Поводом 100-годишњице обележавања Топличког устанка, јединог у Првом светском рату у позадини фронтова са елементарном организацијом и прецизном идејом о ослобођењу, а од аустроугарско – бугарског окупатора који је трајао до повратка српске војске са Солунског фронта, разговарали смо са Дарком Николићем новинаром и аутором романа “Гвоздени пук”?.
Како сам аутор каже “Ова, прва књига (од три планирана дела) је о формирању и борбама 1912., у Првом балканском рату, када су се и искристалисале њихове идеје, начини понашања и људи – који су их потом прославили и 1913. против Бугара, и потом у Великом рату” што и јесте време трајања овог устанка. Иначе, роман садржи све што је Николић пронашао у скоро двогодишњем, свакодневном истраживању у архивама музеја, војске али и потомака ратника и других извора. За КМ Новине говори о том периоду, вредностима, људима али и ко смо ми данас у односу на њих.
 |
| Мапа прилика током Топличко устанка. |
Исповедање божанских вредности једини смер ка светлијој будућности
КМ Новине: Прошло је 100 година од Топличког устанка, колико смо као народ остали привржени вредностима које смо гајили тада?
– Генерализација је опасна ствар. Често може да доведе до погрешних закључака. А чак и када је са добром намером, она може да, неправедно, изузме из закључака све оне дивне појединце, или групе, који се не уклапају у уопшту слику. Та слика, међутим, више је тамна него светла када је реч о привржености ондашњим вредностима. Зашто је то тако, посебно је питање, али се одговор назире у континуираном раду на томе да се те вредности замене неким другим. И, да не упиремо сада прстом у нека времена прошла, у којима је било прилично опасно исповедати оне божанске вредности у које су толико веровали наши преци, можда је боље окренути се садашњности и изградити себе на такав начин – да нам будућност буде светлија.
КМ Новине: јесмо ли достојни наших предака тог периода, чије смо четврто колено?
– Не постоји мерач за тако нешто. Али, постоји морални кодекс коме свако од нас може да се врати. Колективна свест не може да се изгради ако се не изгради најпре у појединцу. Можда неко од нас до јуче није био достојан свог прадеде, али то не значи да неће бити сутра. А да би се то десило, баш данас треба да уђе у борбу са својим слабостима. “Да би нам било боље, морамо ми да будемо бољи“, лепо рече блаженопочивши Патријарх Павле.
Непознавање сопствене историје да инспирише на рад, не да обесхрабри
КМ Новине: У томе су нам неопходне праве смернице, а колико данас уопште знамо о тим јунацима, страдалницима и моралним дивовима (у односу на наше време)?
 |
| Вођа устанка, Коста Војиновић Косовац |
– Када сам био на представљању филма о Мачковом камену, једна млада новинарка је на улазу питала колегиницу “Извини, је л’ ово о Другом светском рату, или…?”. То уме да погоди човека, али не мора и да нас обесхрабри. Напротив, мени су такве животне сцене биле додатна инспирација да оно што сам пожелео да урадим, и спроведем у дело.
КМ Новине: Било је и научних скупова, симпозијума, догађаја посвећених обележавању ове јако важне годишњице али чини се да је у однсоу на значај затајила дужна пажња. Како је, по Вама, обележена 100-годишњица Топличког устанка?
– Због приватних обавеза нисам успео да испратим сам дан који је одређен за централну прославу стогодишњице, па не бих могао о тој светковини. Али, видео сам да је Музеј Топлице у Прокупљу после много година припремио потпуно нову, осавремњену поставку посвећену Устанку, а садржај те нове поставке прилично је импресиван. Многи медији су упознали јавност о Топличком устанку у минулим данима, што је свакако позитивна ствар, али је чињеница да се очекивало много више. Тим пре што се, чак и у доба комунизма, за 50. годишњицу Церске битке урадило више (направљен је одличан филм, урађен је споменик) него за стоту. То, нажалост, говори о томе да морамо још много да порадимо на себи, да се не бисмо брукали пред потомцима.
