Нишке паше су као најближи турски војни заповедници били у сталном конфликту са српским ослободилачким покретом. Покушавајући да умире побуњене Србе чинили су страшне злочине и тако градили своје каријере. Медју њима предњачи Хуршид паша, градитељ Ћеле куле и касији Велики везир. Овај паша је два пута разорио Србију, 1809. и 1813. Спремао се да зада коначни ударац 1815. године. У томе га је спречила пожртвованост и дипломатска вештина нишког владике Милентија. Успео је да кнеза Милоша доведе на преговоре са мање ратоборним турским пашом Марашлијом. Ови преговори су омогућили опстанак српске државе.
Хуршид паша је добро познавао Србе и прилично разумевао српски. Говорило се чак да је рођен у Србији. Дуго је пашовао у Нишу и водио оштре војне против српских устаника, нападајући их с југа и с истока.
Спречио је 1809. године ослобађање Ниша победивши Србе под водјством војводе Стевана Синдјелића на Чегру. Успео је да окружи српску војску. Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута. Барутана је одлетела у ваздух уз снажан прасак После овога, на Чегру је лежало око 16.000 мртвих Турака и 4.000 Срба.
Хуршид је након ове катастрофе искористио прегањање српских старешина, па је заобишавши Делиград стигао био безмало до самога ушћа Мораве; морао се вратити тек са преласком Руса преко Дунава. Када је стигао у Ниш од лобања српских војника сазидао је Ћеле кулу и тако овековечио своју срамоту и срамоту своје отаџбине.
Ћурчијама је плаћао за сваку одрану српску главу по двадесет пет гроша. У 3 метра високу кулу правоугаоног облика је уградио 952 лобање. На свакој страни куле 14 редова са по 17 лобања.
Он је морао мрзети Србе: године 1810. приредили су му они пораз на Варварину; 1811. изиграли су његове предлоге које је као велики везир — ко зна с колико искрености а по савету Француске — учинио Карађорђу: да се од Србије образује кнежевина са правима која су имале кнежевине Влашке и Молдавија. Због тога његовог неуспеха био је смењен с положаја великог везира и поново постао нишким пашом. Командујући војском од осамдесетпет хиљада људи, он је 1813. с југа упао у Србију, спалио и покорио земљу и дошао до Београда. Ту је за везира поставио Сулејман-пашу.
Србија је била буквално прегажена. Народ је гинуо, био одвођен у робље, страдао од епидемије. Само једног дана, 17. октобра 1813., доведено је на пазар у Београду 1.800 жена и деце. Хиршуд паша говорио је с извесним задовољством француском конзулу, како старешине опустошене Србије “неће више наћи народа за дизање на буну”.
Отишао је из Београда мислећи да је заувек умирио Србију и очекивао је награде и признања за ово дело. Није прошло ни две године а цео Београдски пашалук се због страшне суровости Сулејман паше дигао на оружје. Милош Обреновић је постао вожд Другог Српског Устанка.
Да би угушила устанак што пре Порта је упутила на Србију две војске. Прву, од Ниша, водио је румели валис Марашли Али паша познат као Марашлија, а другу, од Босне, бивши велики, а тад босански везир Хуршид паша.
Хуршид паша се спремао за нови крвави пир по Србији. Медјутим, Русија је победила Наполеона. Срби овог пута нису били без савезника. Султан се уплашио и нареди својим војскама, које су пошле на Србију, да стану. Милош је прво повео преговоре за мир са Хуршидом. Овај је тражио да Срби прво положе оружје и да се предају Турцима, па тек онда да разговара. Због овога Милош је прекинуо преговоре с њим.
Владика Милентије
Јула 1815. године Милошу је стигло писмо од нишког фанариотског владике Милентија. Он је био упоран да организује састанак Милоша и паше Марашлије. За недељу дана је Милошу послао пет писама убедјујући га да није реч о превари. Српски устаници су били неповерљиви према владикама које је постављала гркофилска Цариградска патријаршија, склона сарадњи са Турским властима. Ипак кнез Милош 31.јула 1815. године позива нишког владику Милентија у манастир Јошаницу на разговоре. Након договора са владиком, 11. августа у истом манастиру почињу први преговори о миру измедју изасланика кнеза Милоша и изасланика Марашли Али паше. Са турске стране били су ту Хаџи Јордан Кајсарлија-старешина Марашлијин, нишки владика Милентије и два три аглара (господина) Турчина. Са српске стране били су господар Јеврем Обреновић , Димитрије-тумач кнеза Милоша, кнез Милоје Теодоровић из села Црнца и калуђер Неофит из мнастира Никоља у Овчару.
Да би избегли сукобе са Русијом, сада највећом европском силом, порта прави велике уступке устаницима. Марашлија је допустио Србима, и да носе оружје речима: ”Будите ви султану покорни, па носите за појасом и топове ако хоћете”. Милош је опет пристао да пропусти његову војску од 7.000 војника у Београд. Тако се Срби и Турци измире. Султан постави Марашлију за београдског везира, а Милош постане обер-кнез (врховни) Срба. Све ово није било никаквим уговором предвиђено, али је тако остало до 1830 године када су султановим хатишерифом потврдјена аутономна права Србије.
