Крадоначелници: Сваки је био ловац на новац

У историји Београда дубок траг су оставили Римљани, Хуни, Турци, Немци… За разлику од тих владара и окупатора, домаћи политичари трагове су правили на Дедињу, у новостеченим вилама, фирмама и на својим банкарским рачунима.

Опљачкани Београђани ускоро ће добити прилику да изаберу нову гарнитуру корумпираних превараната, који се разликују по страначкој припадности, али не и по похлепи. Нормални грађани, научени три деценије дугим искуством, у изборе ће уложити једино што имају – наду и глас. Политикантима треба ово друго, зато су већ почели да се отимају.

У нову битку за Београд најагресивније је ушао, наравно, Александар Вучић. Он може највише да изгуби. Губитак власти у главном граду означио би почетак краја његове диктатуре. Оправдано је забринут, много је разлога за страх од пораза.

Српска напредна странка је у марту 2014. на изборима за Скупштину града Београда освојила 43,62 одсто гласова. Успех је остварен захваљујући антикорупционашкој кампањи, током које је ухапшен тајкун Мирослав Мишковић, и минхаузеновским хвалоспевима о „Београду на води“. Грађани, огорчени начином на који је 13 година владала Демократска странка, насели су на трикове барона Вучића. Чим је освојио плен, дао га је на управљање Синиши Малом и Горану Весићу, технократама из „жутог лоповског предузећа“.

Резултати четворогодишње власти су очигледни. Напредњаци су прекршили Устав, све законе и Генерални урбанистички план, арапској компанији су поклонили 99 хектара грађевинског земљишта у центру главног града. Обећана изградња куле, два хотела, два шопинг мола и неколико пословно-стамбених зграда у „Београду на води“ до краја 2016. остала је мртво слово на насловној страни „Информера“. Врховни барон тврдио је да ће тим пројектом запослити целу Србију, али у последње време на тој локацији ради више конобара у нелегалним ресторанима које држе његови кумови и пријатељи, него грађевинаца на скелама. Успут, догодио се и злочин у Савамали, који је, иако су Вучићеви саученици имали фантомке, скинуо маску и показао право лице диктатуре.

На Славији је подигнута прескупа и неисправна музичка фонтана, која данас симболизује напредњачки примитивизам. Да би ортачке фирме имале на чему да зараде, раскопани су километри градских улица, а није изграђен ни милиметар канализације. Управљање општинама (попут Палилуле, која има 170.000 становника, или Земуна, са 168.000) Вучић је поверио лимарима и аутомеханичарима. Јавна комунална предузећа претворио је у депонију напредњачких кадрова по моделу који персонификује Дејан Крстовић, директор Градског саобраћајног предузећа и предводник страначких насилничких одреда.

Шта мисле о Вучићу, Београђани су показали пре два месеца, на председничким изборима. За њега је гласало 44,03 одсто, а против, за све опозиционе кандидате, не рачунајући његовог слугу Шешеља, чак 48,67 одсто. На предстојећим локалним изборима, ма колико се напредњаци клели у њега, Вучићево име неће бити на гласачком листићу. Тај недостатак тешко ће се надокнадити уобичајеним претњама и подмићивањем сиромашних бирача.

На све то, Вучићу се на леђа натоварио и Синиша Мали, са најцрњим могућим имиџом. Нема глиба у који се Мали није уваљао. Оптужен је за плагирање доктората, криминал и корупцију, па чак и за насиље у породици. Такав, диктатору може да буде од користи само ако нестане с политичке сцене.

Вучићу највећу помоћ пружају његови наводни противници. Припремајући се за београдске изборе, опозициони деривати Демократске странке смислили су стратегију која гарантовано води у пропаст.

