Немања Ненадић каже да је Транспарентност Србија установила да је на разне начине дошло до повреде правила доделе субвенција страним инвеститорима, а да неки уговори нису давани раније на одобравање Комисији за контролу државне помоћи. Главна уредница Бизниса и Економетра Радојка Николић подсећа на Замбер и Муру и каже да има доста злоупотреба.

Немања Ненадић појашњава да је 860 милиона евра укупан износ целокупне државне помоћи за последњу годину за коју постоји извештај, а то укључује, поред помоћи инвеститорима и субвенције у пољоприведи и неке друге облике.

Транспарентност Србија се бавила, како каже, и радом Комисије за контролу државне помоћи и колико се испитује сврха давања субвенција. Као извор података су нам служила решења на сајту те комисије, али и медији, рекао је.

Пратили смо изборну кампању и оно где су политичари ишли да отварају предузећа, додао је Ненадић.

Како је рекао, установили су да је на разне начине дошло до повреде правила – на пример у случају доделе субвенције за Геокс. “Изгледа да су добили више помоћи него што су прописи у том моменту допуштали. Не можемо да тврдимо изричито, јер нису сви документи објављени, а Комисија за контролу државне помоћи се о том уговору изгледа није изјашњавала”, навео је, додајући да им нису доставили тражене податке.

Друга врста кршења закона је нешто што је изашло из докумената које смо добили, каже: “Комисија за контролу државне помоћи решава о неким субвенцијама новијег датума, а онда се испостави да су та иста предузећа добијала помоћ између 2010. и 2013, а да то није пријављено… Није проблем у дуплим давањима, већ једноставно уговори нису давани на одобравање комисији. А комисија нема законске механизме да унапред установи ко је све добио паре, већ зависи од тога да ли ће Министарство или други давалац државне помоћи да им се обрати”. Како је додао, то се десило у случају давања субвенција предузећу НЦР. Али, нису ти инвеститори кршили закон, него држава, истиче Ненадић.

Он наводи као главни проблем то да није решено кључно питање да ли је ово добар модел или није, и посебно истиче то што никад није било довољно добре расправе о томе.

Подсећа да су Динкић и Сертић раније “бранили” тај модел говорећи да ће се новац вишеструко вратити. Никад није било приложено како сам тај механизам функционише, па ако функционише – да се цео буџет уложи, ако се враћа на пример четири пута, додаје.

Радојка Николић за Комисију за контролу државне помоћи каже да – као да раде у илегали. Њихов посао би морао да буде јаван, ипак су то јавна средства, буџетска средства, и мора да их контролише јавност, наводи.

Каже да се о њиховом раду може сазнати једино ако се оде на њихов сајт, а да нема извештаја Транспарентности, јавност не би била упућена.

“Кад је реч о самим субвенцијама, није то само наш проблем, не дајемо само ми субвенције. Готово све земље у транзицији су давале субвенције и увек је то било са аферама… То је подложно коруптивно подручје”, наводи Николићева.

Николић: Сетимо се Замбера и Муре, нечувено
Кад су у питању доделе субвенција, Николићева оцењује да ту “има злоупотреба колико хоћете”. Као два најупечатљивија примера погрешно датих субвенција предузећу Замбер у Врању и Мури у Пироту.

Што се тиче Замбера из Врања, подсетила је да се то догодило 2008. године, када се појавио човек који је навео да ће запослити 2-3.000 људи, ангажовао локалну фирму да изводи неке радове, добио субвенцију, милионе и који је нестао. Како додаје, вођени су судски процеси и ништа…

Други пример је од јесени 2012. године, када је Аха Мура купила “Први мај” из Пирота. “То је нечувено шта се догодило. “Први мај”, некада гигант ал све то да заборавимо, продат је за два милиона и 100 хиљада долара Мури, а држава јој даје субвенцију од 6,5 милиона евра… Она практично не уноси динара… А осим тога, још један трик, да Мура може да добије субвенцију, сви радници привремено дају отказ, иду на Биро рада, па их онда са Бироа рада сутрадан пријављују као новозапослене… А при том се десет година зна да је Мура пред банкротством”, истиче Николићева.

