Недавна вест да ће се српска „Вода вода“ ускоро наћи и на тржишту Кувајта колико је обрадовала, толико је и отворила многа питања. Зашто је то једна од ретких фабрика воде које су још остале у српским рукама и да ли смо ресурс 21. века, што вода сигурно јесте, морали тако олако, па и неодговорно, да препустимо странцима?
Иако ће Кувајт бити седмо извозно тржиште за „Воду воду“, у том послу никада се не зна. Јер како је пре пола године изјавио сам Војин Ђорђевић, власник те фабрике, чињеница је да сви постојећи мањи произвођачи не послују лако и могу само да се надају да ће им неко од великих понудити да уђе у сувласништво или власништво.
А то „велики“ значи велике мултинационалне компаније које у Србији већ господаре водом и, уверен је Ђорђевић, неће дозволити другима да се развијају, да истражују или инвестирају у флаширање негазиране воде, осим у неким мањим количинима.
А вода је стратешки ресурс 21. века. Оно што је нафта била у прошлом. Уосталом, Уједињене нације су још крајем 2002. године воду прогласиле „друштвеним и културним добром“, а не економском робом. Најцрње прогнозе предвиђају чак и ратове за залихе пијаће воде.
У студији директора Пацифик института у Окланду, наведено је како се само од 2010. до 2013. због воде у свету водио 41 оружани сукоб који је наизглед био верски, политички и економски, али је у суштини то били борба за пијаћу воду.
Према свим стручним истраживањима, како домаћим тако и страним, Србија има више од 400 изворишта здраве и питке воде врхунског квалитета, од чега је експлоатисано тек око 20 одсто. То је и био разлог да надлежна комисија Уједињених нација Србију уврсти међу првих педесет земаља у свету које располажу великим резервама здраве и питке воде. У исто време, регистровано је и 286 различитих типова минералних, термалних и термоминералних вода.
По Закону о водама, оне су добро од општег интереса и неотуђиво су добро у државној својини. Закон, међутим, под одређеним условима, дозвољава право коришћења јавног водног добра, што водећи произвођачи флаширане воде у Србији већ увелико експлоатишу. Неки су куповином акција пунионица воде дошли и у њихов посед, као што је био случај када је контролни пакет акција „Паланачког кисељака“ из Смедеревске Паланке на Београдској берзи купила словеначка „Колинска“.
Прва приватизација фабрика воде у Србији догодила се 2004. године, када је „Денјуб фуд група“ откупила већински пакет акција српског бренда „Књаз Милош“ из Аранђеловца. Потом је 2005. године, „Кока-кола“ купила фабрику воде „Власинка“. Уследиле су продаје странцима и других фабрика. У домаћим рукама су, поред „Воде воде“, практично остале Фабрика минералне воде „Хеба“ из Бујановца и „Милан Топлица“ из Прокупља.
Заједничко свим овим приватизацијама је да су купци плаћали по неколико милиона евра, а да су њихови чисти профити годишње премашивали пола милијарде евра.
Економиста Нада Видовић каже да 90 одсто ресурса пијаће воде које су дате под концесију или приватизоване углавном контролишу три светске компаније из Немачке, Француске и Холандија и америчка „Кока-кола“, оценивши да Србија није искористила шансу коју је имала са најбогатијим природним ресурсом.
Она, међутим, упозорава да приватизација пунионица и извора минералне воде у Србији које су завршиле у рукама „странаца“ представља само увод у приватизацију државних предузећа која се баве водоснабдевањем грађана. А тај задатак произилази, како напомиње, из договора са ММФ-ом, у координацији са Светском банком, Европском инвестиционом банком и Европском банком за обнову и развој.
Модел такозваног „јавно-приватног партнерства“, отворио је могућност заробљавања изворишта питке воде, али и преузимања јавних комуналних предузећа која се баве пословима водоснабдевања грађана. Поједина државна предузећа у локалним самоуправама већ су ушла у посао „приватног партнерства“ са страним компанијама због пречишћавања воде, што је улазница у приватизацију градских водовода, сматра Видовићева.
А то у преводу значи власништво над пијаћом водом у градовима широм Србије. Добри познаваоци ове проблематике која се углавном држи далеко од очију јавности, кажу да је у земљама у транзицији један од услова „европских интеграција“ био приватизација воде и водовода.
Оквирном директивом Европске уније о водама из 2000. године, када је и званично успостављен „интегрални оквир за заштиту и побољшање квалитета водних ресурса“, прокламовани су главни циљ европске и националних политика управљања водним ресурсима. Тиме је отворена могућност и државама и компанијама на европском континенту и ван њега, да крену у „осигурање доступности довољне количине воде за задовољење потреба људи и животне средине Европске уније“.
Видовићева је подсетила на апел нашег чувеног експерта за водно богатство, професора Грађевинског факултета у Београду, др Бранислава Ђорђевића, још с почетка 2006. године да се не продаје Београдски водовод и канализација.
