Празна села, куће и стаје

У оборима у Србији налази се око 3,2 милиона товљеника, али се годишње закоље близу пет милиона товљеника. Поред неконтролисаног увоза, то је довољно за исхрану народа, имајући у виду да нема извоза овог меса,  осим у неке земље екс Југославије. То указује и на чињеницу да нема потребе за довођење немачког ,,Тениса’’ са нових четири милиона товљеника. Потребно је окренути се тову говеда. ЕУ од Србије тражи наредних пола века, годишње по 50.000 тона ,,беби бифа’’

Пише: Бранислав Гулан

И поред изразито повољних услова, сточарство Србије се налази у дубокој кризи. Број стоке се у последње три деценије  значајно смањивао па је производња свих врста меса опала са 650.000 на 440.000 тона годишње. Потрошња меса по становнику смањена је у том времену са 65 на 43 килограма годишње, да би сад једва достизала 38 килограма по становнику годишње. Узроци се налазе у нарушеним паритетима цена, губитку тржишта, немогућности извоза свих врста меса, смањеној куповној моћи становништва, нарушеном систему финансирања, недовољним средствима у аграрном буџету, неадекватном функционисању робних резерви… Најтеже стање је у говедарству, што показују и подаци да већ две деценије имамо дозволе за преференцијални годишњи извоз  ,,беби бифа’’ од 8.875 тона у Европску унију, а користимо га са три одсто. Најбољи пример је чињеница да је 2013. године било извезено свега 600 тона, а 2015. године само 315 тона! Чак и од тога половина је враћана због лошег квалитета?! Разлог је непостојање јунади. Јер, у тову имамо око 15.000 до 20.000 грла. Да би испунили квоту извоза ,,беби бифа’’ према Европској унији, потребно је да наменски у стајама буде 100.000 јунади! Да је то мало колико сад имамо јунади и извоза ,,црвеног меса’’, најбољи доказ је чињеница да је 1990. Године са простора тадашње Југославије у свет било извезено чак 50.000 тона ,,беби бифа’’, а од тога 30.000 тона је било из Србије. За новац добијен од извоза ,,беби бифа’’ у САД који је трошила америчка војска, тадашња Југославија је куповала авионе, Београд се  био опремио новим аутобусима… Производња јунећег меса у Србији готово да је угашена и држава под хитно би требало да определи одређена средства да би је обновила. Привредници се све мање одлучују за тов јунади јер им се финансијски не исплати, па су чак и они сточари који су имали наду, потпуно одустали од тога након суша, када је тов јунади био десеткован.

Сточарство у Србији, и поред изузетно повољних природних услова, у великој је кризи. Број стоке у периоду у последње две деценије опадао је по стопи од три до четири одсто годишње. За две и по деценије пала је производња меса са 650.000 тона на око 440.000 тона, а смањена је потрошња меса са око 65 килограма годишње по становнику на близу 38 килограма! Основни фактори поменутих кретања налазе се у нерешеном питању финансирања ове важне капитално интензивне делатности пољопривреде, губитку тржишта, како домаћег тако и у извозу, и одсуства било каквих стратешких решења која би допринела да се неповољна кретања у сточарству зауставе.

На почетку 2010. године број говеда је мањи за 6,4 одсто у односу на исти период 2009. године, односно за 63.962 грла. У исто време био је мањи и број крава и стеоних јуница за 4,1 одсто или за 25.169 грла. Такав тренд смањења насављена је све до 2015. године. Истовремено број свиња мањи је за 3,9 одсто или за 142.262 грла, па је 201. године у оборима било 3.488.738 грла. Број крмача и супрасних назимица мањи је за 0,3 одсто, па је у 2010. години било 519.119 грла. На почетку 2010. године било је и 1.475.395 оваца, што је мање за 1,9 одсто у односу на време од годину дана раније. Када је реч о живини, у 2010. години било је 20.156.110 комада, уз регистрован годишњи пад од 11,7 одсто. Исти тренд настављен је све до 2015. године, када се осетио благи, симболичан раст у сточарству.