Она је додала да се ствари увек постављају тако, и у прошлости, да неки министри доводе, лично доводе тог неког инвеститора. “Кад га лично доводи, нешто му је и лично обећао”, наводи Николићева, додајући да ту о транспарентности нема говора.

Кад га лично доводи, нешто му је и лично обећао
Ненадић сматра да није више питање ко је на власти у којој општини што се тиче расподела субвенција, јер се њима, како наводи, манипулише политички на националном нивоу. Није битно где је фабрика отворена, о томе ће се у медијима причати данима, и преностити оно што неко ко је дошао да отвори рекао, каже Ненадић.

Говорећи о томе колико је битно да све буде транспарентно, Ненадић каже: “Тај новац није пао с неба, с њим би можда они власници предузећа који плаћају порез запослили исто толико људи”.

Николићева додаје да није довољно да то све буде само видљиво, већ је потребно да се зна да ли је и добро.

Ненадић је навео и да је Комисија за контролу државне помоћи од фебруара више не разматра индивидуалне уговоре и да они иду без контроле. “Лоше је за јавност је то што се уговори нигде не појављују. Раније, ти уговори који се нису објављивали, ми смо њихов садржај могли да видимо из Решења Комисије за контролу државне помоћи, јер их је она разматрала, а сада ни тога нема и отвара нам питање објављивања закључака Владе, објављивања уговора, објављивања налаза ревизора… Обавеза је да се раде ревизије тога да ли је инвеститор испунио обавезе. И то је нешто што би требало да се објави. Нема чак ни укупног извештаја за додељену државну помоћ за целу 2016. годину”, каже Ненадић.

Он каже да осим у једном случају, од двадесетак, нису дошли до податка да су критеријуми за субвенције кршени.

Али, навео је пример Меи Те из Обреновца, и рекао да је држава ту показала колико се води рачуна о систему одобравања, јер је Министарство у новембру закључило уговор и ушло у то све и позвало се на то да је Комисија одобрила, а она је три и по месеца касније одлучивала о томе, у фебруару.

Радојка Николић напомиње да правила важе и за домаће и за стране компаније. Једнако право учешћа имају и страни и домаћи инвеститори, проблем је што домаћи нису могли да испуне услове, који су се мењали с годинама, да учествују, наводи.

Код нас се увек гледало да дајемо страанцима, јер су они добијали више публицитета у јавности, каже Николићева.

Потребна су била велика улагања 2010. године, и те услове нису могли домаћи инвестиотри да испуне, појашњава Николићева. Данас су ти критеријуми снижени. “Ако домаћи инвеститор уложи 100.000 евра и запосли више од 10 радника, он може да добије субвенције”, наводи.

Николићева додаје да се поставља питање и величине субвенција, како се додељују, зашто неко добије 9 или 10 хиљада на неко три…

“Најбоље је да немамо субвенције, јел их дају Француска или Немачка? Него богата земља долази овде по субвенције, и да производи овде по далеко нижим платама, него што би давали својим радницима у Немачкој… Најбоље је да створите такве услове за пословање да не морате некога да вучете за рукав, јер ће видети сам своје интересе, јер ћете му дати ниже порезе, јер ће имати гарантовано судство које ће да реагује промптно, неће се споровои дуго водити, јер ће имати такав амбијент да све административне ствари завршава брзо, да се то не вуче годинама… Кад такве услове направите, зашто бисте давали новац, они ће да трче сами, зашто трче у Монте Карло… Зато што име је повољно”, закључује Николићева.

Дневни лист Данас је пре неког времена објавио податке Националне Националне службе за запошљавање од 2011. до 2013. Године да је држава субвенционисала отварање 7.732 радна места. Данас у тим фирмама ради 2.058 људи, односно 27% док је преосталих 73% остало без посла.

Јелена Петровић, Н1