Гостујући у једној радио-емисији (може се одслушати овде), с неверицом сам чуо како Србијанка Турајлић, коју сви знамо као горљиву грађанисткињу, замера Небојши Крстићу да су тадашњи „његови“ – то јест ДС – упропастили српско судство, тако да је „сада судство горе него за време Милошевића“.
„У доба Милошевића судство није ваљало за политичке ствари – рецимо, за изборе“, рекла је Турајлићева. „Али у чисто грађанским парницама, није било организованог изигравања правде“.
Турајлићева је као пример навела данашње „екипе“ у саставу адвокат-вештак-судија, које ефикасно, у бракоразводним парницама, децу додељују моћним очевима. Случај Синише Малог је карактеристичан. Ту је идентификована једна од тих екипа адвокат-вештак-судија, која је мајкама одузимала децу и предавала их богатим очевима на старатељство (види овде).
„Судство је данас толико упропашћено да се оно тешко може само од себе регенерисати. Потребна је помоћ са стране“, написао ми је недавно један угледни београдски адвокат. „Судство може реформисати само мотка“, био је пак наслов у једном опозиционом таблоиду.
Здравство је такође лошије него под Милошевићем. „Бољи третман има пас код ветеринара него човек (данас) у Дому здравља“, гласио је један од огорчених коментара на нету. „За мене је Дом здравља огледало државе (…). Дом здравља је био бољи за време Милошевића. (…) Власт добија јединицу из здравства“.
И заиста, ко год има довољно година да се сећа здравства из Милошевићевог времена, зна да је Дом здравља онда ипак боље функционисао. Мој отац има 84 године, а мајка 80. Они не могу месецима да преко свог Дома здравља закажу преглед код лекара специјалисте. Наводно, „нема места“. Не, тако ипак није било у доба Милошевића.
Моји одласци с трећим дететом у надлежни Дом здравља скопчани су или с немогућношћу да уопште закажем преглед или с вишечасовним узалудним чекањем. Не сећам се да је тако било под Милошевићем. Моје прво дете рођено је 1999. године и, будући да сам тада био оштар критичар Милошевића, признајем да сам био зачуђен како је све у вези са здравственом заштитом деце добро функционисало – чак и у време бомбардовања. Данас су ти исти Домови здравља претворени у „блокаторе“ који вас, заправо, уверавају да здравствене проблеме ипак морате решавати у приватној пракси.
Треће, просвета. Радим у високом школству и знам колико је „болоњска реформа“ упропастила српске државне универзитете. Ниво знања снижен је толико да студенти сада могу да добију диплому, рецимо, социолога, филозофа или психолога, а да нису прочитали ниједну целу стручну књигу. Довољно је да савладају „ридере“, тј. приручна скрипта. О данашњим приватним „универзитетима“ нећу да трошим речи (писао сам о томе овде). Такве деградације универзитета ипак није било у време Милошевића.
Четврто, медији. Хајде да упоредимо ми, који се сећамо, преко којих је све медија опозиција нападала Милошевића? Видећемо колико смо данас даље од критичке јавности и плурализма него деведесетих. Тада су против власти била бар четири дневна листа (Блиц, Глас јавности, Грађанин, Дневни телеграф, Наша борба, Данас), три недељника (Време, НИН и Европљанин) и на десетине локалних ТВ и радио-станица (чији су оснивачи биле општине и градови у којима је опозиција 1997. године преузела власт).
А данас, који је дневни лист у опозицији? На колико ТВ-станица се може чути критика Вучића, у којим новинама се може прочитати? Време, ТВ Шабац, донекле Н1, пар опозиционих портала и – то је све. Под Милошевићем таква неповољна медијска слика по јавни дијалог била је, можда, само далеке 1991. године.
Војска? По рушењу Милошевића сами смо, уз договор с нашим „пријатељима“ из САД и ЕУ уништили „800 тенкова, преко 3.000 артиљеријских оруђа и више од 500 оклопних транспортера“. Недавно смо од Русије добили 6 мигова, 30 тенкова и 30 оклопних возила – и због тога били пресрећни.
О Космету, да ли је потребно да се било шта каже? Милошевић је ратовао за њега, а до Вучићевих Бриселских споразума макар смо контролисали Север Косова. Сада смо и то предали албанској нарко-држави, а наша власт ради и на томе да се створи некаква „Западна Балканија“ у којој ће сви Албанци бити обједињени, као и на томе да им се направи ауто-пут Драч-Тирана-Приштина-Ниш, како би, ваљда, Велика Албанија што дубље ушла у Србију.
И најзад, полиција. Под Милошевићем је полиција почела да се повезује с мафијом, али обични људи – ван ратних зона – били су, ипак, колико-толико безбедни. Оштро сам годинама критиковао Милошевића. Али, никада ме нико није узнемиравао, нити ми претио.
Сада на исти начин критикујем власт као и деведесетих. Пишем о министрима-плагијаторима (није их, ипак, било код Милошевића), министрима-ликвидаторима (није их баш било код Милошевића), батинашима-„контровезним бизнисменима“ који организују нападе на опозиционе активисте итд. Не знам да ли уопште има везе с тиме, али у суботу, док сам радио за рачунаром, неко је напољу, код мог прозора, из свег гласа викао: „Брадата пичкетино, је…ћу ти смрдљиву мајку!“. Када сам отишао у најближу полицијску станицу да случај пријавим, речено мије да „у томе нема елемената директне претње, већ само увреде“ (!?), те да не могу да приме пријаву.
Поента овог мог текста није да је под Милошевићем било боље, већ да нам се друштво убрзано урушава. Ако онда није ваљало, тек ово сад тешко да ваља. Ствари убрзано иду од зла на горе, а наш премијер, у најновијем споту, декламује о томе како су, наводно, „отворили 130.000 нових радних места“, „55 нових фабрика“, „урадили 138 километара ауто-путева“, „обновили 480 километара државних путева“, „реконструисали и направили нових готово 360 школа, болница, домова здравља и амбуланти“…
„Без обзира шта вам кажу, ви знате истину!“, тврди нам на крају тог спота Вучић. Да, ја знам истину. И читаоци овог текста знају истину. И сви у Србији знају истину: ово не ваља. Корупција, некомпетентност и грабежљивост, уништавају и последње здраве институције овога друштва.
Ако се не тргнемо и не урадимо нешто за ову земљу, заиста ће нам ускоро ови „плагијатори-ликвидатори“ свима „је…ти смрдљиву мајку“. Ја сам макар написао још један текст о њима – уз ризик да ми сутра неко поново галами под прозором, или нешто још горе. Али, мора се урадити више од писања и читања. Мора се предузети нешто да се сви заједно спасемо. Сигуран сам да сваки од нас зна бар први корак који треба да се учини.
Слободан Антонић, Фонд стратшеке културе
