У односу на своје претке, ми се заиста истичемо кукавичлуком, фаталистичком пасивношћу и лењошћу. Све то, међутим, може брзо да се промени
Милош Ковић, историчар, доцент на одељењу за историју Филозофског факултета у Београду, који је објавио књигу о тешком тренутку када је Србији преостао само један пут, а ни он није обећавао много – „Једини пут: Силе Антанте и одбрана Србије 1915. Године“.
Колико је тачна теза да постоје трагични догађаји изузетне снаге који заиста обликују идентитете народа? Како се то дешава и шта ако се из тих искустава не извуче поука?
— Још је утицајни француски писац Ренан у брошури „Шта је нација?“ написао да људе најчешће спајају сећања на заједничка страдања и Срби у томе нису изузетак. Данас, кад Југославије више нема, нема никаквих разлога да Јасеновац не буде враћен у средиште српског идентитета, онако као што су то учинили Јевреји са Аушвицом.
У балканским ратовима и Првом светском рату имамо велику победу, али и велико страдање. Нама се стално замера да градимо свој идентитет на страдањима, поразима, да због тога слабо гледамо у будућност.
— Када вам Американци поставе такво питање, онда би их требало подсетити на холивудски спектакл „300“ о Леониди, који су они снимили и зарадили огроман новац. Каква се етика проповеда у том филму? Није реч о томе да треба славити само поразе. Битке се воде да би се победило. Нико не жели да погине. Ратничка етика захтева храброст, мудрост и победу. А порази нас подучвају и требало би да нас учине мудријима.
Када повучемо паралелу између понашања савезника из Првог светског рата и оног што се десило деведесетих, видимо да су у оба случаја српски интереси били погажени и изневерени, али ми упркос свим неповољним одлукама по нас, упорно ходимо ка европским интеграцијама.
— Аустроугарска је 1914. У једној руци имала штап, а у другој кесу, па је нудила Србији интеграцију, боље путеве, боље здравство, боље школе. Требало је само одрећи се независности. ЕУ се данас понаша исто, чак и горе. Штап је дебљи, а шаргарепа тања. Занимљиво је да je, после свега, у овом тренутку велики проценат Срба спреман да утопи земљу у ЕУ и одрекне се суверенитета и слободе, а 1914. то је било незамисливо.
Због чега је било незамисливо?
— Одговори су у нама. Ми јесмо предмет посебне обраде великих сила које су сличне методе већ примењиване на Хавајима, Филипинима, на Дивљем западу, у Индији. Али не може нам увек бити крив неко други. Српски образ осветлали су Срби из Републике Српске и бивше Крајине. Погледајте само несрећну Црну Гору, бившу српску Спарту. Или наш жалосни Београд, који и даље глуми да је главни град СФРЈ. У односу на своје претке, ми се заиста истичемо кукавичлуком, фаталистичком пасивношћу и лењошћу. Све то, међутим, може брзо да се промени. Овако је над српским пороцима, уочи великих победа 1912-1918, ламентирао и Владислав Петковић Дис. Потребни су само воља, памет и храброст.
Данас је доста оних који верују да су наши порази с краја 20. века некако укорењени у победама из балканских ратова и Првог светског рата, јер смо тада добили нову државу?
— Ја бих рекао да се та врста дебате односи само на деведесете. Генерације које су бежале од мобилизације и протестовале против сопствене државе, у тренутку када су се Срби с друге стране Дрине борили за голи опстанак, сада беже од сопствене слабости и оптужују своје дедове и прадедове. Отац је зарио моћни мач у тврди камен, а син, који није у стању да извуче тај мач, због тога оптужује оца. Прадедови су нам оставили велику југословенску државу. Ми, наше генерације, нисмо били кадри да је сачувамо. Лако је оптуживати покојника за сопствену слабост. Погледајмо се у огледало и одговоримо на питање где смо били и шта смо урадили деведесетих када је Југославија разбијена и шта радимо данас када се покушава разбијање наше Србије.
Шта се заправо десило са Албанцима 1912, 1913, 1914. и после, до 1941. године?
— Муслиманским Албанцима, који су у Османском царству били привилегована класа, тада је понуђено да, уместо у Османском царству, живе у релативно уређеној и модерној југословенској држави. Као грађани равноправни са својим дојучерашњим кметовима. На жалост, већина је то одбила. Непријатељство Албанаца према новој држави почивало је на класним и религијским основама. Зато су и у наредном светском рату већински стали на страну окупатора и непријатеља српског народа и изнова починили геноцид над српским народом Косова и Македоније, али и над Македонцима.
Колико је то питање истраживано у српској историографији? Да ли је било кажњавања репресалија у српској војсци?
— Било је. Сачуване су наредбе официра приликом повлачења преко Албаније у којима стоји да ће бити строго кажњавана свака пљачка албанских цивила. У приповеци „Ресимић добошар“ Драгиша Васић описује један такав случај, када изгладнели српски регрути, приликом преласка Албаније, краду живину у једном албанском селу, и на захтев сељака српски официр стреља ту децу. То је био стварни историјски догађај.
Сајмон Сибаг Монтефјоре у свом „Јерусалиму“ Албанце третира врло озбиљно и примећује да су они израсли као снажна етичка група још од почетка 19. века. Како се нама десило да их потценимо као групу и политичку снагу?
— Мора се рећи да је Београд заиста потценио албански национализам и да се на њега генерално гледало с висине. Нисмо успели да однегујемо стручњаке за албанске студије. Било их је, али недовољно. И данас је тешко пронаћи оне који би се бавили овом великом темом. За разлику од Албанаца који су, макар на Косову и Метохији учили српски, ми нисмо учили албански. Дакле, било је одређеног потцењивања, пре свега албанског национализма, и платили смо цену тога. Упркос свему, не смемо да губимо време на самооптуживање, не смемо да изгубимо веру у сопствене снаге и да заборавимо да будућност припада само онима који се не предају.
(zurnalist.rs, 31. мај 2017.)
Извор: НОВИ СТАНДАРД