* У милионима долара

** Извор: Израчунато на основу података РЗС

Сточарство извукло пољопривреду

Укупна бруто вредност пољопривредне производње у 2015. изнела је 4.751 милион долара, што је за 7,59 одсто мања од реализоване у 2014. Нето остварена вредност пољопривредне прои­зводње, у висини од 4.172 милиона долара, мања је за 8,49 одсто у односу на 2014. Истовреме­но, вредност реализоване сточарске производње у Србији износила је 1.826 милиона долара, што представља краткорочни раст за 3,51 одсто и имало учешће од 38 одсто у оствареној бруто вредности пољопривредне производње, наводи се анализи. Подаци показују да постојећи сточни фонд, и поред незадовољавајућег броја стоке у односу на расположиве пољопривред­не површине, представља значајан развојни ресурс.

Посматрано дугорочно, посебно у односу на просек 1988-1990. година, број говеда у Србији мањи је за 20,2 одсто, свиња за 22,5 одсто, оваца за 26 одсто и живине за 22,7 одсто. Најнеповољнија ситуација,  је код приплодне стоке. Број крава и стеоних јуница на почетку 2012. године мањи је за 28 одсто у односу на 1991. годину, а крмача и супрасних назимица чак за 60,8 одсто. Ова неповољна кретања указују да се мора хитно реаговати, али је то остајало без одјека код надлежних, како би се зауставио даљи пад и даља девастација сточног фонда. Резултат оваквог стања у сточарству је његово учешће у укупној вердности остварене пољопривредне производње просечно од 31 одсто, уз број условних грла по хектару обрадивих површина од 0,33. Тек нешто више биоло је на крају 2015. Годиен, али је то било крактог даха И на крају само једне године.

Дакле, сад су на потезу нови креатори пољопривредне политике који ванредним мерама морају да интервенишу у овој деалтности пољопривредне производње. Сточарство у структури пољопривреде Србије и њене политике мора да добије своје место које се превасходно огледа у процесу валоризације радних и производних потенцијала, реализацији веће добити (по грлу стоке, хектару и по запосленом), у одржавању и побољшању плодности земљишта, у укупној интензификацији и јачању извозне оријентације агроиндустријске производње.

Сточарство Србије има значајно место у привреди земље јер ствара велику вредност ангажујући природне и људске ресурсе. Заступљено је у више од 600.000 домаћинстава (од тога 330.000 газдинстава се интензивно бави товом стоке) и представља грану која учествује у формирању домаћег производа пољопривреде са око 31 одсто. Иако ова делатност има шансе да буде значајна привредна грана, број стоке у последњих две до три деценије има сталну тенденцију опадања. Истовремено док се смањује број грла, опада производња и потрошња меса, али расте број кланица па се данас у земљи стока коље чак на 1.500 места! Анализе показују да је сточни фонд у Србији опадао по стопи од 1,5 до три одсто годишње. У земљи данас има око 920.000 грла говеда, што је за  300.000 мање него 2000. године, док је у протеклих 12 година број свиња смањен за више од 600.000, па их данас има око 3,2 милиона. Истовремено док се смањује сточни фонд у Србији има празних око 50.000 кућа за које се не зна ко су власници, а у њима је исто  толико обора и стаја за тов стоке! Поред тога има још око 15о0.000 кућа и исто толико обора и стаја у којима тренутно нико не живи. Све то уз мала улагања могло би да се користи у тову стоке.

Истовремено Србија од извозника меса постаје његов увозник! Најбоља потврда таквог стања је чињеница да је у 2014. години у Србију увезено 18.000 тона меса, 35.000 тона треће категорије меса, односно свињских отпадака. Поред тога у 2014. години увезено је и 347.957 комада живих товљеника, понајвише из Мађарске и Хрватске. Само за увоз живих товљеника плаћено је 48.197.433 евра! Исти тренд је настављен и у 2015. години када је у Србији увезено око 330.000 комада живих свиња и око 38.000 тона меса треће категорије (читај месних отпадака). Тај увоз је стигао у време када сточари у Срему нису имали ком да продају своје товљенике, па су у знак блокирали путеве.  Несташице меса сад се одједном и вештачки стварају. И то истовремено када сељаци не могу да продају своје товљенике.  Циљ је јасан. Да се на постојећу производњу, која је довољна, али не може да се извози из Србије, хоће да доведе немачки ,,Тенис’’ који би произвео још четири милиона свиња.

