“Задовољна сам како су ме прихватили, заиста су коректни. Одмах се примети да је реч о организованом систему. У Немачкој очигледно препознају знање и поштују стручност и, што је најважније, цене нечији труд и рад, и то је сасвим довољан мотив да озбиљно приступиш послу. Иако све то понекад делује исцрпљујуће, на крају се исплати. Више ме у Немачкој поштују и цене као бабицу него у Србији као дипломираног учитеља”, прича нам Андријана. Њен савет медицинским сестрама и бабицама, као и другом медицинском особљу које има исте амбиције као она, јесте да у Србији пронађу поуздане људе који ће им помоћи да дођу у Немачку, те да буду обазриве.
Завршила је Учитељски факултет са просечном оценом – девет, али није могла да нађе стални посао у просвети.
Радила је, додуше, две године, али на одређено време. А онда је дефинитивно остала без посла. Није пристајала на разне уцене, укључујући и оне политичке природе да приступи некој странци. Већ је почело да је издаје стрпљење.
А онда се сетила да је завршила средњу медицинску школу. И да би могла да оде у Немачку. И отишла је. И запослила се. Данас је, како каже, у Немачкој више поштују и цене као бабицу него у Србији као дипломираног учитеља, пише Недељник.
Вела Комленић из Сремске Митровице и Данијела Филиповић из Лесковца случајно су се среле тог јутра у болници “Бüргерхоспитал” у Франкфурту. И фрау Вела и госпођа Данијела биле су узбуђене. Једна је одлазила у пензију, а друга је дошла у Немачку да тражи посао. Оне су бабице.
Из Србије годишње оде око 800 медицинских сестара у Немачку. Можда је још фрапантнији податак да тренутно око 8.000 медицинских сестара и техничара учи немачки језик јер жели да напусти Србију. Кад смо већ код бројева, Немачкој ће до краја ове деценије у сектору медицинске неге недостајати чак 220.000 радника. Огромна, дакле, шанса за српски медицински кадар. Најчешћи мотив за одласке је, наравно, егзистенцијалне природе. Ко ће онда остати у Србији да нас лечи? Али о томе неком другом приликом.
Вела Комленић дошла је у Франкфурт 1992, у предвечерје оних грађанских ратова на овим просторима. Био је то можда први озбиљнији талас одлазака медицинског особља из Србије у Немачку. Након 25 година преданог рада, Вела завршава свој радни век и одлази у пензију. У међувремену је стигла и до врха хијерархије међу својим колегиницама, али скромна Вела не жели о томе превише да прича.
“Немачка нуди стручно усавршавање на највишем нивоу, какво у Србији само може да се замисли. Заиста сам врло задовољна. Препоручујем свима да дођу и што је најважније — да немају страха. Увек ће им се неко наћи при руци, а поготово наше сестре које су већ стигле из Србије. Мени су много значиле Зорица, Аида, Дијана, Биљана, које су, такође, стигле у Немачку. Уз знање немачког језика, солидарност и међусобна подршка су најважнији”, причаће нам Вела, док даје последње савете и подршку Данијели Филиповић, која се припремала да крене у оближњи Дармштат у потрази за новим послом.
“Радим 19 година у Лесковцу. И не видим више никакву перспективу. Није спорно ни да стално радим ноћну смену, али битан је тај финансијски део. Посебно бринем што са овим примањима у Србији не могу да школујем децу”, рећи ће нам Данијела пре него што ће почети интервју са Свеном Акерманом, једним од водећих лекара у болници у Дармштату.
Њене импресије након тог разговора као да падају у други план пред неизвесношћу да ли ће добити посао. Док чекамо резултате — који ће, ипак, накнадно стићи — друштво нам прави сестра Александра Фицек, Пољакиња. Можда не оставља утисак баш пријатне добродошлице, али и то је нешто на шта морају бити спремне наше медицинске сестре које планирају да се отисну у Немачку. И то је саставни део овог изазова.
“Бüргерхоспитал” у Франкфурту највеће је породилиште у покрајини Хесен и треће у Немачкој. Годишње се ту обави 3.300 порођаја, а имају 1.300 запослених. Кристина Шварцбек, директорка медицинског особља у тој болници, рећи ће нам да има само позитивна искуства са медицинским особљем које долази из Србије.
“Немачка и Србија имају различите здравствене системе, а основна разлика је у школству. Највећа разлика је у практичном делу школовања, коме се очигледно придаје већи значај у Србији. Врло смо задовољни кадром који нам долази из Србије. Осим њихове стручности, најважније је да буду добри људи. Приметно је да се међусобно помажу, имају велико разумевање, и чини ми се да би без те њихове солидарности тешко могли овде да успеју”, констатује фрау Шварцбек.
Највећа рампа је, ипак, немачки језик. За добијање посла у Немачкој тражи се положен ниво Б2, а довољан је и Б1, као први корак, али се у том случају подразумева активно учење језика након ступања на посао. Кристина Шварцбек истиче и да они организују курсеве како би се што пре превазишла та језичка баријера са пацијентима.
Јерг Вагнер, шеф персонала у “Бüргерхоспиталу”, наводи дугу традицију доласка бабица из Србије у ту болницу, која заиста делује европски. Вагнер каже да медицинско особље које долази из Србије мора врло брзо да уђе у процес рада, што углавном није проблем.
“Задовољни смо углавном њиховом адаптацијом и интеграцијом, али и што је најважније — стручношћу”, каже нам Вагнер и констатује да људи из Србије очигледно важе за вредне раднике, што отвара врата стотинама бабица и другом медицинском особљу да што пре добије посао у Немачкој.
Лекари, медицинске сестре, бабице, неговатељи, физиотерапеути… Широка је лепеза оних из здравственог система Србије који одлазе у Немачку.
Још су свежа сећања како је Ангела Меркел у прошлој кампањи неговатеље старих у Немачкој назвала херојима. Тај ореол приписан је можда највише нашим земљацима који су своју пословну срећу пронашли у тој земљи. Здравствени радници у Србији, нажалост, ретко када добију такве похвале од наших државника. Чекање за посао или висина примања у Србији доста говори о њиховом статусу. А почетна месечна плата медицинских сестара у Немачкој је 1.700 до 1.900 евра.
Влада Србије прошле недеље одобрила је после неколико година запошљавање 2.100 медицинских радника. Да ли је, међутим, касно…
Недељник.рс, Б92
