И дерикоже у бекству: На продају су скоро све овдашње банке у којима је већински страни капитал

На продају су скоро све овдашње банке у којима је већински страни капитал. Продају се све грчке, скоро све са италијанским капиталом су, такође, на понуди, а ускоро ће бити и остале банке. Пошто је због сопствених финансијских интереса државни врх неспреман да коначно реши проблем са кредитима у швајцарским францима, купци страних банака су или домаћи тајкуни сумњивог морала, или капитал непознатог порекла.

Крајем јануара је бивши гувернер Народне банке Србије, а садашњи члан „Хеленик фајненшал стабилити фонда“ из Грчке, Радован Јелашић, јавност упознао са планом грчких банака да у најкраћем могућем року напусте Србију. И он, као и други стручњаци, тада су нас лагали како је то искључиво због кризе у Грчкој и да ондашњим банкама, наводно, треба капитал који им је заробљен у Србији.

Да није у питању одлазак само грчких, већ и свих осталих банака из Србије, показало се веома брзо. Само три дана после Јелашићеве најаве, огласили су се банкарски стручњаци оценом да су скоро све стране банке спаковале своје ствари спремне да побегну главом без обзира.

Професор Економског факултета у Београду Бошко Живковић тада је медијима рекао: „…Странци су преузимали банке у Србији, јер су били релативно повољни услови.“ Прецизније речено, странци, на првом месту Грци, у Србију су почели да долазе тек пошто је Млађан Динкић насилним гашењем четири највеће домаће банке укинуо конкуренцију. Управо те банке сада прве напуштају Србију, верујући да немају шта више да опљачкају.

Прва је још у септембру 2016. власника покушала да промени „Марфин банка“ за коју ни до данас није постало јасно да ли је у њој доминантан грчки или кипарски капитал. Како било да било, њу је хтела да откупи чешка „Експобанка“ у власништву руског милијардера Игора Владимировича Кима. По тада датим изјавама медијима, уговори су потписани и све је предато на одобрење Народној банци Србије, али и надлежнима у Чешкој и на Кипру. Да ли је и где дошло до застоја, не зна се, али је по званичном извештају Централног регистра за хартије од вредности, у тренутку када је овај чланак настајао, једини власник „Марфин банке“ ад још увек „Цyпрус популар банк публиц цо“.

По речима Јелашића на продаји су се нашле банке са већинским грчким капиталом: „Војвођанска банка“ (НБГ), „Пиреус банка“, „Еуробанка“ и „Алпха банка“.

За „Алпху“ је заинтересована „домаћа“ банка АИК са седиштем у Нишу. Питање да ли је АИК банка заиста домаћа или не, управо је опет постало актуелно. Већински акционар је „БДД М&В Инвестментс“ чији је једини власник „Нордагри ев“. У суштини, упућени су сигурни да иза целе ове конструкције стоји Миодраг Костић.

Управо је „МК Група“ (која се нигде у ЦРХОВ-у не помиње као власник акција) крајем јануара објавила да је постигла договор са власником „Алпха“ банке о куповини, а у тој групи Миодраг Костић по званичном извештају Агенције за привредне регистре има 1,6 одсто власништва. До скоро се веровало да су и остала два номинална власника, један из Швајцарске, други из Холандије, у ствари Костићеве компаније иза којих се он крије како би избегао плаћање пореза у Србији. Сада је и то под знаком питања.

Почетком фебруара су стручни медији објавили како је Европска банка за обнову и развој (ЕБРД) продала свој удео у компанији „Агри Еуропе“, регистрованој на Кипру, која послује у Србији и Украјини, државама у којима своје агропослове има и сам Костић. Тек тада је објављено како је „Агри“ власник: „МК Гроуп“-е, „Царнеx“-а, „Суноку“-а и „Агроинвест“-а, предузећа која су се до сада искључиво везивала за Миодрага Костића?!?

Питање је сада: ко заиста стоји иза компанија које се приписују српском „Краљу шећера“.

С обзиром да су и италијанске банке под све већим притиском у својим матичним земљама и да им хитно треба сваки евро који могу да напабирче, стручњаци очекују да ће се ове године и оне повући из Србије. „Финдоместиц“ је већ виђена за продају „Дикретној банци“ из Крагујевца. Упућени не искључују могућност да се и највећа и најуспешнија овдашња банка, „Интеза“, нађе на продаји.