То би потпуно угушило домаће произвођаче! Дакле, довођење ,,Тениса’’ је супротно интересима Србије, и може да донесе само личну користи за мањи број људи. Зато Србија треба да се окрене тову јунади, јер, то месо може да продаје у целом свету, а свињско само у земљама екс Југославије. Примера ради, 1990. године на 40 тржишта у свету из тадашње Југославије, је извезено 50.000 тона јунећег меса, ,,беби бифа’’. Од тога је више од 30.000 тона било из данашње Србије. Та тржишта би и данас радо куповала ,,црвено месо’’ из Србије…

,,Али стаје су празне, нема јунади, нема ни меса. Имамо тек 15.000 до 20.000 грла. Око пет 5.000 грла оде илегалним каналима преко Дрине у Федерацију БиХ, а део и на Косово и Метохију’’, наводи председник Одбора за пољоприведу у Привредној комори Србије Рајко Латиновић. Број говеда, свиња и оваца био је 2014. годиен благо повећан, али фармери кажу да их јефтинија конкуренција из Европске уније уништава.

,,Цена свиња је била пала на 100 динара по килограму живе мере, а сад је око 140 до 160 динара по килограму живе мере. динара. Профит би омогућила тек цена већа од 180 динара по килограму живе мере. Да би се свиња угојила једна килограм трошкови су 176 динара. А мисмо све до скроа добијали око 120 динара за килограм живе мере, наводи сточар Златан Ђурић, из Сремске Митровице. Дакле, товили смо губитке  уместо профита! Дакле, постоје циклуси у производњи, али ретко кад цене иду у користи. И сад када је месо поскупело, најмање добијају сточари, већ сви остали прекупци, кланичари, трговци зидају цене. Све се ради у корист личен штете, како би имали што мање свиња. А, уз већу сигурност можемо напунити оборе и понудити знатно више меса.

Уредник портала Макроекономија Мирослав Здравковић, каже да је број свиња  у 2014. Години био повећан 2,9 одсто, и то само у Војводини 10,5 одсто у последње две године. Овај податак упућује, објашњава он,  на могућност да су велике компаније, односно фарме свиња, повећале број грла услед  очекивања раста извоза у Русију, док су индивидуална домаћинства додатно смањила број грла.

Празна обећања

Празна обећања политичара и њихових економских л креатора су била да је економска блокада Русије, шанса Србије за извоз свињског меса. То је била политичка превара сељака! Тог извоза нема, јер Србија вакцинише свиње против болести – куге. Када се престане са вакцинацијом треба да прођу три године. Извоза нема ни због тога што се такво месо не може транспортовати преко земаља Европске уније. Ако би га слали бродом из луке Котор (Црна Гора) која још није у ЕУ, то би трајало  47 дана. Такво месо Русима тада не би требало. И наравно од извоза свињског меса, кога имамо довољно за домаће потребе (произведемо око 270.000 тона годишње), није било ништа!

Преусмеравање субвенција

Стање у сточарству Србије указује  да би систем субвенција требало што више преусмеравати у корист ове гране како би се заштитила домаћа производња од конкуренције из ЕУ, која има огроман удео субвенција у цени производње, и повећала производња говеда, оваца, коза, за извоз у Русију, Турску, Арабију и Емирате. Субвенције би, требало да добијају сви, не само регистрована домаћинства (има их око 330.000), како после либерализације увоза пољопривредно – прехрамбене робе овде, већ ускоро, не би остала „спржена земља“. Антал Циндел, председник Удружења одгајивача свиња, из Бајмока, каже да слободан увоз меса и свиња и мала откупна цена уништавају сељаке. Да бисмо могли да повећамо број свиња, мора да се спречи увоз и да нам се помогне субвенцијама јер их добијају и сточари у другим земљама,  наводи он.