Основну политичку смерницу одредио је Драган Шутановац. Мантром „треба да се ујединимо око решења, не око мржње“, актутелни председник ДС-а свесно и тенденциозно тера воду на Вучићеву воденицу, представљајући сваку критику власти као мржњу према владару. У оквиру истог шаблона, Шутановац неупоредиво одлучније одбацује могућност сарадње са „Доста је било“ и Дверима него са Српском напредном странком. За уједињење су му подобни и довољни Драган Ђилас, Борис Тадић, Вук Јеремић и Саша Јанковић. С двојицом претходних шефова ДС-а је био у жестокој свађи, а само је Јанковића оговарао жешће него Јеремића. Међутим, поступајући по директивама из Ленглија занемарио је емоције и прихватио се окупљања доказаних губитника. То је лак посао, српска политичка пракса је милион пута доказала да се око заједничке акције лакше договори десет похлепних покварењака, него три поштена човека.

Док Шутановац ужива у улози фронтмена те екипе, њен прави идеолог је Драган Ђилас. И то не својом вољом. Вучићевом.

Ђилас је откупио грехове, прежалио многе бизнис-комбинације, напустио је политику и таман кад се понадао да ће, док зло не прође, моћи да ужива у хибернацији, ђаво је дошао по своје и рекао му: „Враћај се, потребан си Вучићу“. Бивши председник ДС-а гицао се колико је могао, али стављен је пред избор: или ће бити провучен кроз прљаву медијску кампању која ће епилог добити у надлежном суду или ће бити провучен кроз прљаву медијску кампању после које може да се нада учешћу у власти. Уцењени мученик је прихватио другу опцију.

Пристао је на нову улогу у Вучићевој представи, у којој нема шта да понуди осим афера у којима је био главни јунак. А, њих има у огромним количинама. Иза свега што је пет и по година радио као градоначелник Београда, за Ђиласом се вукао неки конвертибилни реп.

„Река Сава ове ноћи од ватромета је блистала посебним сјајем, док је изнад ње нови мост одузимао дах посетиоцима који су посматрали спектакуларно осветљење на њему. У свечаности и ватромету су, поред хиљада грађана, уживали и председник Србије Борис Тадић, градоначелник престонице Драган Ђилас и председник градске скупштине Александар Антић, као и многи други градски функционери“, описао је „Блиц“ прославу највећег Ђиласовог градоначелничког успеха, моста на Ади. Уз хвалоспеве, наведено је да мост кошта само 190 милиона евра и да је од изузетног значаја за град.

Касније, кад је пао с власти, објављени су подаци који упућују на то да је на изградњу моста потрошено 450 милиона евра, а да ће приступне саобраћајнице коштати троструко више. Колико је галантан, Ђилас је показао одлуком да из градске касе плати девет милиона евра више како би сви радови били завршени до 31. децембра 2012, па да дочек Нове године улепша Тадићем и ватрометом.

Бизнис са „Бус плусом“ смислио је тако добро да алави напредњачки преваранти, кад су га наследили, ништа нису мењали, само су наставили да цеде паре од сиротиње. Тендерску документацију за посао наплате карата у јавном превозу откупила је 51 компанија, три су послале понуду, од којих је једна била само пропагандни материјал. Пет страних фирми тражило је продужење рока да би превели документацију на енглески. Градска Дирекција за јавни превоз је одбила тај захтев, иако је, према Закону о јавним набавкама, она била обавезна да то сама обави. Посао је добио конзорцијум три фирме, „Кенткарт“ из Истанбула и две београдске, „Ланус“ и „Апекс солушн технолоџи“, а све су повезане власничким односима. „Ланус“ поседује 90 одсто „Апекса“, а остатак је у власништву једне од фирми из групе „Кентракт“. Мистерија власничких односа касније се само компликовала, па су у једном дану у Агенцији за привредне регистре два пута мењани подаци. У септембру 2010, кад су Град Београд и конзорцијум потписали уговор, „Апекс“ је имао само једног запосленог радника и капитал од 500 евра. Уговором је одређено да после десет година систем „Бус плус“ постаје власништво Града, док би по истеку четврте године Београд добио право да га откупи за 5,6 милиона евра. Међутим, уместо конзорцијума, уградњу валидатора у возила Градског саобраћајног предузећа платио је Град, што је из буџета однело још шест милиона евра.

