У Вучићевој Србији, за раднике које је држава опљачкала „пара нема“, али зато паре „падају с неба“ иностраним инвеститорима за које актуелна Влада сада издваја 11 милијарди динара годишње.
Вучић наше вредне и квалитетне раднике распродаје страним инвеститорима. Свео их је на обесправљену, понижену, робовски јефтину радну снагу. Обезбедио је најповољније услове за крупне капиталисте којима наше раднике нуди по најнижој цени. Огромне количине новца издваја за субвенционисање иностраних инвеститора, а уништио је домаћу привреду и производњу и Србију довео до економског и социјалног колапса.
Ако на наредним изборима буде изабран председнички кандидат Двери, Бошко Обрадовић, он ће се постићи да држава радницима исплати оно што им дугује. Српски привредници ће бити привилеговани. Инострани инвеститори су добродошли у Србију, али нека фабрике отварају својим новцем, а 11 милијарди динара годишње, колико се сада издваја за иностране инвеститоре, преусмериће се домаћим малим и средњим предузећима. Биће уведене додатне мере да мотивишу ова предузећа и њихове послодавце – они ће бити ослобођени плаћања пореза у првим годинама рада и тиме ће се омогућити да се запошљава најмање по 10.000 људи годишње.
Премијер Александар Вучић брутално је преварио и слагао раднике пропалих друштвених предузећа којима држава дугује новац за неисплаћене зараде. Он је овим опљачканим радницима у октобру прошле године у Нишу, обећао да ће до краја 2016. почети исплата заосталих плата које им држава дугује. Полажући камен темељац за трећу фабрику компаније Леони, којој је Влада Србије дала више од 31 милион евра субвенција, Вучић је јуче ојађеним радницима пропалих друштвених предузећа поручио да „пара нема и да не падају с неба“.
Слушали смо јуче Вучићеве хвалоспеве о Леонију, док на другој страни бивши радници ове фабрике у Прокуљу, Стефан Искреновић и Бранислав Арсић, бију битку за основна права. Они су након повреда на раду у прокупачком Леонију отпуштени с посла. Браниславу је машина одсекла делове два прста на руци и бори се да наплати одштету, а 21-годишњем Стефану је повређена кичма када је машина излетела из лежишта. Опоравак му је отежан јер нема право на бањско лечење, бори се да стане на ноге, а поред тога што је добио отказ, фабрика Леони му није покрила трошкове досадашњег лечења.
Само неки од случајева обесправљених радника успели су да дођу до јавности и да укажу у каквим су нехуманим и тешким условима наши радници принуђени да раде за иностране газде, а таквих примера је безброј. И случај тешко оболеле раднице корејске Јуре, Виолете Петровић, којој је под притиском јавности продужен уговор о раду, један је у низу оваквих трагичних примера.
Информативна служба Српског покрета Двери