Договор Маршалије и кнеза Милоша је спасио Србију али уништио каријеру Хуршид паше.
Хетерија
Ипак прекопотребни мир у Србији је био крхак. Спремала се нова бура која ће однети животе и Хуршид паше и владике Милентија. Ова догадјања је најавио нико други него славни Карадјордје који је 1813. протеран из Србије.
Ћоровић пише: “У Бесарабији Карађорђе беше дошао у везу са претставницима тајног националног грчког друштва, “Хетерије”, чији је циљ био најпре обнова старе Византије, а после ослобођење свих хришћана у Турској Царевини и образовање федерације хришћанских народа на Балкану са грчком хегемонијом. Грчки научењак М. Ласкарис утврдио је, да Карађорђе и раније, још у Србији, имао веза са грчким локалним покретима, и да је био познат у круговима њихових родољуба. Карађорђа је упознао с грчким плановима хетериста Ђорђе Олимпија, звани капетан Јоргаћ. Он је тајно увео Карађорђа у Галати код Јаша у кућу принца Константина Ипсилантија, где је био примљен за члана Хетерије и где је положио заклетву да ће радити на ослобођењу хришћана. Хетеристи су много полагали на Карађорђа као бившег шефа једне револуције и ради гласа који је био стекао и у Србији и на Балкану. Због тога они помажу бившег Вожда да се врати у Србију, где би могао повести народ у нову борбу. Њихов човек, заменик руског конзула у Јашу, дао му је новац и пасош на име руског племића Михаила од Леонарда, да иде тобоже на лечење у Мехадију. С Карађорђем, који се прерушио и дао обојити своје већ поседеле косе и бркове, ишао је Јоргаћ, један Грк и Вождов писар Наум. На путу, у Новој Паланци, они замолише да прећу у лађу и путују водом, што им месне власти дозволише не знајући с ким имају посла. Кад су се већ дочепали лађе, Карађорђе и Наум, није им било тешко наћи начина да пристану уз српску обалу, 28. јуна 1817.”
Сазнавши за ове планове кнез Милош Обреновић наредјује његово убиство које је извршено 13. јула исте године. Милош је тако спречио по нњеговом мишљењу ново, безизгледно крвопролиће.
Ипак, Хетерија не прекида своје планове о свебалканском устанку због Карадјордјеве смрти. На самој граници Милошеве Србије, у Нишу, владика Милентије, посредник у преговорима из 1815. предводи тајну подружницу Хетерије са око 200 припадника спремних за организацију рата за обнову Византије.
Након одласка Марашлије за Београд у Нишу остаје Али паша. Необично је да је и сам нишки паша сарадјивао са владиком и његовом тајном организацијом. Овај велики огранак Хетерије шаље свог представника у Цариград који је 3 месеца провео у Патријаршији припремајући устанак. План Хетерије је био симултани устанак у Влашкој, Молдавији, Грчкој а касније и осталим православним земљама у европској Турској који би водио ослободјењу.
Порта 1821. сазнаје за план. Бројна Турска војска је разаслата у све делове царства. У Влашкој и Молдавији избија планирани устанак који се након прогона утицајних грчких бојара смирује. Медјутим, рат за ослободјење се наставља у Грчкој уз помоћ европских сила и резултира њеном независношћу након 8 крвавих година. Хетерија је у својим намерама само делимично успела. Створена је слободна Грчка али није обновљена Византија.
У Нишу је устанак откривен и спречен. Владика Милентије и његови сарадници укључујући и Али пашу су обешени. Двомесечну истрагу је спровео извесни Хусеин паша. Он шаље извештај Марашлији 21. јуна 1821:
“Предјашњи мухафиз Ниша Али паша, не хотећи да мирује, начинио је савез са нишким митрополитом па је потајно ноћу, одржавао састанке и кројио планове да, сачувај боже, истреби народ муслимански у Нишу. Пошто сам најсавесније испитао ствар погубљени су поменути паша, речени митрополит, двојица свештеника и два ћафира, који су били утицајни људи у вароши…”. Споменик обешеним завереницима се налази испред тврдјавског моста у Нишу.
Шта је тачно планирао владика Милентије? Да ли је сарадјивао са кнезом Милошем који је само неколико година пре тога убио Карадјордја због сарадње са Хетеријом? Да је Хетерија успела, како би изгледала судбина Србије као чланице Византијског савеза са центром у Константинопољу? Како је владика успео да за устанак придобије Али пашу? Да ли га је можда превео у хришћанство? Одговоре на ова питања вероватно никада нећемо имати.
Хетерија је дошла главе и Хуршид паши.
Хуршид након личног неуспеха у Србији бива премештен на Пелопонез којим је управљао пар година. У његовом одсуству, марта 1821. године, Хетерија на Пелопонезу покреће рат за независност Грчке. После неуспелих покушаја да умири Грке, Хуршид паша, градитељ стравичне Ћеле куле, извршава самоубиство 30. новембра 1822. године.