У Србији постоји и око 40 већих индустријских кланица за клање говеда и велики број малих кланица, а капацитети за клање су око милион грла, али се у кланицама закоље мање од 200.000 грла говеда свих категорија. Ми данас у Србији производимо годишње 80.000 тона јунећег и око 270.000 тона свињског меса. У 2012. години је укупна вредност реализоване сточарске производње у Србији процењена на око 1,8 милијарди долара, а толика је била и у 2015. години,  што је представљало па од свега 0,81 одсто у односу на 2011. годину. Учешће сточарске производње у бруто оствареној вредности укупне пољопривредне производње износила је 37,9 одсто. Вредност говедарске производње износи око 796 милиона долара годишње. Иначе, у Србији контролисани узгој говеда заузима свега пет одсто учешћа, а у овчарству само једна фарма има организовани и контролисани узгој оваца. Једна од највећих фарми у некадашњој Југославији, али и последња велика фарма у Србији, која се налази у Власини Стојковићевој на Власинском језеру пре две године је престала да ради. Јер, поред обиља пашњака и траве, није било хране за стоку! Та фарма се протеклих година одржавала захваљујући томе што је била у саставу ,,СИМПА’’. Иако има све објекте инфра структуру и ливаде и пашњаке, нико у Србији није имао интерес да је одржи… Слично је и на Пештеру, на коме је пре четири деценије било 200.000 оваца, а сад их има једва нешто више од 10.000! Захваљујући неадекватним мерама државе, а пре свега, лошој и нереалној стратегији и аграрној политици, све је уништивано постепено. Јер, лакше је било и корисније за увознике да се све то купује у свету! Такву политику и сад водимо.

,,Некадашња Југославија је деведесетих година прошлог века извозила је 50.000 тона ,,црвеног јунећег меса’’, а од тога из Србије је било 30.000 тона. У 2006. години било је извезено 2.300 тона, а у 2013. години око 600 тона, са тенденцијом даљег пада тог извоза, па смо у 2015.години извезли само 315 тона. ’’, наводи Ненад Будимовић, секретар Удружења за пољопривреду и прехрамбену индустрију Привредне коморе Србије. Број условних грла стоке, према проценама, тренутно износи 0,30 грла по хектару ораничних површина, што и даље указује на екстензивност домаће производње. Циљ је да буде најмање једно грло по хектару, колико имају средње развијене земље. По његовим речима Србија има капацитет да гаји неколико десетина хиљада јунади у тову. Проблем је што фармери не виде добит у том послу, а за то постоји више фактора. Ако није гарантована цена откупа стоке, онда ће изгубити. Тржиште формира цену, и сваки посредник уграђује себе у њу, тако да најмање добија онај који тову стоку и око ње ради 365 дана годишње. Храна за животиње је скупа и зато аутоматски нисмо конкурентни на тржишту ЕУ. Опстаје само онај ко сам и производи храну. Поред тога произвођачима је потребна стимулација државе, али и организована производња. Дакле, истиче Будимовић, произвођачима треба јефтина храна за животиње, организована производња, сигуран откуп и пласман на инострана тржишта, који су кључни за унапређење извоза меса на било које тржиште. Због лоших услова и несигурне производње у Србији је 2012. године заклано око 368.000 говеда и 5,8 милиона свиња. Ако се претвори у месо, то је око 80.000 тона говеђег меса, 270.000 тона свињског меса, као и 100.000 врста месних прерађевина, трајних, полутрајних, димљених и конзервисаних производа. Такав тренд клања настављен је и претходних година.

Стока у бројкама

Од 1980. године број грла свиња смањио се са 4,5 милиона на четири милиона 2000. године и 3,1 милиона 2013. године. Смањио се и број грла говеда – пре 35 година, било их је два милиона, 2000. године готово упола мање. Вођена је погрешна аграрна политика, посебно у сточарству, па је 2013. године било је свега око  920.000 грла. Последњих 15 година посебно су проблематичне. Та погрешна аграрна политика довела је до тога да се сточарство Србије данас налази на нивоу 1910. године! Од тада иде интензиван пад који се мери око два до три одсто на годишњем нивоу. Потпуно је погрешна политика вођења у сточарству, а знамо да у сточарству најспорије иде обрт капитала, највећа су улагања и најдужи је период за обнову.

