Беспарица, сиромаштво, глад, страх од сутрашњег дана, то су речи које описују клиничку слику опљачкане, понижене и згажене Србије, којом данас хара манијакална власт Александра Вучића. Док са његових телевизија и из његових билтена цвета хиљаду цветова, стварна слика социјалног стања у држави је застрашујућа, а терор његове администрације над милионима сиромашних људи који немају новца ни за пуко преживљавање, све је гори. Начела којима се овај тиранин руководи, равна су начелима којима су се у Другом светском рату руководили креатори “радних логора”, у којима је робовски рад трајао до потпуног исцрпљења и смрти. Убијања у Вучићевим радним логорима (страним компанијама) још нису почела, али нема ни потребе јер је, због страхота којима су људи изложени, стопа смртности у Србији бржа од сваке убилачке машине.

Кад год милиони сиромашних људи у Србији помисле да су дотакли дно, Вођа им дода лопату да се закопају још дубље.

Наиме, лични режим Александра Вучића, у последњих шест месеци увео је још теже облике најцрњих антисоцијалних мера, које брзо и ефикасно убијају свакога ко му се нађе на путу. Дивљачким ударом на грађане преко насилних наплата комуналних даџбина, нечувеном масовном пљачком преко криминално увећаних рачуна за струју, незапамћеним повећањем цена хране у трговинским ланцима (где марже појединих артикала достижу и до 300 одсто), па чак и енормним подизањем цена такозваних гробних услуга (сахрана), што говори да су Вучићеви џепароши спремни да пљачкају и на овом и оном свету.

Бандитске акције режимских инкасаната, данас задају смртни ударац не само најсиромашнијим, него чак и просечним породицама, која имају и по два просечна примања, са којима не могу да плате зеленашке даџбине незаситој и озбиљно у криминал огрезлој држави.

Осим застрашујуће пљачке коју владајући режим спроводи преко силеџијских наплата такозваних комуналних услуга у градским срединама, и сеоско становништво, иначе већ исцрпљено и скоро протерано са својих имања, суочено је са диктатом принудних наплата пољопривредницима. Наиме, Вучићева мафија, предвођена његовим министром Душаном Вујовићем, уместо да амнестира сеоску сиротињу, која нема чиме да плати доприносе за социјално осигурање, израчунала је да је њихов дуг достигао 90,8 милиона динара, па је почела срамна акција одузимања земље пољопривредницима (што је чак и у Србији под Обреновићима било законом строго забрањено).

Дрскости Вучићевој нема краја, јер у ову суму нису урачунате и камате! А, његовим законима је одређено да предмети принудне наплате код пољопривредника могу бити покретне ствари, непокретности, новчана потраживања, зарада, односно пензија (мада је реч о стеченом праву!) и готов новац.

На делу је застрашивање и оних који су платили (имали чиме да плате) доприносе! Наиме, према подацима Пореске управе, у 2016. је 34.556 пољопривредника редовно плаћало доприносе за обавезно социјално осигурање и ту не постоје дугови. Ипак, према Закону о пореском поступку и пореској администрацији, свакоме од њих је Пореска управа послала опомену, само да их застраше!

Дивљање Вучићевих стрводера, тек је почело. Пребијања и сличне методе, нису искључене. Лоповска класа, докопала се бољшевичких метода, па све личи на присилни откуп житарице после Другог светског рата, кад су људима чупали бркове и бацали их у бунаре. Буде ли Вучићева мафија, као што је већ и парламент задњег радног дана у децембру прошле године изгласао (Закон јавном приватном партнерству), треба очекивати да разни “црнокошуљаши” крену по селима и градовима, како би Вођа намакнуо милијарде динара потребне за одржавање његове диктатуре.

На такозваној светској мапи сиромаштва, урађеној протекле године као специјална публикација Светске банке, објављено је да у Србији чак 630.000 људи живи са 11.340 динара месечно. Светска банка не каже како ти људи живе и да ли су уопште живи. Нити тамо има података да у Србији више од 34 одсто деце до 12 година живота одраста у наслеђеном сиромаштву, са перспективом да то сиромаштво за две деценије (или раније) пренесе и на наредне генерације.

Али, како и приличи болесном диктатору, уместо да спречава овакво стање, режим Александра Вучића, поделио је сву српску сиротињу у три категорије. Једна је названа “административно сиромаштво” и ту је реч о грађанима који неким чудом живе са 7.900 динара месечно. Таквих несрећника, према подацима Завода за статистику има 268.000.

До коштане сржи покварена и садизмом задојена политичка мафија која води ову државу, измислила је и термин “релативно сиромаштво”, у коме се, према наводима Републичког завода за статистику, налази скоро два милиона људи. Реч је о људима који дословно гладују са месечним приходима од 14.920 динара.

