Тачно десет година након што је Вилијам Вокер заташкавао злочин у једној централноамеричкој држави, измислио је злочин у једној европској држави.
Иако Вокера знамо као шефа верификационе мисије ОЕБС-а на Косову, који је 1999. године оптужио Србију за најстрашније злочине у селу Рачак, мало људи у Србији зна да је Вокер био амбасадор САД у Салвадору од 1988. до 1992, док је тамо беснео грађански рат.
Његова мисија у Салвадору је била толико успешна да кад је Бил Клинтон покушао да га постави за свог амбасадора у Панами 1993. године, католичка црква те земље се побунила против тог чина, наводећи као разлог Вокерову наводну умешаност у убиства језуитских свештеника у Салвадору новембра 1989. године, док је био амбасадор у тој земљи.
Таква убиства нису била необична у Салвадору, у којем је осамдесетих година прошлог века беснео грађански рат. Влада САД је слала финансијску помоћ тамошњој влади, а подржавали су и тзв. „одреде смрти“ војске Салвадора, који су убили хиљаде политичких опонената, синдикалних вођа, активиста, новинара, учитеља, обичних грађана широм земље, као и католичке активисте и званичнике. Тако су „одреди смрти“ 1989. убили шест језуитских свештеника, њихову куварицу и њену ћерку.
Један од њих је био ректор Универзитета Централне Америке, други заменик ректора, обојица водећи интелектуалци који су иначе документовали где тачно одлазе америчке паре у Салвадору. У почетку је влада Салвадора покушала да оптужи левичарске герилске снаге за убиства, а у тим покушајима да се заташка истина о овом злочину је учествовао и Вилијам Вокер.
Можда је најчувенија његова изјава да „свако може да набави униформе војске и да то што је неко био обучен у војну униформу не значи да је војник“.
Није се руководио истом логиком на Косову, где је одбацио могућност да су у Рачку убијени војници који су касније пресвучени у цивилну одећу. А када је официр војске Салвадора као сведок немилих догађаја предао кабинету амбасадора САД поверљиве информације о злочину, Вокер је, уместо да заштити идентитет сведока, открио идентитет тог официра команди војске Салвадора. Дакле, Вокер је открио идентитет сведока починиоцима злочина, што је један командант војске сликовито описао као „бацање сведока у кавез са лавовима, како би га растрзали“.
Чини се да је Вокер и раније био човек за „прљаве послове“ владе Сједињених Држава. Поједини амерички медији су писали да је Вокер, као асистент америчког државног подсекретара у бироу за централноамеричке послове, био десна рука Оливера Норта и Елиота Абрамса који су учествовали у нелегалној трговини оружјем у оквиру афере Иран-Контра 1985, а да је пре тога као заменик шефа мисије амбасаде САД у Хондурасу учествовао у креирању тзв. „контраша“ — побуњеника у Никарагви којима је ЦИА пружала логистичку и стручну помоћ. Вокер је временом показао невероватну способност да догађаје умањи или преувелича сходно потреби.
У Салвадору није позивао на војну акцију САД против Салвадора, иако су постојали докази да су оружане снаге Салвадора убијале цивиле, али је на Косову подржао војну акцију САД против СР Југославије након инцидента у Рачку, иако се форензички извештај није слагао са његовим изјавама. Познато је да је био толико љут на шефицу форензичког тима из Финске Хелену Ранту, која је истраживала инцидент у Рачку, да је поломио оловку коју је држао у руци. Ипак, Америка је поверовала свом човеку за „прљаве послове“, а не стручњацима.
Како ми је још 2009. године бивши амбасадор Канаде у Београду Џејмс Бисет објаснио, „Рачак је био изрежиран“, због потребе НАТО-а да бомбардује Југославију, како би за своју 50. годишњицу показао да је још увек потребан за „светски мир“. С обзиром да је Милошевић био релативно кооперативан са Западом, по мишљењу амбасадора Бисета, Западу је био неопходан „драматичан догађај који ће да подстакне акцију у Рамбујеу“, где су одржани преговори, званично, да би се решила криза на Косову, а незванично „да би се поставио ултиматум који нити Милошевић нити било који други Србин не би смео да прихвати, што би Американцима дало изговор да бомбардују Југославију“.
Бисет тврди да су тела нађена у Рачку, према форензичким налазима, заправо жртве војног окршаја српских безбедносних снага и ОВК. С обзиром на Вокерову прошлост, светска јавност је морала да гледа на његове тврдње са далеко више резерве, али су медији стали на страну америчке верзије догађаја у Рачку.
У свим ратовима у којима је Вокер на разне начине био умешан, страдао је огроман број људи. Њихове породице махом нису добиле правду коју заслужују, али је Вокер зато добио споменик у Рачку. Где год се нашао, осигурао је трајно америчко војно присуство. Ако слобода икада стигне на Косово под америчком окупацијом, сматрам да Вокеров споменик не треба да се сруши, већ да, уз нову таблу са истином о Вилијаму Вокеру, остане као подсетник за светску јавност, која не сме да дозволи да их неки нови Вокер поново обмане.
Спутник