Између погледа у небо и очекиваних субвенција, накупаца и откупљивача, између зиме и нове сезоне радова, пољопривредници истичу само да им је важно да не буду на губитку. И кад су успешни, искусни, предани послу који раде, зарада им није загарантована. Они који су у минулим годинама одлучили да не узму кредите макар и на уштрб развоја, данас лакше дишу, истичући то као добар потез, избегнуту омчу о врату.

Пољопривредом у Србији бави се око два милиона људи. Према последњем попису Србија има 631.000 газдинстава. Око 500.000 је активних пољопривредника. Сточарством се активно бави њих 330.000. Србија има 4,1 милиона хектара обрадивог пољопривредног земљишта! Најновији подаци указују да се користи само 3.360.000 хектара. Дакле, у парлогу је било 800.000 хектара! У контролисаном узгоју животиња је само пет одсто њих! Просечна њива је величине 4,5 хектара. Газдинства са поседом мањим од три хектара у просеку имају по једну краву. Та газдинства у укупном броју говеда учествују са око 25 одсто! У Србији се годишње производи око 440.000

тона свих врста меса. Половину чини свињско месо. У земљи се данас троши по једном становнику просечно годишње до 38 килограма меса, а од тога је половина свињско месо. У оборима у Србији налази се данас око 3,2 милиона товљеника, али се годишње закоље око пет милиона товљеника. Поред неконтролисаног увоза, то је довољно за исхрану народа, имајући у виду да нема извоза овог меса,  осим у неке земље екс Југославије. То указује и на чињеницу да нема потребе за довођење немачког ,,Тениса’’ са нових четири милиона товљеника. Јер, шта би радили са тим месом? Јер, знамо да се оно одавде за сада не може извозити у земље ЕУ, због компликованог транспорта нема извоза овог меса ни у Русију. Пошто се свиње у Србији вакцинишу

против болести куге, тек када се престане са вакцинацијом и прођу три године оно ће моћи да се извози у земље Европске уније. Иначе, када Србија буде примљена у ЕУ, мора да се престане са вакцинацијом свиња против болести, а потом да би ушла у ЕУ, мора да прође најмање шест година!

Глуви креатори економске политике

Пошто немамо прођу са свињама можемо у свет са јунећим месом, али њега немамо! Европској унији недостаје годишње око 700.000 тона јунећег меса које увози из Аргентине и Бразила. Србија има дозволу ЕУ од 1996. године да може да извози годишње 8.875 тона ,,беби бифа’’, али се тој бројци никада није примакла. Извоз се из године у годину смањивао па је у 2015. години дстогао само 315 тона. И од тога половину су нам вратили због лошег квалитета! Иначе, из Југославије је у свет 1990. године извезено чак 50.000 тона ,,беби бифа’’, а од тога је чак 30.000 тона било из Србије. Данас у празне стаје у 200.000 кућа у Србији нема ни говеда, ни меса, ни извоза. Процењује се да имамо тек око 15.000-20.000 јунади у стајама! Зато се Србија мора окренути тову говеда. Свиња има довољно, а несташице се изазивају вештачки, како би се довели странци за ову производњу! Јер, ЕУ је поручила да ће наредних пола века у Србији годишње куповати по 50.000 тона јунетине. Али, политичари и креатори економске, односно аграрне политике су се оглушили на тај позив. А, када би само четири највећа тајкуна у Србији који имају заједно више од 100.000 хектара земље, по једном хектару имали по једно условно грло говеда, добрим делом би се решили проблеми српске пољопривреде. Имали, би довољно ,,беби бифа’’ за извоз (око 10.000 тона годишње) више говеђег меса на домаћем тржишту (сад трошимо по становнику тек око четири килограма јунетине годишње)  по нижим ценама, и довољно стајског ђубрива за њиве.

Око 330.000 аграрних газдинстава у Србији се бави сточарством. У њиховим  стајама сад се налази само 920.762 грла. Дакле, по газдинству тек 1,9 грла. Годишњи пад сточарства и сад је између два и три одсто годишње. Вредност ове производње годишње је око 300 милиона евра. У Србији има око 436.000 крава млекуља. Оне просечно дају годишње по 2.700 литара млека. Поређења ради, у Аустрији има 23.000 газдинстава и они имају 436.000 крава млекуља. Једно грло даје између 7.000 и 9.000 литара млека годишње. У Србији до 3.000 литара се добија млека од једне краве, млекуље.

