао. Људи, жене и деца су се гушили, али нико није имао храбрости да изађе напоље. Знали су да их и тамо чека свирепа смрт. Сви су се угушили. У њој се и данас налазе њихове гараве кости“, завршава Маринковић.
Народ пећину сматра светињом, на молитвенику између камених ковчега оставља прилоге, али је број оних који овде долазе веома мали. Можда и зато што обележја на путу скоро да и нема, а онај ко би кренуо насумице, путем преко старог моста на Западној Морави, суочава се са бројним искушењима.
Нажалост, мало је оних који су за Кађеницу чули, још мање је оних који би под овим условима да је и обиђу. Иако свега стотинак метара даље, преко реке, колоне туриста свакодневно промичу на путу ка мору или Златибору, мало је оних који имају времена за подсећање на некадашња страдања. А можда управо зато и тако често и олако страдамо.
Турчиновац – највећи српски збег
Колико су шпиље и пећине биле важне за опстанак народа у овим крајевима, сведочи и прича о пећини Турчиновац, која се сакрила у планинску врлет Каблара, на левој обали Западне Мораве. И о њој је Радован Маринковић забележио једну легенду.
„Да би сазнали у коју се пећину на Каблару склонио највећи српски збег“, пише Маринковић, “ Турци су једног свог човека облачили у српско одело и слали да чува овце по кабларским падинама. Срби су, срећом, схватили намеру непријатеља, па су чобанина успели да ухвате и убију.“
Онда Турци направе високе стубе, прислоне их уз стену до највеће пећине, па се један од њих попне да види има ли кога унутра. Једни казују да се ту задесила змија, а други да је у пећини жена месила хлеб, па кад је угледала Турчина бацила му тесто у очи. Да ли од змије или од теста, тек Турчин се уплаши и стрмоглави низ стену. Од тог доба се пећина зове Турчиновац.
Пресс, Расен
фото:Расен