На ФСК је већ било критичких речи о – како је то Александар Павић назвао – „псећој радости“ и „слугерањском усхићењу“ које је испољио Александар Вучић када је ванредно, и на личну молбу, био примљен код Mutti.
Наш премијер је, наиме, и раније показивао необично усхићење Меркеловом. Говорио је за њу не само да је „највећи европски лидер“ већ и да је он лично „воли“. Сада је пак пред српском публиком изјавио да је Меркелову „буквално молио“ да му помогне у вези са Железаром Смедерево, затим се похвалио како је Меркеловој обећао да ће „ускоро у Србији, после 70 година, бити подигнут први споменик подунавским Немцима“, и на крају се подичио да нам Меркелова верује јер зна да Вучић и његови „никада и никога нисмо лагали“.
Овог необичног односа сетио сам се када сам видео нови изборни спот „Александар Вучић: Увек држим своју реч“. Знате већ оно са госпођом библиотекарком („Нада Ајкула“) која га, и поред тога што јој је премијер лично вратио књигу, ипак на крају шаље у ћошак. У том споту зачудила ме је комбинација агресивног самохвалисања („Пре три године, свима сам обећао да ћу сачувати Србију од финансијске пропасти и усмерити земљу на прави пут. Добар посао смо направили!“) и субмисивности, готово мазохистичке, и сасвим неприличне за неког ко би требало да буде лидер ове државе. Јер, када га „Нада Ајкула“ пошаље у ћошак, наш премијер се и даље понизно смешка, склапајући руке на грудима, као да свима хоће да покаже „какве све луде бабе због Србије мора да трпи“.
Зачудио ме је и назив спота „Увек држим своју реч“, имајући у виду кључно питање библиотекарке: „Зашто се кандидујеш за председника?“. Месецима је, наиме, Вучић понављао да му „не пада на памет да буде председник републике“ – у априлу 2016, у јулу 2016, у августу 2016, у септембру 2016, у октобру 2016. итд. И све више се љутио што му новинари уопште и постављају то питање. Када се на крају, ипак, кандидовао, не само да је било „пуј пике не важи“, већ је читаву ствар – о којој је горљиво причао једно, а напослетку урадио сасвим супротно од тога, представио као: „Увек држим своју реч“ (!?).
Запитао сам се да ли он стварно верује у то да Меркелова за њега мисли да он „никада и никога није лагао“ и да га зато „цени и поштује“? Питам се, рецимо, када Вучић, приликом сусрета са Курцом, каже да су „Аустрија и Немачка најпопуларније земље ЕУ у Србији“ – да ли му Немци и Аустријанци, Меркелова и Курц, заиста верују или пак и они знају да је, чак и по истраживању Цесида и Б92, далеко најпопуларнија земља у Србији ипак – Русија. Јер, како се признаје у том истраживању: „11,2 одсто испитаника слаже са тврдњом да је за Србију добар улазак у ЕУ и НАТО; за разлику од тога, 55,2 одсто испитаника сматра да Србија традиционално треба да се држи Русије, а подршка тој земљи стално расте“ (април 2016).
Такође се питам, када Вучић каже да је „Немачка најважнији политички и економски партнер Србије“, или када каже: „Будите уверени да ће Србија остати искрен и одан пријатељ Немачке“ – да ли он збиља мисли да је тиме „купио“ Немце за себе, или чак за Србију? Одакле уопште потреба за толиким додворавањем Берлину, да ли наш премијер стварно држи да му Меркелова и други Немци верују када каже да их Срби „воле“ и да су им Срби „одани“?
Сви знамо да је стварност другачија: Срби ипак не воле Немце, као што ни Немци не воле Србе. То је чињеница коју никакво улагивање српског премијера Берлину не може да промени. Штавише, Вучићево јавно додворавање Меркеловој пред српском публиком лоше је, између осталог, и због тога што у Србији ствара утисак да смо са Немачком сада богзна какви пријатељи и да нам одатле више никаква опасност не долази.
Ништа погрешније од тога. Управо данас, мора се рећи, Немачка је главни колонизатор Србије. Управо њу атлантисти су изгледа задужили да нас коначно „пацификује“. Ето, зато ми не можемо да будемо „пријатељи“.