Српско тржиште је исцрпљено и похарано. На њему нема више ничега што би неку озбиљну банку привукло да дође или да остане.

Почетком фебруара месеца је Народна банка објавила како је проценат лоших, односно ненаплативих кредита спао на 17,03 одсто, иако је годину дана раније износио преко 21,5 одсто. НБС ово приписује ванредним мерама које су донете, што, донекле, и јесте тачно. Наиме, по новим прописима банке морају у одређеним околностима лоше кредите да отпишу, а не да их као фиктивну пасиву преносе из биланса у биланс. Управо се то и десило, па на крају 2016. имамо мање лоших кредита, али зато веће губитке банака. Није шија, него врат.

Приватне банке, посебно оне које су прве стигле, пошто је Динкић затворио четири највеће домаће, могле су деценију и по несметано да узимају са српског тржишта и шаком и капом. За њих није било никаквих ограничења, а не би их било ни данас да народ и привреда могу да поднесу тај намет.

У банкама у Србији клијент једино што не плаћа улазак – све остало кошта. Одржавање рачуна је од 200 до 300 динара месечно, без обзира да ли се на рачуну налазе неке паре или не. Скидање новца са такозваног „банкомата“ по правилу кошта известан проценат од подигнуте суме, али најмање 150 динара. Хиљаде клијената води судске спорове са домаћим банкама које противзаконито наплаћују посебне таксе за одобравање и одржавање кредита, као и камату на камату. Обе ове ствари домаћи судови су одавно забранили, али банке и даље раде по старом, јер ни један директор до сада није кривично одговарао за овакво кршење закона.

Овакво понашање банака је јасан показатељ да на легалан начин више нема могућности да се заради. Пошто су нас до голе коже опљачкали, страни „инвеститори“ су одлучили да продају оно мало имовине и да побегну.

Све је већи број овдашњих банака које исплаћују негативне камате на штедњу, односно клијент који у некој банци жели да депонује свој новац за ту услугу плаћа банци камату, уместо обрнуто. Разлог за ово је тај што банке немају где више у опљачканој и осиромашеној Србији плодоносно да пласирају новац. Највећи извор прихода, а код појединих банака и једини, јесу камате на кредите дате грађанству.

Да би се од банкрота спасило оно мало банка које је још преостало, Народна банка Србије упорно одбија да проблем кредита обрачунатих у швајцарским францима регулише на начин како је то учињено у Европи. Наиме, када би банке биле приморане да и те кредите отпишу, као што су учиниле са већином лоших кредита, многе од њих би и формално постале несолвентне.

Швајцарска централна банка је још 2000. упозорила европске банке да не одобравају кредите у швајцарцима становницима који не зарађују у тој валути. Аустрија је 2006. тражила да банке своје клијенте писмено обавесте како су кредити са клаузулом у швацарским францима „посебан облик монетарне шпекулације“, а 2008. је била прва земља у Европи која је забранила овакве кредите.

Мађарска је прва европска држава која је кредите у швајцарцима конвертовала у домаћу валуту, поделивши при том финансијски терет између пословних банака и државе која је за те потребе издвојила три милијарде евра.

Народна банка Србије не сме ни да помисли да донесе неку сличну регулативу. Мањи је проблем у висини евентуалног учешћа државе у суфинансирању преласка из швајцараца у евро или домаћу валуту (неке државе, као на пример Хрватска, препустиле су да комплетан трошак сносе пословне банке), док је далеко већи у томе да би онда велики број банака које траже купца дефинитивно отишле у минус.

Озбиљни страни инвеститори су свесни да ни у Србији проблем са кредитима у швајцарским францима не може бесконачно да се пролонгира и да ће кад – тад бити решен по неком од постојећих европских модела, због чега у овом ни не желе да купују српске банке. Тако смо сви ми постали таоци неразумне кредитне политике НБС-а, јер ћемо када и те банке крену у стечај, по моделу „Агробанке“ или „Универзал банке“ из домаћег буџета да им санирамо дугове.

Милан Маленовић, Таблоид