То је изјавио после присуствовања преговорима ММФ-а у Београду када је од нас тражено да продамо Београдски водовод.
Видовићева указује и на случај Новог Сада који има у плану да ЈКП Водовод и канализација остане у власништву града до 51 одсто акцијског капитала предузећа, а да „инвеститор“ преузме 49 одсто. При томе би, напомиње, анексом уговора било регулисано да „инвеститор“ има равноправно са градом сва управљачка права. На такав издашан позив стигле су, како наводи, и понуде из Француске, Немачке, Грчке и Израела.
Она сматра да би Србија требало да учи на туђим добрим примерима, али и на грешкама.
Тако Турска извози воду Израелу у замену за високу технологију. Распродају воде и водовода скупо су платили, и то не само вишеструко скупљом водом, у Румунији, Бугарској и Мађарској. Будимпешта је на крају по двоструко вишој цени од продајне откупљивала градски водовод од приватника који их је ојадио.
У Италији су грађани на референдуму одлучили да се вода не сме приватизовати. То је дефинисано и Уставом, иако је било неуспелих покушаја да се избегне воља народа и учини услуга крупном капиталу.
Интересантан је пример приватизације водовода Велике Британије, где је она спроведена након доласка Маргарет Тачер на власт. Паралелно с растом цена, опадао је квалитет воде и снабдевања. Да би спречила последице по становништво и инфраструктуру, држава је на крају била приморана да на конто приватне фирме поново уложи јавна средства у одржавање инфраструктуре водоснабдевања.
Због сличних искустава, у Паризу је водоснабдевање поново стављено под јавно управљање 2009. године.
У Берлину се постепено враћају приватизовани делови водовода захваљујући иницијативама разних удружења и акцијама грађана.
Приватизација водоснабдевања законом је забрањена у Холандији. Њихову воду не дају, али је у другим земљама експлоатишу пошто имају једну од три највеће светске компаније за прераду воде.
Богати државни фондови, попут оног у Норвешкој, већ дужи низ година усмерени су на куповину извора питке воде широм света, углавном у земљама у развоју, процењујући како након ере нафте долази ера воде.
Уосталом, децембра 2014. године председник Европске комисије рекао је да приватизација воде не долази у обзир. А у последњих неколико година половина кредита Светске банке и ММФ-а садржавало је приватизацију воде као услов враћања дуга, напомиње Видовић.
Она указује и на тајни извештај САД из 2004, који је потом објавио „Гардијан“, у коме се наводи оцена Пентагона како САД морају у најкраћем могућем року да дођу у посед водних добара на оним местима у свету у којима их има највише. У првој половини 2011. Хилари Клинтон, тада државна секретарка САД, од обавештајних агенција је наручила студију о „могућности оружаних сукоба узрокованих недостатком воде“. Њихов извештај са црним прогнозама у марту 2012. био је разлог за покретање пројекта „Вотер партнершип“, којим је администрација Барака Обаме одлучила да умрежи владине агенције, невладине организације и приватне компаније, како би био избегнут такав сценарио.
После свега не треба да чуди констатација директора Института „Јарослав Черни“ др Милана Димкића изречена пре годину дана у Српској академији наука и уметности да ће Европска унија, кад отворимо Поглавље 27, од нас захтевати да у заштиту и поправљање квалитета пијаће воде уложимо 10 милијарди евра. Свака помоћ ће нам бити драгоцена, али би најбоље било да то радимо сопственим новцем, знањем и умећем, поручио је тада Димкић.
Због богатства водним ресурсима Србија је, није тајна, одавно на мети мултинационалних компанија из САД и ЕУ, практично откад је и почела глобална битка за освајање изворишта воде.
„Стратегија реструктурирања комуналних предузећа у Србији“ је усвојена, а када је реч о водоводима, она ће се, како је тада објашњено, односити на оне који се „баве искључиво производњом, каналисањем и пречишћавањем воде“. А то су управо они у Београду, Нишу и Новом Саду, дакле највећи комплекси водоводне инфраструктуре.
На самом крају прошле године директор ЈКП Београдски водовод и канализација Драган Ђорђевић је констатовао да је неопходна изградња постројења за пречишћавање отпадних вода и да је Град Београд ангажовао консултантско тело Светске банке, Интернешенел фајненс корпорејшен, да предложи најбољи модел за обезбеђивање ових инвестиција. А јавно-приватно партнерство је, како је рекао, једно од могућих решења.
Имамо ли разлога за бригу? Поготово пошто смо странцима већ препустили нашу воду коју нам сада флаширану продају и на томе остварују профит.
Залихе питке воде којима располаже Србија су добро које припада и будућим генерацијама. Због тога би било упутно да се, уместо владајуће нетранспарентности, о питању стратешког ресурса 21. века одлуке доносе после расправе у којој ће бити питана стручна и најшира јавност у Србији.
Спутник
фото: Пиксбеј