За исти износ, око шест милиона евра, Београд је оштећен и приликом реконструкције Булевара краља Александра. Према кривичној пријави против бившег градског менаџера Александра Бијелића и бившег директора Агенције за инвестиције и становање Марка Благојевића, они су осумњичени да су злоупотребом службеног положаја оштетили буџет Града за 642.333.852 динара и прибавили незакониту имовинску корист од 130.000.000 динара. Посао вредан 17 милиона евра доделили су „Балкан градњи“, иако је фирма „Свителски Баугелшафт“ дала понуду повољнију за око шест милиона евра. Благојевић је одлуку градске власти објаснио тврдњом да „Београд себи више не може да дозволи да ради са фирмама које немају ни довољан број запослених, а крију се иза страних фирми јер не могу да испуне захтеве“. У том објашњењу има логике, коју су исти Ђиласови сарадници занемарили кад су „Апексу“ дали много комплекснији и уноснији посао са „Бус плусом“. У сваком случају, истрага тог случаја угасила се истог часа кад је бивши градоначелник свом другу Вучићу платио индулгенцију.

Сличну акцију Ђиласова власт спровела је и у посрнулом гиганту ПКБ-у. Град је са кикиндском фирмом „Турбо гас“ потписао уговор о изградњи фарме крава музара у Врбовском. Посао је, према уговору, био вредан 3.448.500 евра, а цена је на крају скочила до 10.298.948 евра, од чега је 7,8 милиона евра отишло „Турбо гасу“, а остатак другим извођачима радова. На тај начин створен је огроман дуг, који је угрозио ликвидност предузећа. Извештај Комисије за ревизију открио је Ђиласову намеру да од целог ПКБ-а направи личну краву музару. Планирано је, наводно, да се промени намена 28.000 хектара земљишта из пољопривредног у грађевинско. Идеја није компликована, повлашћени комитент купио би пољопривредно земљиште по цени од 400 евра за ар, чија вредност би, после превођења у грађевинско, скочила за десет пута. С обзиром на величину посла, потенцијални купац је могао да дође до користи од чак 25 милиона евра. Ђилас није стигао да заврши ту акцију, али можда ће добити другу прилику после следећих избора.

Као и његов газда Вучић, тако и Ђилас никад није занемаривао интересе својих кумова. Чим је Ђилас преузео власт у Београду, процветали су послови његовог кума и партијског друга Драгана Копчалића, једног од највећих пореских дужника. О каквој врсти тајкуна је реч говори и захтев Европске уније да Србија реши његову приватизацију предузећа „Трудбеник“.

Начину на који Ђилас штити интересе својих кумова разоткрили су Ненад Миленковић, бивши председник општине Нови Београд и одборник Драган Вујевић. Они су детаљно описали како су подмитили судског вештака Љубодрага Ђорђевића („за само 200 евра“) да фиктивно процени грађевинске радове у интересу Зорана Стојисављевића, Ђиласовог кума и власника фирме „Памперо“.

– Добио сам гаранције Драгана Ђиласа да ће нас штитити његови адвокати и да ће нам гарантовати опстанак на функцијама до даљњег, али преварио нас је, а његов кум уз моју помоћ окреће по 50 милиона динара сваке године – навео је у отвореном писму Вујевић, који је као доказ приложио одлуку ЈП Пословни простори – општина Нови Београд.

Поред ових неколико, постоји још много примера који раскринкавају штеточинске пословне комбинације Ђиласа, од тога како је преко своје фирме „Мултиком“ на превару изградио кућу за ријалити шоу „Велики брат“, до афере с „Арена спортом“, који је незаконито продао „Телекому“, на чијем челу се тада налазио Бранко Радујко. О томе, као и о још много чему, изјаснио се и Жељко Митровић.

– Пинк је дуговао шест плата, али ја сам изабрао да будем дужан, јер нисам хтео да крадем, а ти си изабрао да крадеш и да будеш дужан. Данас многи дугују, јер си их ти, драги Ђики, покрао и уцењивао. Ја ти нисам ни Борис, ни Шуле, а ти си онај који је све своје пријатеље „побио“ на спавању. И Сакана и Ивана Станковића и Бориса Тадића и Драгана Шутановца и многе друге који се усудише да верују у пријатељство – оптужио га је Митровић, признавајући да су заједно смишљали кампању „како је Драган Ђилас леп, паметан и поштен“.

