Посрнула идеја и пројекат Европске Уније тражи било какав маркетиншки потез којим би се показало како је бриселски мастодонт и даље нешто чему се жуди. Нове политичке снаге које ступају на сцену земаља ЕУ најављују почетак деглобализације, повратак суверености национаолних држава, али глобалисти ЕУ и даље терају своје агенде, држећи читаве народе и државе Балкана практично у информативној блокади, преко својих агената у власти, медијима, НВО сектору. Милиони су потрошени на идеолошко испирање мозга, па није ни чудо што у земљама регије не постоји практично озбиљнија макар евроскептична струја, а да не говоримо о неким противницима чланства у ЕУ. То чланство се и даље посматра као спас за све балканске проблеме, а јавност, разни аналитичари-плаћеници, агитпроповци евроинтегризма стварају паралелну стварност, не допуштајући да се појави било какво алтернативно мишљење, или се оно унапред приказује назадним, националистичким или слично.
Посета Високе представнице за спољну политику и безбедност Балкану може да се тумачи као начин да европски бирократа оправда плату, тако што ће и да ље играти интеграцијску игру са својим вазалним структурама које су осудили на антиполитику без алтенративе. Сâма Могеринијева је најавила да ради на томе „да свака земља Западног Балкана крене напред на реформском путу ка ЕУ, како би се осигурао неповратан процес“.
Вјерујем да су се у земљама у окружењу посљедњих деценија сви наслушали оваквих штурих, бесадржајних конструкција евро-унијског новоговора, а Могеринијева, или, на примјер, комесар за проширење Хан, управо добијају влике плате за ширење интеграцијске мимикрије. И њих треба схватити. Они раде свој посао – а, то је да и даље на идеолошком повоцу евро-атлантских интеграција и шаргарепи истих глобалистичких финансијских структура држе земље и народе Балкана у стању вјечне неизвјесности, без плана, жеље и хтијења да их заиста и приме у своје друштво.
Управо то друштво се осипа и осипаће се све више, или ће доживјети радикалне промјене организације, али се такви процеси крију од балканских вазала и јавности како би их у наредном периоду оставили саме, у немилости глобалистичких структура Брисела, без могућности да и покушају да потраже неки други геополитички пут. Негативне изјаве Могеринијеве, о стању у Сједињеним државама након побједе Трампа, само јавно потврђују чији је она, заправо, играч.
С тим у вези оцена руског политолога Сергеја Александра Михејева да се центар идеолошког глобализма премешта из Сједињених држава у Европу, посету Могеринијеве треба озбиљно схватити, иако досадашње искуство упућује да ЕУ и даље пословично, када је у питању интеграција земаља Балкана у ЕУ, тек пуца из празне пушке правећи само много дима и, можда, понеки ватромет да употпуни свој шоу.
Уколико глобалисти немају неки паклени план, могуће да је ово једна од последњих посета неког ЕУ бирократе Балкану који просипа интеграцијске шарене лаже.
Енсар Згодић, Катехон