У Србији се годишње производе око 1,5 милијарди литара млека. Циљ је да то буде две милијарде литара. Међутим, 2014. године забележен је пад производње од око 150 милиона литара ,,беле реке’’ или десет одсто. То се не осети на тржишту јер се због раста сиромаштва све мање купује и троши млеко (потрошња млека је 57 литара годишње по становнику). Потрошња је око 50 литара годишње по становнику… У Европској унији и земљама којима тежимо то је и за три пута више!

Од постојеће производње данас се откупи и преради око 900 милиона литара у 220 млекара. Ова индустрија ради са 50 одсто капацитета! Опстаће само млекаре које буду дневно прерађивале најмање 50 тона млека! Говедарство Србије се данас налази на нивоу од 1910. године!

БРОЈ СВИЊА

1. 1984. 5.492.000

1985.               5.000.000

1. 1987. 5.079.000

1. 1988. 4.981.000

1. 1989. 4.311.000

1. 1990. 4.238.000

1. 1991. 4.263.000

1. 1992. 3.752.000

1. 1993. 3.998.000

1. 1994. 3.599.000

1. 1995. 4.086.000

1. 1996. 4.345.000

1. 1997. 4.119.000

1. 1998. 4.058.000

1. 1999. 4.293.000

1. 2000. 4.066.000

1. 2001. 3.615.000

1. 2002. 3.587.000

1. 2003. 3.634.000

1. 2004. 3.439.000

1. 2005. 3.165.000

1. 2006. 3.999.000

1. 2007. 3.832.000

1. 2008. 3.594.000

1. 2009. 3.631.000

1. 2010. 3.489.000

1. 2011. 3.287.000

1. 2012. 3.139.000

1. 2013. 3.144.207

1. 2014. 3.200.000

1. 2015. 3.180.000

1. 2016. 3.200.000

Сточарство Србије у бруто домаћем производу пољопривреде учествује само са 31, а понекад и са 35 одсто. Нема развијене пољопривреде без развијеног сточарства. А, у Србији је сточарство –неразвијено. Да би га развили рецепт је да тајкуни имају по једно грло на основу поседа који имају у власништву. Пример, је да рецимо ,,МК Комерц’’ поседује око 30.000 хектара, али нема говеда! Са куповиним ,,Карнекса’’ у Врбасу добили су око 100.000 товљеника. Сад се помиње да хоће да купи новосадскју ,,Неопланту’’ која преради око 70.000 товљеника и произведе више од 15.000 тона меса и прерађевина.

Подстицаји у аграру треба да буду по броју грла по хектару. Ако хоћемо да идемо укорак са развијенима требало би да имамо најмање по једно грло стоке по хектару (ми имамо само 0,30 грла), а развијени по два грла! Екстензивна производња је препрека за интензиван рад. Просечна њива у Србији је тек око 4,5 хектара по газдинству. Препрека су ситна газдинстава. Јер, највећи број имања по газдинству има тек између једне до две краве. Таквих газдинстава је више од 40 одсто! Ситна газдиснтва су мањила тов стоке, па они који су некада имали о10 крава, и бикова, сад једва да имају по једно или два грла. Само за сопствене потребе. Захваљујући лошој агарној политици у држави, сељаци су низ пута преварени, када су имали стоке они су уцењивани, потцењивани, па нису имали коме да продају стоку.

Решење проблема у овој индустрији налази се у томе да се окренемо малим газдинствима јер ту се најбрже може повећати производња. Примера ради, да они који имају једну краву, да имају по три. Да она газдинства са две у стајама имају по пет грла… Жеља Србије, када је млеко у питању је да се производња повећа на две милијарде литара ,,беле реке’’ годишње и да се оно прерађује у сиреве. Тренутнио у Србији постоји око 220 млекара, али ће опстати само оне средње и веће! Јер, у селима нема стоке, па ни потребе да се иде у откуп млека, кога је све мање.