Трећи термин који је у употреби (специјално намењен за Вођине осетљиве уши) гласи: “изражена материјална депривација”!?

Ову циничну кованицу, бандитски режим користи како би избегао да говори о суровим чињеницама на терену. Наиме, Вучићеви стрводери на души имају још два милиона људи за које званична статистика каже да имају “доњи минимум материјалних потреба”, мада Европска комисија јасно каже: “испод доњег минимума”. Преко четири милиона грађана Србије (прецизније, 4,6 милиона) једва преживљава од месеца до месеца.

Савет Европе је недавно упозорио владаре у Србији да је број апсолутно сиромашних у Србији изузетно алармантан, па у писму између осталог наводи: “…Држава је успела да заштити само део тих људи, а по оцени Савета Европе ниво (државних) давања најугроженијем становништву је изразито неадекватан, јер не омогућава задовољење ни основних животних потреба”.

Србија је држава са највећим бројем социјално незбринутих грађана на европском континенту, у правом смислу тих речи: гладних, босих, голих и очајних, без икакве наде да ће икада у свом животу видети живот достојан човека. Званично, просечна социјална помоћ у Србији по првом одраслом члану домаћинства износи око 5.000 динара месечно, а следећи одрасли члан домаћинства добија пола од тог износа! За дете се ова “помоћ” смањује на трећину износа.

Вучићева влада бесрамно тврди да тај износ помаже примаоцима да задовоље најосновније потребе! Недавно је неко од ретких куражних новинара на једној конференцији за штампу питао Ненада Иванишевића, државног секретара у Министарству за рад, запошљавање борачка и социјална питања, да објасни како могу да се задовоље основне потребе за биолошки опстанак човека са 166,66 динара дневно (1,3 евра), а Иванишевић им је хладнокрвно одговорио да су “толике буџетске могућности”.

Због суровог односа власти у Србији према сиромашнима (што је већ постало ендемска појава, јер три четвртине грађана немају ни за храну) представник Савета Европе Франсоа Вандам прошле године је издао саопштење у коме је казао да Србија не испуњава ни елементарне Европске социјалне повеље који се односе на висину социјалне помоћи по члану социјално угроженог домаћинства и да се по тој трагичној слици не може поредити ни са једном другом државом на континенту.

Званична (владина) мапа сиромаштва у Србији показала је да је стање најгоре у Тутину, где је сиромашно две трећине становника, односно 66,1 одсто, док је најмање сиромашних у Новом Београду, где стопа сиромаштва износи 4,8 одсто. Истина је знатно гора, јер оваквих Тутина је препуна Србија. Гладују стотине хиљада људи у сред Београда, Крагујевца, Краљева, Ниша, Ваљева, Лознице…

Беда је, као што се и може претпоставити, највећа на југоистоку Србије, где више половине становника живи у сиромаштву – Прешево 63,6 одсто, Бојник 63,4 одсто, Бујановац и Лебане 54,6 одсто, а следе Бабушница, Босилеград, Владичин Хан, Гаџин Хан, Дољевац, Житорађа, Медвеђа, Трговиште и Црна Трава. Али, званична статистика као да живи негде на другој планети! Наиме, реч је о томе да укупан број сиромашних, само у Београду, далеко превазилази број становника у набројаним општинама!

Опет према званичној статистици, око половине становника сиромашно је у Крупњу, Владимирцима, Новом Пазару, Новој Црњи, Коцељеви и Мерошини. У Шапцу је сиромашан сваки трећи становник (32,3 одсто) а, сваки четврти сиромашан је у Крагујевцу (23,7 одсто), Ваљеву (24,5) и Чачку (24,3) док у Ужицу стопа сиромаштва износи 17,9 одсто. Ништа од ових података није сасвим тачно, јер је “индекс беде” који важи за Вучићеву владу, сасвим различит од реалног стања које је барем двоструко горе. У поменутим општинама, преко 70 одсто становништа се налази у дубоком сиромаштву, само многи то не желе да пријаве социјалним службама, због стида и због оног последњег што још имају-поноса!

Званична пропаганда тврди да се најбоље живи у Београдском региону (где, према тој пропаганди предњачи општина Нови Београд са стопом сиромаштва од 4,8 одсто), а следе Врачар (5,3), Стари град (5,4) и Савски венац (5,7). Истина је и ту драстично различита. Наиме, трошкови живота у Београду равни су онима у Минхену, Бечу, Берлину (кад је изнајмљивање станова у питању или цене хране, у много чему је Београд скупљи од ових европских метропола).

