Потресна прича из Паланке: Док власт даје милионе на журке, фонтане и јарболе, дете зове оца и виче ТАТА, ГЛАДАН САМ…

Док се власт бахати на државним журкама, и новац грађана расипа на певајуће фонтане и којекакве мегаломанске јарболе, 350 радника фабрике шинских возила „Гоша“ из Смедеревске Паланке грца у беди јер годинама не примају плату.

Међу њима је и Златан Ћирић, који потресну исповест о горком животу радника у Србији почиње речима пуним бриге за здравље свог четворогодишњег сина, кога једва успева да прехрани.

ОВАКО МОЖЕТЕ ПОМОЋИ ПОРОДИЦИ ЋИРИЋ

Златан Ћирић

Рачун за уплату (Еуробанк ЕФГ):

250-1610015911500-77

– Срамота ме што детету дајем сув лебац да једе, а данас немам ни за то. У 21. веку мој син нема где да погледа цртани филм јер су ми због неплаћених рачуна пре три године искључили струју – каже Златан за Курир.

Наставља да је до 2012, док су у „Гоши“ примали плату, своје обавезе према држави измиривао редовно. Данас са незапосленом женом и слабашним сином живи у селу Придворице, у мемљивој кући, у условима недостојним човека.

Боли срце и душа

– Струју су ми исекли 2014, баш на дан кад смо сину Стефану прослављали први рођендан. Кућа ми је била пуна гостију, молио сам их да дођу сутра, али нису хтели. Од тада ми живимо овако, као да смо у 19. веку. Грејемо воду на смедеревцу, па се купамо. Лежемо у 19, а зими и раније, јер се пре смрачи. Немамо телевизор, већ кад Стефан тражи да гледа цртаће, одведем га у комшилук, а ја онда изађем напоље па плачем, цепа ми се и срце и душа, јер немам да му пружим ни оно најосновније – прича Златан.

Када су примили једнократну помоћ од државе и део дуга од послодавца, Златан се понадао да ће бити исплаћена и остала дуговања. Због тога је, како каже, одмах отишао да купи фрижидер и шпорет.

– Нисмо имали ништа. Нашао сам полован фрижидер и молио човека да ми га прода за 80 евра. Мислио сам да, кад мени у „Гоши“ исплате 489.000, колико ми дугују, ја ћу одмах да одем у „Електродистрибуцију“ и платим 115.000 дуга за струју и 150.000 за поновно укључење. Ал‘ као што видите, све је то обећање лудом радовање. Фрижидер ми зврји као празна кутија, нит могу да га прикључим, нит имам шта у њега да ставим. Данас немам ни леба да једем – прича он. Око ногу му се врзма дете, вуче га за руку и плачљивим гласом каже: „Тата, гладан сам“, а Златан отвара фрижидер, у којем, осим убуђалог сира, поквареног млека и осушене паприке, нема ништа. Четворо гладних очију зури у празно.

Радим а гладујем

Златан повија рамена и погнуте главе каже да понекад из баште донесе мало лука и кромпира.

– Не можеш ни да једеш само кромпира, могу ја, може жена, ал‘ морам детету да дам и меса, а ја немам. Гледао сам ја на телевизору код комшије како се на прослави код председника једе и пије, па се мислим што не дају мало и нама да не трпимо више глад. Гледам, Вучић једе ћевапе, а ја сину дајем сува леба, а и за то се узајмим од неког. Мој син је једном ове године појео сладолед, а не би ни то да му није купио комшија. Идем сваки дан у ту фабрику. А кад дођем кући, гладујем. Зато, ако ме неко чује, нека помогне мом детету, а за мене и жену не треба ништа – каже Ћирић.

НАШ ЖИВОТ ЈЕ ЗА УБИСТВО

Нисам се надала да ће овакав живот да ми буде. Ово је беда над бедама. Наш живот није за причу, већ за убиство. Ујутру кад се пробудим, плашим се тренутка кад ће дете да ми затражи да једе. Шта да му дам кад немамо ништа. Да ми комшија некад јаје да му испржим, или мало саламе и паштете. Бог сами зна колико сам га пута ставила гладног на спавање. Најгоре ми је што нема нигде посла, отишла бих ја негде да радим. Немам школе, ал‘ могу да чистим, пеглам, пакујем робу – каже Данијела, Златанова жена.

Нови власник, исти проблеми

ТРАЖЕ 20 ЗАРАДА

Радници „Гоше“ ступили су у генерални штрајк 27. марта, кад се њихов колега Драган Младеновић убио на радном месту због немаштине. Радници тврде да им бивши газда из Словачке дугује око 20 зарада, да радни стаж није уплаћиван од 2014. Словаци су продали „Гошу“ фирми „Лиснарт холдинг “, али су за раднике проблеми остали исти.

Курир.рс