Колико је поштен види се из податка да се током његове владавине Београд задужио за 900 милиона евра, а да су истовремено његове фирме 800 пута увећале приход. Док је куповао виле на Сењаку и Дедињу, Ђилас је полицији наређивао да, уз употребу силе, руши киоске, а комуналци да злостављају ојађене грађане који нису имали пара за аутобуску карту.

После свега, уместо да седне на оптуженичку клупу и на суду разјасни све афере у којима је учествовао, Ђилас је казну платио Вучићу. Не зна се колико је диктатору дао пара, али препустио му је све уносне маркетиншке послове, на којима је и створио своју бившу империју. У истом пакету, Вучићу за љубав демолирао је Демократску странку и довео је на ивицу цензуса. Као и сваки други талац властите прошлости, Ђилас је сад принуђен да се врати у политичко блато и одради нови задатак у интересу свог господара.

Још 2004. године, кад их је Милка Форцан угостила у свом кабинету у „Делтину“, Вучић се заклео да ће уништити Ђиласа. Осам дугих година трпео је понижења, пристајао је да игра по нотама жутог тајкуна. Ђилас је огласима Града Београда и „Телекома“ финансирао Вучићев приватни дневни лист „Правда“. Кад је основана Српска напредна странка, градоначелник је из буџета Београда плаћао аутобусе који су довозили Вучићеве симпатизере на митинге, чак и на онај на коме је Николић најавио штрајк глађу. За успех пуча у СРС и успон СНС заслужнији је Ђилас него Вучић. У сарадњи с Тадићем и Ракићем, он је омогућио напредњацима да некажњено украду посланичке и одборничке мандате, дао им је медијску и финансијску подршку. Уверен да је много паметан, да се никада неће променити улоге газде и слуге, допуштао је себи слободу да провоцира и понижава Вучића. Кад је схватио грешку већ се нашао на коленима, молећи за милост.

Што је тражио, добио је. Вучић га је узео под своје; боље да за противника има Ђиласа, него неког новог, некомпромитованог и храброг. Зато га сада истура као главног конкурента у борби за Београд.

Добар избор. Ђилас нема и не може ништа ново да понуди. Осим демагогије, какву је недавно изнео у помпезном „плану за економски препород Србије“.

– У Србији пола милиона људи нема посао, а још толико ради за 200 евра. У теорији сви знају решење – да се покрене привреда. Али у пракси су за то неопходне инвестиције, а за њих је капитал. Најважније питање је где данас наћи новац – мудро је оценио Ђилас.

У праву је, новац треба наћи код оних који су га отели од грађана. Код Ђиласа и њему сличних тајкуна, који су искористили транзицију да, у условима привредног и социјалног колапса, створе империје.

Да је фокусиран искључиво на одржање тог наопаког система Ђилас је пре неки дан потврдио и покретањем иницијативе да један београдски булевар добије назив по покојном градоначелнику Ненаду Богдановићу. Петицију су, поред њега, потписали Тадић, Шутановац, Јеремић и Саша Јанковић. Не би погрешили ни да су, уместо личног имена, предложили назив „Булевар тајних рачуна, сефова и станова“. Дође на исто.

Статус симбола постђинђићевске Демократске странке Богдановић је добио учешћем у корупционашким аферама, намештањем послова кумовима, партијским и приватним другарима, спорним тендерима и врдањем пред законима. У време његовог управљања Београдом потписан је уговор са хрватском компанијом „Монтмонтажа“ о закупу грађевинског земљишта на Ади Хуји, с десне стране Панчевачког моста, на 50 година. У том послу све је спорно, од тендера, избора понуђача, цене закупа, па до преноса уговора на луксембуршки инвестициони фонду „Бриф“. Фонд је „Монтмонтажи“ 2007. године платио 13,5 милиона евра с намером да уложи још 85 милиона евра и заокружи пројекат у који је ушао 2002. Посао није успео јер је Град у међувремену продао Луку Београд, па је настао спор око власништва над земљиштем на Ади Хуји. „Бриф“ је 2009. поднео кривичну пријаву против Ђиласа, Милана Бека и неколико секретара из градске власти. Шта је било с тим судским поступком, није познато. Међутим, зна се да се у сличном проблему, суочивши се са истим ликовима – Богдановићем, Беком, Ђиласом – нашао и Ристо Гојковић, инвеститор из Велике Британије. Неразјашњене су остале и афере с „Алма Кватром“ и набавком прескупе опреме за „Арену“.

