НАТО крије да је у агресији на Србију 1999. године изгубио најмање 400 војника, 60 авиона и преко 1.000 крстарећих ракета

У тексту под насловом „НАТО крије сопствене губитке“, руска агенција за политичке вести (АПН) известила је 29. априла да је НАТО изгубио преко 400 војника и преко 60 авиона током свог 79-дневног рата против Србије. Ове процене су наводно базиране на цифрама руске владе, а на Западу су их заташкавали медији љубимци Новог светског поретка.

Ово су највише цифре о НАТО људским жртвама које су се појавиле до сада у послератним пост-мортемима. Ми им можемо веровати или их третирати као пропаганду. Али само би их будале потпуно занемариле и одлучиле да верују у фикцију НАТО-вих „лажи“ пропагандиста, укључујући ту и Бил Клинтона, који је објавио нацији прошлог јуна да НАТО није претрпео никакве губитке у борби.

Овај руски чланак је написао искусни војни дописник Владислав Шурјагин, који је извештавао и из Чеченског рата. Шурјагин елаборира један ранији извештај руског Министарства одбране који је први пут објављен у листу „Преглед страних војски“ а онда га је објавио ИТАР-ТАСС, једна од две званичне агенције руске владе.

Шурјагин примећује да су НАТО и Пентагон лагали без стида и да и даље то раде. Он примећује да могу проћи године док америчка влада призна шта је стварно изгубила у свом рату са Србијом. Он каже, на пример, да је НАТО чак лагао и у погледу броја обављених борбених летова, а камоли у погледу сопствених жртви. Уместо 35.000 летова које НАТО тврди да је обавио, ова алијанса је у ствари обавила само око 25.000, каже он.

Уредници АПН су се одрекли одговорности, наводећи да је Ширјагинов текст „лично виђење аутора“ о овој теми. Али Сирјагин је само један од извесног броја извора који су се појавили од краја НАТО-вог бомбардовања, а који указују на то да НАТО можда крије значајне губитке које је претрпео током 79-дневног бомбардовања Србије.

Псеудоним „Веник“ је можда познати термин за читаоце сајтова „Truth in Media“ и „Beograd.com“ током рата. Веник је био први који је систематски анализирао и известио о НАТО губицима у априлу 1999. А овај извор стално ажурира ту информацију од тада. Ево Вениковог последњег доприноса на тему о НАТО губицима:

„Према чланку од 25. марта 2000, који је објавила новинска агенција ИТАР-ТАСС, руски ГРУ (Главни обавештајни директорат) извори извештавају да су током операције „Савезничке снаге“ НАТО-ве ваздушне снаге претрпеле губитке много веће него што је то НАТО команда званично признала. Према информацијама ГРУ, НАТО је изгубио три Ф-117А „stealth“ бомбардера и најмање 40 других борбених авиона и преко 1.000 крстарећих ракета.

До сада су НАТО званичници признали да су изгубили три борбена авиона (27. марта USAF F-117А , 1. маја USMC AV-8B Harrier и 2. маја F-16CG-40-CF), два јуришна хеликоптера (АХ-64 Апач 26. априла и још један Апач 5. маја), између 30 и 32 беспилотне извиђачке летелице – најмање 16 америчких, 7 немачких и 5 француских UAV. Интересантно је да је НАТО признао све губитке беспилотних извиђачких летелица које су помињали југословенски војни званичници – 30 – и можда чак још и више.

У фебруару је британска штампа дискутовала о великом недостатку оперативних авиона које је претрпело Краљевско ратно ваздухопловство. Ове вести су се први пут појавиле 23. јануара 2000 – „На стотине онеспособљених млазњака довело RAF у кризу“ – је чланак објављен у листу „Лондон Обсервер“. Нарочито је чланак, базиран на сопственој истрази листа Обсервер, исцртао следеће проблеме код RAF-а:Званични НАТО извештаји и изјаве које су дали различити НАТО званичници указују на то да је око 10 НАТО авиона направило принудна слетања. Два Ф-117А су претрпела велика оштећења (Ф-117А 86-0837 је оштећен 21. априла током слетања; а други Ф-117А је изгубио део свог репа због оближње експлозије СА-3 САМ). Један RAF C-130K Hercules транспортни авион се срушио 11. јуна у Албанији. Овај авион је испоручивао једну британску САС јединицу која је покушавала да претекне руске падобранце у бази Слатина. Амерички ОХ-58 борбени извиђачки хеликоптер срушио се 26. маја у Босни…