Много је заблуда о том периоду
КМ Новине: Да, стиче се утисак да је у нашој свести прилично потиснут значај овог догађаја што је проузроковало и опште непознавање чињеница. Наилазимо на различита тумачења чак и од стране неких историчара у Србији али чини се да нико није тако детаљно истраживао овај период као Ви, барем у новије доба. Како Вама делују тврдње да је Гвоздени пук, о коме сте написали роман на основу историјских чињеница после опсежног двогодишењег истраживања, био састављен махом од Црногораца који су ту живели, а што не звучи баш реално ако се и површно познаје тај крај?
 |
| Дарко Николић, аутор романа “Гвоздени пук” |
– Моје истраживање је највише обухватило догађаје у којима је сам Гвоздени пук био један од актера, почев од 1912. године и његових првих ратних активности. Како је време одмицало, а моје скромно знање нарастало, приметио сам да се многи поносе полуистинама. А “полуистина је опаснија од лажи”, рече једном Патријарх Павле. На пример, нека сјајна фотографија се наведе као пример јунаштва Гвозденог пука, а притом на њој уопште није Гвоздени пук. Или, неко прогласи песму “Пукни зоро” за “химну Гвозденог пука”, а притом она настала пре неку годину, за потребе филма “Монтевидео”. Дакле, са једне стране постоји недовољна образованост становништва, али истовремено и његова огромна потреба да више о томе зна. И, то је сјајна ствар. Не треба у свему гледати ону мрачнију страну већ оно што је добро – искористити као полазну тачку за нешто веће, лепше, опште корисно.
Што се тиче Црногораца… То је јако незахвално рећи. Најпре, чињеница је да је ту било људи са разних подручја, али свима њима су породице најмање три и по деценије већ живеле у Топличком крају. Просто, доселили су се 1879, када су Обреновићи населили тај део тек ослобођене Србије. Притом, уопште нису сви досељеници, који су чинили око 50% укупног становништва тог краја, били из Црне Горе. Напротив. Било их је јако много са Косова и Метохије, из Херцеговине, чак из Војводине. Наравно, и из Црне Горе. Али, тачан број је тешко утврдити. По некој математичкој логици, ако су 50% становништва “староседеоци”, онда је, имајући у виду досељенике из 1879, у укупном демографском броју до 20% било Црногогораца, 15% људи са КиМ, 10% из Херцеговине, 5% из осталих крајева Србије (и 50% стари Моравци, који су ту били и раније). Али, то је 1879. Две генерације касније, када се народ измешао, потпуно је излишно причати о томе да су “Црногорци чинили већину”. Нити су икада чинили већину (можда већину досељеника), али скоро четири деценије касније – то се не може рећи.
Српски војник се није одрицао Бога
КМ Новине: У сваком случају је то време на које имамо и право и обавезу да будемо поносни и да га истичемо што углавном пропуштамо. Шта смо требали, можда и морали, да у свести имамо као јаку поруку тог периода а која би нам данас била водиља?
– Тадашњи српски војник није се одрицао Бога. За њега су истина, вера, љубав и нада били не само божанске категорије, већ идеје водиље. А љубав према слободи била је можда и најјача. Свест о важности заједништва, такође. То су управо вредности које су ондашњем народу и помогле да кроз истинску Голготу прође и, васкрснувши, постане она генерација на коју ће се многе угледати.
КМ Новине: Да смо остали доследни прецима, да ли би данас могло да нам се дешава у држави све ово што се дешава?
– Да смо остали доследни прецима, не би нам се на личном плану дешавало све оно што нам се дешава. Ми смо се њих, несвесно, малтене одрекли. Стање у држави је само слика стања у друштву, које је слика стања појединца.
КМ Новине: Ви сте уложили огроман труд да нам својим романом приближите вредности и човека, Србина, тог времена. Колико сте у томе успели по личној процени, иако је то мало незахвално питање?
– У роману, а у штампу ускоро улази први део романа о Гвозденом пуку, од четристотинак страница, налази се више хиљада аутентичних детаља, разговора, дневничких и мемоарских записа, као и чињеница из војних и државних архива, којима ће, нарочито млађа популација, моћи да стекне потпун увид о том времену, размишљањима, гео-политичкој ситуацији и, пре свега, стилу живота оних који су чинили најодликованију јединицу у историји српске војске. Али, више од тога, ово је једно сведочанство о ономе што ми, у суштини јесмо. Само смо заборавили шта смо.
