БУНДА РУШИ БАНКЕ – Одавно имам у својим белешкама записано “Бунда срушила најбољу српску банку“. Реч је, наравно, о Беобанци у којој сам био потпредседник до пензије Она, зајдно са Југобанком, Београдском удруженом и Инвестбанком чинила је кичму југословенског, а не само српског банкарства.
Неколико сати пре Нову 2002. годину, ослобођене су Бранкова и Коларчева улица, као и Теразије, на којима су банкари бранили своје банке. Спремне да у забарикадираним ценралама дочекају и Нову годину. Тадашњи премијер др Зоран Ђинђић их је умирио и послао кућама, обећањем да ће се формирати савесна и независна комисија, која ће до краја јануара Влади поднети решење како да ове банке не оду на Ново гробље.
Као некада, давне 1968. године, када је Јосип Броз побуњене студенте једним говором на ТВ умирио и натрерао да уместо протеста заиграју „Козарачко коло“ испред својих факултета после седмодневног штрајка, тако су и банкари отишли кућама.
Обојица су преварила народ.
Шта су урадили „Победници октобра“?
Дакле, полазиште је чињеница да су „Победници октобра“ наследили страни дуг од 5,5 милијарди долара. Данас је он достигао 40 милијарди евра.
Прошло је довољно времена да се неке генерације и не сећају како се све то одвијало. И како је било могуће затворти банке које су дале кредите привреди, чији су оснивачи биле фирме које су и даље биле солвентне и преко којих се одвијао финансијски живот без застоја. Само у Беобанци је преко 700.000 запсолених примало своје личне дохотке на време. У Штедионици, која је била по маси нештедње још 1989. Године највећа у СФРЈ и те године имала 1,7 милијарди долара девизне штедње и преко 300 милиона долара прерачунато по званичном курсу динасрке штедње.
Они који су се позивали на легализам, чинили су све да на крајње нелегални начин уруше све што им је допадало руку, не би ли Србију довели у стање горе него за време санкција и НАТО агресије.
Невероватно, али истинито. И данас ти без стида остарћено се обарају на оно што су сами уводили, као што је ПДВ или бесмислено мале буџете за аграр, па чак се острвили и на пртиско запошљавање, јер изгледа да више нема никог кога би још могли да запосле.
А чинили су невероватне ствари. Ево неких сведочења, ма колико изгледала одиста чудна.
Немогуће је, наравно, писати о данима рушења банака и темеља Србије а заобићи Борку Вучић, легенду међу југословенским банкарима. Жена која је очувала свој банкарски и људски интегритет. За њу је везана и једна антологијска анегдота како се после „Октобарских промена“ поступало са банкама.
Потребно је знати да се у том периоду улазило у многе институције и предузећа са ”цедуљицама револуционарног штаба”. Једноставно – неко од осамнаест лидера ДОС- на парчету хартије би написао да тај и тај се од тог тренутка поставља за ”главног човека” у тој фирми. Тако су промењени челни људи и у медијима.
Један такав”револуционарни штаб” је преко ноћи упао у палату ”Албанија” на Теразијама, у којој се налазила Београдска банка. Борка Вучић, легална председница Банке је у поноћ обавештена од обезбеђења да неко ”вршља по банци”. Храбра жена је узела ташну и дошла у своју банку. Обезбеђење ју је обавестило да је ”Банка већ преузета”. Вучићка се није предавала. Изашла је у Кнез Михаилову улицу и обратила се првом милиционеру – позорнику. Замолила га је да јој помогне да легитимише неке људе који су у Банци. И млади полицајац је, видевши исправе Борке Вучић, једноставно обавио своју дужност – затражио валидан документ од ”револуционара” да могу да преузму Банку и – показао им где су излазна врата.
Још једном је Вучићка одиграла успешну игру са легализмом. Опаметивши се да цедуљицама не могу да узимају банке, као што су чинили са новинама на пример, ”октобарски револуционари” су се досетили да у тим временима није тешко ангажовати легалне органе управљања. Вратили су се на систем одржавања управних одбора, скупштина акционара, јер је фактички дошло и до промена у фирмама које су држале акције, па самим тим мењали су се и делегати у органе управљања банкама.
За време седнице Управног одбора Београдске банке, опет се анегдотски продужила судбина Борке Вучић. Управо у тренутку најжешћег надгласавања око њеног смењивања, секретарица је ушла и саопштила да је тражи др Војислав Коштуница. Био је то невин позив првог човека Октобарске револуције, као одговор на једно раније јављање Борке Вучић.
Када се вратила на седницу, Вучићка је затекла мирну атмосферу. Нико више није спомињао смењивање. Нико није знао зашто се Коштуница јављао.
Продужавање агоније
Српско банкарство је и оваквим бизарностима продужавало своју агонију. Зар су то потези озбиљних креатора? И да ли се тако решава судбина оног што је кичма сваког финансијског система нормалне државе!
Уосталом, једна бунда је тада одлучивала о судбини српског банкарства.
Банкари су данима одолевали намерама ”експерата из Г 17 плус” да их обманом извуку из забарикадираних зграда или уклоне са улица, при чему је највише сметало када су радници Беобанке затварали Бранкову улицу.
Пљуштала су обећања. И лажи.
Прича о бунди је врхунац цинизма, али и моралног пада српског новинарства.
У тренутку када се већина људи у држави и свету радовала Новој години, НИН ”даје подршку” истеривању на улицу преко 8.500 врсних банкарских стручњака тиме што у свом чланку као ”круцијалну ствар спомиње бунду председнице синдиката Беобанке”.
Новинар се пита:
”Прекомерна медијска галама поводом затварања четири некад највеће српске банке сублимирала се у наизглед тривијалном питању – да ли председница синдиката може, заогрнута у скупоцену бунду, убедљиво да заступа интересе радника и објашњава како их је Народна банка немилосрдно избацила на улицу и оставила без хлеба, или не може”.
Не пада ми напамет да се уопште осврнем на изјаву гувернера Млађана Динкића:
”Ја јесам за легализам, али тек након што се изгради правна држава”.
Па да је само настављено поштовање постојећих закона, јер Петог октобра је народ излио на београдске улице своју вољу и снагу, али не револуционарне методе отимања, већ признавања победе на изборима, Динкић не би постао гувернер већ затвореник , пошто је са „дугим цевима“ упао у НБЈ на Булевару револуције, трагајући за тадашњим гувернером Влатковићем, који је у исто време у Улици Седми јул седео са др Лабусом и Душаном Михајловиће и договарао се да буде фромално и даље гувернер док Скупштина не изабере новог.
О ком легализму онда прича тадашњи гувернер?
Наводећи да за 16 месеци рада нове реформске власти није оживљено ниједно велико предузеће, проф. др Јован Ранковић, министар финансија у новој Влади је потврдио да је посебно тешка ситуација у три индустријске гране: индустрији црне металургије, производњи нафте и гаса и базној хемији. Губици те три гране индустрије, са око 220 предузећа, премашили су 160 милијарди динара и превазилазе капитал тих фирми за 86 милијарди, тако да су она презадужена. Логично, Ранковић је закјључио да ”по свим правилима та предузећа треба да су под стечајем”.
Али, његову студију о стању задужености у српској привреди, „реформатори Србије“ су искористили као параван из које је стајала највећа пљачка ну историји наше државе и њен економски суноврат.
А све је почело са затврањем четири национане банке и покушајем да се народу замажу очи са стварањем Националне штедионице.
БКТВ