Богдановић је пазио на то да сви осетљиви послови остану у кругу породице и пријатеља. Под његовом контролом Тендерска комисија, на чијем челу се налазила његова супруга Драгана, одбацила је понуду светског гиганта „Сименса“ и опрему за „Телеком“ купила од предузећа „Сага“, по два милиона евра већој цени. У то време директор једног сектора у „Телекому“ био је Богдановићев кум Коста Митровић, а председник Управног одбора Милан Божић, који је данас председник Надзорног одбора „Телекома“, а чија кума је Драгана Богдановић.

Моћан и самоуверен, Богдановић није могао а да се јавно не жали на безобразне грађане који се држе закона као пијанци плота:

– Било који грађанин, из било којег разлога, напише кривичну пријаву против, на пример, седам чланова градске владе. И онда дође полиција да их саслуша. Проблем је што тужилаштво реагује истог тренутка на тако баналне ствари. То је за нас невероватно…

Био је у праву, његове акције лакше су се спроводиле без уплитања полиције и тужилаштва. Ипак, осим емоционалних, није имао већих мука. Штитио га је Борис Тадић, председник државе. Кад је утврђено да је Богдановић прекршио закон и „заборавио“ да у имовинској карти наведе да поседује и један стан вишка, Тадић је дипломатски оправдао друга: „Па шта ако је купио стан, то је ефемерно“… Једнако горљиво бранио је Богдановића и постхумно, кад је на оставинској расправи откривено да је имао 16 банкарских рачуна и два закупљена сефа. Колико је пара прешло преко тих рачуна никада неће бити истражено.

Где је Богдановић стао, Ђилас је наставио. После њега Београдом је завладао Вучић, уз помоћ марионете Малог.

Вучићу се та власт осладила, неће је лако предати. Напротив, да би одбранио Београд спреман је и да изазове још једне ванредне парламентарне изборе. Опозиција би, у том случају, морала да иде у неколико колона; кампања не би била концентрисана само на Београд, дакле на Малог, Савамалу, „Београд на води“, фонтану и друге напредњачке катастрофе, што би расуло иовако скроман буџет опозиционих странака. Коалицији око СНС било би довољно да понови резултат с последњих избора, па да освоји већину мандата у Градској скупштини.

Ако се то и не оствари, Вучић има резервно решење, какво је применио у Зајечару. Бошко Ничић је три године водио протесте против СНС-а и лично Вучића, говорио је на митинзима Демократске странке… На председничким изборима подржао је Вука Јеремића, да би месец дана касније, после победе у Зајечару формирао коалицију са СНС-ом. Ако може Ничић, зашто не би могао, рецимо, Александар Шапић. Бивши потпредседник ДС-а и актуелни председник општине Нови Београд већ најављује сарадњу с Вучићем. Без обзира на медијску кампању коју тренутно води против Ђиласа, везујући га за Александра Родића и Мирослава Мишковића, Вучић неће бити поражен ако се он врати на место градоначелника. Као и Малом, и Ђиласу ће за контролора поставити Горана Весића и шоу може да се настави. У том случају, Шутановчев апетит мораће да се задовољи учешћем у власти у неким београдским општинама и сви задовољни. Осим Београђана. Но, они нису ни битни. Њихово је само да се надају и да гласају, свеједно за кога. Тако ће бити док се не појави нова, озбиљна опозициона снага, спремна да спроведе реалне промене, на штету корумпираних политиканата, а на корист њихових досадашњи жртви.

Предраг Поповић