Шеф Канцеларије Светске банке у Србији Тони Верхејен, објашњавао је на који начин власти у Србији врше ово рангирање, па је рекао да је та тема управо оно чиме се Светска банка бави и навео њихово истраживање: “…Ако погледамо мапе, видимо да је највећи ризик сиромаштва у југоисточној Србији и деловима Војводине. Узрок је недостатак инфраструктуре у тим регионима. Питање саобраћајне повезаности, а изненађујуће да у тим регионима постоје велике разлике између општина и округа”.

Наравно, Верхејен, који је овде представник једног од три највећа повериоца који држи шапу на целокупној српској имовини, не каже да такво стање отвара могућност Вучићевој пропаганди да тврди шта год јој је воља и да “филује” мрачну статистику сиромаштва тако, да она буде знатно мање поражавајућа него што стварно јесте. Половином прошле године, лондонски “Гардијан” објавио је чланак у коме, између осталог пише, да три четвртине грађана Србије живи испод границе најсиромашнијих грађана Европске уније, али да је Београд “забаван и опуштен град”. Идеалан за сафари, да западњак може да ужива међу ретким зверима које живе бедно али су поносне и кротке.

У Србији која је дотакла дно за пет година Вучићеве владавине, дошло је дотле да и хлеб и неке друге артикле продају на комад и грам: хлеб “на парче” износи пет динара “по комаду”, једна цигарета је 10 динара (оне скупље и до 30 динара), обична бомбона је пет, а преливена чоколадом шест динара, комад трешње је прошлог лета на пијаци коштао четири динара, а стара векна хлеба од претходног дана је 15 динара. У појединим местима Србије, човеку са тамошњом просечном платом недостаје чак 50.000 динара да би купио просечну месечну корпу намирница и услуга која вреди 67.117 динара.

Како у Србији скоро нико живи животом достојног људског бића, осим оних на власти, нико нема толико пара да би узимао просечну корпу хране. Због тога су државни статистичари измислили такозвану “минималну корпу”-то је збир цена за најобичније преживљавање, вегетирање попут биљке. Таква “корпа” вреди 34.965 динара, али не садржи ништа од онога што би се могло назвати квалитетном храном.

Такозвана минимална корпа, којом данас дрско барата Вучићева државна телевизија (а за њом и сви његови медији), представља испуњење сна Хитлера и Розенберга како Словенима, као нижој раси, не треба приуштити никакво образовање нити културу, већ таман онолико хране колико им је потребно да преживе и раде за Рајх.

Већ ни у такозваној „просечној потрошачкој корпи” није било пуно средстава издвојених за хигијену, образовање, културу, али ни за годишње одморе или излете, док тога у минималној корпи скоро уопште ни нема. По овоме се види да просечни грађанин од просечне плате једва покрије трошкове сопствене исхране и становања, а гардеробу мења једино ако га се сети неки рођак из иностранства, па му пошаље пакет хуманитарне помоћи.

Не купују сви у Србији хлеб “на парче”, али је зато мала група ситих и задриглих бандита, спремна да и тај остатак грађанства које живи колико-толико усправно, сломи и сведе на лумпен-пролетеријат.

Вучићева прича о држави социјалне правде је најобичнија лаж и пропаганда, што говоре и чињеница да, рецимо, породиљски и дечији додатак се у Београду и Нишу добијају нередовно, а у неким општинама је једноставно обустављена свака исплата. У Београду од почетка прошлог лета нове породиље не добијају ништа, јер нису испланиране у буџету, док је таква ситуација у Нишу још од априла прошле године.

У последње време Центри за социјални рад покушавају на сваки начин да избегну плаћање материјалног додатка најугроженијем слоју становништва. Раније су ове захтеве одбијали, ако тражилац има било какву пријављену имовину, а сада се све чешће одбијају под образложењем да је “тражилац радно способан и да може да се запосли” (што је произашло из садистичке нарави Вучићеве и Вулинове политике коју спроводе над оним најугроженијим људима).

Кад таква сиротиња потражи посао, њега је тако рећи немогуће добити (најтеже је доћи до посла уз који иде и редовна плата, макар то био и минималац). Више од две трећине предузећа нередовно исплаћује плате, исто толико њих касни са уплатама доприноса, а скоро четвртина њих дуже од шест месеци није платила раднике. Како је овде реч о званичним подацима, треба одмах посумњати у њихову тачност, јер државна статистика не обухвата запослене на црно, којима је обећана исплата „на руке”, али који после обављеног посла нису видели ни паре, а ни газду.