Дакле,нова влада треба да се окрене таквој политици и уништеним малим газдинствима. Шанса је да се то ради и у напуштеним селима јер у Србији има 50.000 празних кућа које немају ни власнике и још 150.000 њих у којима тренутно нико не живи. Сточарство, млекаре и производњу је уништила лоша политика државе и великих прерађивача млека. Становник Србије годишње попије по 57 литара млека, а у ЕУ то је од 100 до 150 литара. Слично је и са прерађевинама од млека. Јер, у Србији се годишње по становнику троши око 9,9 килограма белог сира, а у ЕУ то је 19,1 килограма!

Извоз и увоз

Када је реч о извозу хране он је у 2013. години износио 2,8 милијарди долара, а увоз је био 1,5 и суфицит од око 1,3 милијарде долара.  На крају 2014. године извоз је био близу, а увоз 1,5 милијарди долара. У 2015. одини извоз хране , однсоно сировина за њену производњу био је 2,8, а увоз око 1,5 милијарди долара. Улагањем у аграр око 1,5 милијарди долара, тај извоз би се удвостручио већ за пет година! До новца се може доћи на више начина, а један од њих је и да се државне њиве које вреде око три милијарде евра, продају малим газдинствима. Новац уложен у пољопривреду, уз добру организацију вратио би се већ за три године. Циљ је да се  извоз хране повећа прво на пет, а затим на 10 милијарди долара до 20130. године. Највећа неискоришћена шанса за извоз хране из Србије  су бивше несврстане земље у којима живи око 1,7 милијарди становника где се годишње обрне ,,халал’’ хране у вредности од 650 милијарди долара. У тим земљама Србија може да понуди одговарајући квалитет, али и да буде конкурентна! Јер, у њима се на министарским местима налази добар део стручњака који су у време СФРЈ овде завршили факултете и пријатељски су расположени према Србији.

Увоз свињетине увећан осам пута

Увоз свињског меса из Европске уније у последњих пет година повећан је осам пута, а примена Споразума о сарадњи и придруживању Србије од 1. јануара 2014. године и ново смањење царина, додатно су га још увецали. Процене су да је у 2014. години у Србију увезено и заклано близу 350.000 живих товљеника, а у 2015. години 330.000 живих товљеника. Извозили смо кукуруз, рецимо, у Македонију и друге земље. Они су са тим нашим кукурузом хранили своје свиње и онда их продавали Србији! Истовремено српски сточари нисуз знали шта ће са својом производњом, па су их продавали једино препродавцима, и по килограмуј живе мере добијали око 100 динара, наводи сточар из Срема Драган Станковић. Надлежни из Министарства пољопривреде опет уверавају фармере да ће значајна средства из аграрног буџета бити уложена у сточарство. За неке гране попут домаћег свињарства то би требало да буде заначајна финасијска ињекција, јер је сточни фонд значајно смањен. Иако производњу у свињарству карактерише наизменични скок и пад цена живе мере, последњих година много су дужи периоди ниских откупних цена и хаоса на тржишту живе стоке, где кланичари и накупци постављају услове произвођачима, а држава не интервенише. Постојећи аграрни буџет предлаже да фармери кредите којима су се задужили код државе или код банака враћају робно, у месу. То је облик планске привреде којој се Европа враћа, посебно у пољопривреди, а које се ми одричемо, иако је у прошлости давала резултате. Плански се од јануара 2014. смањује царина на увоз свињског меса из ЕУ са 15 на девет одсто. Процењује се да нам због тога следи даљи пад домаће производње и експлозија увоза меса животиња које су храњене генетски модификованом сојином сачмом. Домаћи стручњаци већ дуго упозоравају да Србија годишње губи две милијарде евра, само зато што уместо производа од меса извози кукуруз у ринфузи.

Нова обећања премијера!