„Два од три у флоти Уједињеног Краљевства коју чини 186 Торнадо бомбардера је приземљено; мање од 40% других борбених авиона, као што су Хериер и Јагуар, је спремно да лети одмах;

Министарство одбране је потрошило скоро 1 милијарду фунти развијајући ласрерски навођен систем за бомбардовање који не ради како треба;

Ту је и мањак од скоро 20% млађих официра пилота брзих млазњака а RAF има озбиљан проблем да задржи обучене пилоте.“

Према прегледу агенције ИТАР-ТАСС чланка објављеног у часопису „Преглед страних војски“ руског Министарства одбране, југословенска авијација је спречила коришћење америчког јуришног хеликоптера АХ-64 Апач током Косовског сукоба. У чланку „НАТО губици у рату против Југославије“, „Преглед страних војски“ пише: највећа сензација је био број војника које је НАТО изгубио. Не само да су НАТО пилоти погинули у Југославији, већ су погинули и војници за претрагу и спасавање чији је задатак био да пронађу оборене пилоте. Југословенска ПВО је оборила не мање од пет НАТО хеликоптера, који (сами) су резултирали у смрти око 100 војника Алијансе.“

Према овом листу, разлог што Пентагон није користио хеликоптере „Апач“ на Косову „…није имао ништа са техничким проблемима хеликоптера или недовољном обуком њихове летачке посаде, како су често изјављивали НАТО званичници. Једини разлог је био напад којег су 26. априла 1999. извршили југословенски „Галеб“ ловци на „Ринас“ аеродром који се налази близу албанског главног града Тиране, где су Апачи били базирани. Тог дана су уништене две групе ових лаких хеликоптера, а преко 10 хеликоптера је оштећено.“

Сличну операцију је извела југословенска АФ 18. априла на аеродрому у Тузли, у Босни, који је коришћен као аеродром за принудно слетање НАТО авиона. Као резултат овог напада неких 15 НАТО авиона је уништено на земљи.

Посматрајући листу извештаја очевидаца коју су сачинили ваздухопловни ентузијасти у Југославији, можемо наћи следећи унос – (бр. 381) 7. јун, између 012 и 040, зона између Сланкамена и Инђије. Један велики бомбардер (највероватније Б-52) је оборен. Авион је експлодирао након директног поготка ракете САМ. Посада је погинула.“

Колико год да се чини невероватним на први поглед западној публици навикнутој својим „лажима“, горње процене нису далеко од истовремених извештаја грчких медија.

На пример, 7. априла 1999. је атински дневни лист „Athinaiki“ (Атињанин) рекао у једном чланку да је НАТО већ изгубио 88 војника. А то је било само после две недеље рата! Ако је НАТО изгубио 88 војника у време када је интензитет борбе био на нижем нивоу него касније током рата, онда су његове људске жртве током 11-недељног конфликта могле бити преко 1.000, ако се наставила иста стопа губитака.

Која год да је стварна цифра, она је сигурно већа од нуле, што је цифра коју тврде Клинтон, НАТО и Пентагон. Стабилна струја нових информација које се појављују у руским медијима, које се углавном базирају на руским званичним војним изворима (који су били у позицији да прате из прве руке бојна поља у ваздуху и на мору пре годину дана – Русија је имала два брода у Јадрану током рата, која су посматрала рат путем електронског надзора), служе да дискредитују такве смешне тврдње НАТО-а и Клинтонове администрације.

У ствари, не би нас изненадило да се руска влада овде ангажовала у игри политичке уцене и балансирања на ивици рата са Клинтоновом администрацијом, покушавајући да добије неку предност у преговорима око других, већих ставки, као што су Ракетни одбрамбени штит (види моју колумну „Опасно нуклеарно звецкање сабљама“). Све ово, наравно, у нади да стекну неку предност пре Клинтонове посете Москви 4. јуна.

Пошто и Москва и Вашингтон знају да кад би Русија објавила доказе (снимке електронског праћења, на пример) који подржавају њене тврдње о НАТО губицима, ово би имало разорни ефекат на јавност НАТО/Новог светског поретка. Јер, цео свет би онда знао да је сићушна југословенска војска испљускала арогантног и свемоћног агресора, користећи неко прилично застарело оружје, али више него надокнађујући то лукавством и храброшћу њених официра и војника.

Једино питање које остаје отворено, међутим, је како је Клинтонова администрација успела да спречи толико пуно ожалошћених америчких и НАТО фамилија да проговоре о губицима својих вољених? Или, да пређемо на ствар, да ли их је подмитила (исплатила) или застрашила претњама или нечим још горим?

Црвене беретке