А ни Немци се, када мало боље погледамо, не понашају баш пријатељски према нама. „Немачка своје старе противнике, Србе, јавно понижава“, пише Милош Ковић у својој новој књизи Упоришта (стр. 122‒123). „Немачка је учествовала у бомбардовању Србије; она данас даје главнокомандујуће и лавовски део окупаторских трупа на Косову, њене трупе батинају и пуцају на људе у Косовској Митровици. На Јутјубу можете да видите како немачки војници убијају Србе у Призрену“.
Томе бих додао и следећу (непотпуну) листу наших понижења у последњих десет година које нам је приредио Берлин:
– (2011): Ангела Меркел затражила је од Тадића да Србија „расформира паралелне структуре на Северу Косова“, то јест да се држава Србија повуче са последњег дела Космета који је тада још контролисала; наслов у Блицу: „Порука Ангеле Меркел: Политика `и Kосово и ЕУ` је прошлост за Србију“.
– (2012): Андреас Шокенхоф саопштио је у Београду „седам услова“ за наставак приступања Србије ЕУ, међу којима је најважнији „да Србија са Косовом потпише заједничку правно-обавезујућу изјаву која би била спроведена до краја преговора о пријему Србије у ЕУ“.
– (2013): На иницијативу Берлина, Брисел прихватио „седам услова“, одредивши да Србија, у складу са резолуцијом Бундестага, мора најпре да отвори поглавље 35 – однос са „Косовом“: „за Поглавље 35 није предвиђено да Србија има преговарачку позицију, већ је има само Брисел. Поглавље 35 је у случају Србије потпуни преседан, за све остале државе то поглавље се називало `остала питања`”.
– (2013): Бундестаг доноси резолуцију да Србија неће моћи да закључи приступне преговоре уколико не казни починиоце напада на немачку амбасаду у Београду, из фебруара 2008. године.
– (2014): Берлин шаље Београду нових једанаест услова за наставак приступања ЕУ, међу којима су: пристанак Србије да се статут Заједнице српских општина донесе „у складу са приштинским законима“, сагласност Србије на учешће Приштине у свим регионалним форумима, прихватање косовског пасоша на граници са Србијом, изградња зиданих објеката на административним прелазима, итд. Вучићева влада је све прихватила и испунила.
– (2016): Незванично се тврди да управо „Немачка највише инсистира на промени свести Срба“; наслов у Блицу: „Србија је за Немце ВЕЧИТИ ПОНАВЉАЧ и то би ускоро могла дебело да плати“ (верзал изворни).
– (2017): „Иза пројекта градње ауто пута Ниш–Приштина-Тирана-Драч (који се у Србији доживљава као будућа саобраћајна кичма Велике Албаније – С. А) стоје немачка канцеларка и ЕУ”, каже Зорана Михајловић.
Ова листа није потпуна, јер за набрајање свих „пријатељских“ потеза Берлина према нама треба много више простора него што је ауторска колумна. „У Немачкој постоје снажна историјска сећања на отпор који су им Срби пружили у два светска рата“, подсећа нас Ковић (96), а „све што се догађало од почетка разбијања Југославије до данас казује нам да не би требало да имамо илузије да ћемо моћи да придобијемо наше бивше непријатеље. Они су нам запамтили и Франца Фердинанда, и Цер и Колубару, и разарање Хабзбуршког и Немачког царства“ (225).
Зато се Ковић чуди понашању званичног Београда који прихвата све што се од њега тражи из Берлина и из Брисела: „Србија је данас као пас који се, упркос томе што га газда немилосрдно туче, увек враћа машући репом, да би добио своје следовање костију и буђавог хлеба“ (92).
Шта ће нам то? Да би нас Немци пустили у ЕУ? „Срби гледају на ЕУ као на земљу дембелију, у којој ће Немци да раде, а ми да седимо по кафићима“, пише Ковић. „Данас је већ јасно да ће бити управо обрнуто. Немци ће да наређују и да уживају, а ми ћемо да радимо све што они не желе“ (91‒92).
Има нечег дубоко погрешног у целом Вучићевом пројекту „Немачка“ и „Mutti Меркел“. Србија и Немачка могу, и требало би, да буду, његошевски речено, само „виши пријатељи“ (Горски вијенац, стих 1171).
За Србију и од Србије – довољно.
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
