ЕУ може да обећа Србији да је “нормализација односа са Косовом” последњи услов, може то обећање и да потпише, али оно опет неће имати никакву вредност – треба ли Србији бољи доказ за то од Резолуције 1244. и односа САД и ЕУ према том документу – наводи Глас Русије у коментару.
ЕУ има још хиљаду механизама за опструкцију српског пријема. У поплави информација о посети Хилари Клинтон и баронесе Кетрин Ештон, нико није приметио изјаву хрватског премијера Зорана Милановића дату у Ватикану, која се итекако тиче Србије.
Приликом сусрета са поглаварима Римокатоличке цркве, поводом 20. годишњице успостављања дипломатских односа, премијер Хрватске Зоран Милановић изјавио је да Хрватска једино са Мађарском има дефинисане границе.
У тренутку када Србија суштински буде препознавала новог сусједа на југу, иако без формалног признања, Хрватска ће, тада већ као чланица ЕУ, бити идеално оруђе Брисела за постављање незаобилазних примједби на дунавску границу са Србијом, захтевајући примену аустроугарских катастарских књига, а не међународног права.
Биће ту и варирања на тему хрватског, у политици често фалсификованог, положаја у Хабсбуршкој царевини.
У том случају, постојаће две могућности – Хрватска ће се понашати попут Србије и рећи да је европско партнерство најважније и стога прихватити нормалну границу на Дунаву, или ће Хрватска свим силама покушати да “искашље” што више немачких и бриселских дипломатских барутних гасова ка Београду.
Због тога је наочиглед мудра старатегија недавања повода Бриселу и чекање да Брисел први саопшти званичан услов о признању Косова и Метохије као независне албанске државе – губљење времена. Брисел има неограничено време и повољан политички ветар.
Србија је та која нема времена, ни ресурса да чека – наводи Глас Русије.
Зашто у Београду нико не пита “каубојку Хилари Клинтон” и баронесу Ештон зашто ЕУ тако амбициозно започиње процес европских интеграција са Албанцима са Косова и Метохије, практично без иједног озбиљног политичког услова? Да се не помиње трговина људским органима и проблем нерешених убистава и нестанка људи.
Зар представници канцеларије ЕУ у Приштини, извесни Томас Гночи, Патрик Шмелцер и Синди ван ден Бугерт, нису 24. октобра истакли “модеран дух европског законодавства, значајан прогрес консолидовања законодавне основе и независно функционисање правосудног система”, а такође и “конструктиван приступ Косова унутар регионалних и европских механизама” као важне чињенице у Студији о изводљивости за “Косово”?!
Након посете двојца Клинтон – Ештон, стварност ће и даље одударати од српске политике. Политика ће наводити бољи живот грађана и економију као разлог за одустајање од економских ресурса Косова и Метохије, на примјер очување државе узимаће се као разлог за одустајање од државних коријена на Космету.
Али, највећи инвеститори у српску инфраструктуру и енергетику су – Руска Федерација и Народна Република Кина. Српски део Јужног тока вредан је око две милијарде долара и запослиће око 2.000 радника.
Једини излаз за железару у Смедереву је компанија “Уралвагон завод” из Русије. Народна Република Кина финансираће завршетак радова на Коридору 11 и аутопут Појате – Прељина.
Једина права инвестиција у банкарски сектор Србије доћи ће из Русије – од Сбербанке. Русија има намеру да улаже и у железнице Србије. А где су у тој причи ЕУ и САД, осим у предизборним слоганима о “фијату” и наводно бољем животу за грађане ако ови одустану од Космета?
Разуме се, постоје и друга оруђа евроатлантске политике, мимо Милановићевог случаја, која у сваком тренутку Србију могу узети на нишан, након што ова наседне на слатке понуде двојца Клинтон – Ештон.
Хоће ли после посете Клинтонове и Ештонове Београду постати видљиве евентуалне обавезе које су пред Бриселом и Вашингтоном напредњаци и социјалисти преузели да би уопште формирали владу – наводи Глас Русије у коментару.
СРНА