Просечна плата у просвети у Србији износи око 40.000 динара. Просечна плата чистачице са основном школом, запослене у ЕПС-у, износи око 45.000 динара. Број сиромашних у просвети је прешао половину свих запослених. Да би само преживео и платио најосновније рачуне просечном становнику Србије је потребно скоро хиљаду динара дневно. Са друге стране, минималац износи мање од те суме, тако да већина становништва гладује. А, гладан човек губи достојанство и моћ да исправи кичму. Тако је Србија стигла до критичне масе сагнутих које Вођа успешно јаше већ пет година. Али, искуство говори да је сваки јахач једном морао да се спусти на земљу. Неко у блату, неко у прашину, а неко мало дубље…

А 1. За сиротињу нема пара

На хладном плочнику тротоара у Немањиној улици, код такозваног Финансијског парка, у строгом центру Београда, сваког дана, чак и на зимским, сибирским минусима, седи једна остарела и исцрпљена жена и проси. Каже да нема ни за храну, а и лекови су јој потребни. Тридесетак метара од ње је улаз на паркинг Владе Републике Србије, где су паркиране бесне лимузине које на располагању стоје не само премијеру и министрима, већ и државним секретарима, помоћницима, заменицима, љубавницима…

Луксузне аутомобиле, од којих је сваки вредан колико и издржавање просечне породице у трајању од десет година, нико не контролише, никога не интересује где се они налазе и за шта се користе. Пара за њихову куповину, одржавање и сипање горива увек има више него довољно у српском буџету. За сиротињу, на против, нема ни динара.

А 2. Дужничко ропство, сигуран пут у сиромаштво

Колико су грађани Србије осиромашили последњих година јасно се види из прегледа структуре кредита које подижу физичка лица. У последњих 10 година просечна задуженост по глави становника повећала се два и по пута, са 401 евра 2006. на 986 евра на крају 2016. године. Ако се посматрају само ови резултати, брзо се долази до погрешног закључка како су нам скочила примања, па можемо више и да се задужујемо. Ситуација је, међутим, сасвим супротна.

Због тешко осиромашеног становништва, банкари су у последње две године почели драстично да обарају каматне стопе како би обичном грађанину уопште омогућили приступ кредитним линијама. То су многи искористили како би узимањем новог кредита, за који верују да је са нижим каматама, отплатили старије кредите са вишим каматним стопама. У суштини, тиме грађани ништа нису добили, јер се новац из једне банке пребацио у другу.

Осим тога, увођењем незаконитих дажбина (као што је камата на камату, скривени трошкови одобравања и „одржавања” кредита који се више не обрачунавају преко камата и слично) ови нови кредити уопште нису значајније повољнији од старих, из времена када је Народна банка Србије још држала ствари под контролом и приморавала банке да се држе закона.

Кредити за рефинансирање су само у току прошле године забележили раст од чак 52 одсто!

Друга врста кредита која је допринела повећању задужености становништва су готовински или данас популарно називани кеш кредити, који су 2016. порасли за 18,5 одсто. Ови кредити су међу најнеповољнијима, а само одлазак у минус (дозвољени или недозвољени) са собом повлачи веће камате.

Готовински кредити се искључиво узимају за такозване мале куповине: набавку хране, одеће и обуће, или школског прибора за децу. Роба трајније вредности, као што је бела техника или аутомобили, узимају се повољнијим наменским кредитима. Ово показује да становништво преживљава највише захваљујући повећању сопствене задужености, односно да улазимо у кредитну спиралу која неминовно доводи до дужничког ропства.

Да би се сагледао сав пад солвентности грађана последњих година, мора да се назначи како су за разлику од рефинансирајућих и готовинских кредита, далеко мање тражени стамбени кредити, које ретко ко уопште више узима. Са једне стране, становништво се не усуђује да се дугорочно задужи, јер нико више данас није сигуран да ће до краја отплате стамбеног кредита имати посао и приходе од којих ће моћи да плаћа рате. Србија је у последњих осам година прошла кроз чак три рецесије, а последњим изменама Закона о раду послодавцу су дате одрешене руке да може да отпусти било ког запосленог без икаквог образложења.

Осим тога, нов стан мало вреди ако се нема пара за намештај и уређаје, а када се и они набаве (скоро искључиво у половном стању, готовинским плаћањем), не остаје довољно пара и за намирнице. Без сопственог крова над главом се може (када се мора), али без хране никако.

Због тога се обични грађани одлучују или да уопште не узимају кредите, или, ако морају, да се задужују како би себе прехранили и деци купили уџбенике. У 2016. години забележен је највећи раст вредности кредита по глави становника, па је укупан дуг грађана према банкама на крају те године износио застрашујућих 6,97 милијарди евра.

Више је него очигледно да је народ опљачкан до голе коже и да једва биолошки преживљава, посебно када се погледају статистички подаци о односу просечних депозита (штедње) у банкама и просечне задужености у Србији.

Н. Влаховић, Таблоид