Дакле, пољопривреда, а у оквируње стоачрство тражи хитне мре за опоравак. Потрребна је нова реална стратегија,л илки кациони план који ће одмах почети да се примењује. Тако је представлјајући програм владе, мандатар  – премијер Александар Вучић је рекао да ће у полјопривреди и руралном развоју фокус бити на средњим газдинствима. Затим ће се водити рачуна о унапређењу технологије, као и примена стандарда код производа за извоз. Имајући у виду значај полјопривреде за националну економију у којој учествује са 10 одсто у БДП-у, 21 одсто у извозу и 20 одсто у радној снази, успешан одговор овим изазовима је императив, навео је мандатар у експозеу.

Таквог одговора, указао је, није било у правој мери до данас.

“Да бисмо постигли одржив развој у полјопривреди, већ сада морамо гледати у будућност. Новим и одлучним реформским мерама, буџетском подршком, снажном економском политиком и трговином покренућемо полјопривреду и активирати потенцијале да хранимо свет”, навео је.

Србија, казао је, може бити равноправни актер у глобалној тржишној утакмици ако будемо имали болју стратегију, ако будемо играли као тим и ако будемо бржи и одлучнији у реализацији наших цилјева од других. Најавио је да ће нова политика бити реална и флексибилна, фокусирана на ефикаснију расподелу полјопривредног буџета и охрабривању свих учесника у полјопривредном сектору да инвестирају, тако што ће обезбедити бесповратна средства у висини и до 60 одсто од вредности укупне инвестиције.

“Младе полјопривреднике и подручја мање погодна за полјопривредну производњу држава ће подржати већим процентом бесповратних средстава. Млади полјопривредници ће бити у прилици да испуне снове својих очева и замене трактор и приклјучне машине старе преко 20 година, новим које ће држава субвенционисати”, обећао је мандатар!

Најавио је и да ће бесповратним средствима бити изграђено хилјаде „малих фабрика“ на селу. Влада ће, казао је, подржати улагања нових и модернизацију постојећих објеката за држање животиња на фармама, складиштење, хлађење, чишћење, сушење, замрзавање, класирање и паковање производа, заштићене просторе за производњу садног материјала, воћа, поврћа, лековитог билја и цвећа, подизање нових вишегодишњих засада и винограда.

Такође, влада ће подржати куповину нових полјопривредних возила, механизације и опреме, поболјшање постојећих, као и изградњу и опремање нових система за наводњавање. “То је политика за коју се залажемо, политика којом ће се полјопривредницима и њиховим породицама дати прилика да живе достојанствено, од свог рада, а не од милостиње”, навео је мандатар, стари и нови премијер. Само да напоменемо да Србија има око 408.000 трактора више од 25.000 комбајна, старих више од две и по деценије. Приликом обављања жетве, огромни су губици у сакупљању сељачког производа, примедба аутора.

Додао је да ће у сарадњи са водећим међународним финансијским институцијама, попут Светске банке, Европске банке за развој, Европске инвестиционе банке или Немачке развојне банке, влада ће инвестиције у полјопривреди подржати развојем адекватних финансијских инструмената и поволјних кредита како би се полјопривредницима и прерађивачима помогло да улажу у своју производњу ради веће конкурентности и спровођењу структурних прилагођавања.

Влада Србије ће, истакао је мандатар, посебно водити рачуна да инвестициони циклус буде стимулативан и ефикасан, ослобођен сувишних бирократских процедура које ограничавају и успоравају реализацију инвестиција у полјопривреди.

Цилј ових мера Владе Србије је да се се укину непотребне процедуре, усагласе стандарди безбедности хране са трговинским партнерима и прошири понуда српских производа на страним тржиштима, рекао је мандатар Вучић.

Истакао је и да ће у складу са европским стандардима, Влада Србије редефинисати улогу Републичке дирекције за робне резерве, омогућавајући јој да још ефикасније штити полјопривредне произвођаче и обезбеди стабилност од тржишних поремећаја.

За сада ово су обећања као и сва досадашња Александра Вучића и владајуће олигархије. Бројке И живот у коем се налази народ ће показати шта је остварнео од сталних обећања. До сад аје увке било вечито чекање болејг сутра!

Биал су још једна у низуо бећања… Реализација треба да буде не сутра, већ одмах, како би сељаци, а и они су народ, као и потрошачи, почели да осећају тај обећавани и очекивани бољитак!

(Аутор је члан Академијског одбора за село САНУ)

амкроекономија.орг