Преко године готово потпуно невидљиви за јавност, зими бескућници на тренутак скрену пажњу на себе, када их новинари запиткују и сликају за репортаже о претрпаним прихватилиштима. Без сумње таквих репортажа ће бити и ове године: надлежни процењују да у Србији има око 10.000 бескућника, а у прихватилиштима у нашој земљи мање је од 200 места за њихов прихват. Осим Београда и Новог Сада који имају прихватилишта као посебне установе, односно објекте, осталих десет градова у Србији у којима се према подацима из истраживања „Хаусинг центра” налази нека врста прихватилишта или прихватне станице углавном располажу са мање од десет кревета за ове намене. Она се налазе у Књажевцу, Шапцу, Кикинди, Нишу, Србобрану, Смедереву, Чачку, Суботици, Врању и Зрењанину.
Готово да нема прихватилишта које се у зимским данима не суочава са недостатком капацитета, а прошле зиме, са веома ниским температурама, радило се у екстремним условима: прихватилиште у Београду имало је 50 корисника више него што је предвиђено, у дневном боравку у Новом Саду било је и по педесеторо људи иако је простор планиран да прими 10-12 особа, док их је у Суботици у геронтолошком центру било двадесетак, мада је за прихват одраслих и старих лица предвиђена једна соба са четири кревета.
У Центру за социјални рад у Нишу кажу да већ годинама у својим извештајима указују на потребу да град отвори једно прихватилиште које би могло да буде и регионални центар. За сада, одрасла лица у стању социјалне потребе збрињавају се у нишком геронтолошком центру, где постоје две собе са укупно шест кревета за те намене.
„То је довољно у редовним условима, међутим, кад год су неке ванредне ситуације, попут ниских температура, број корисника био је већи. У таквим ситуацијама, успевамо да се снађемо, користимо ако имамо неке слободне капацитете или просторије које нису за то намењене, али су тренутно слободне. Било би добро да се у Нишу отвори прихватилиште у посебном објекту, јер расте број одраслих лица у стању социјалне потребе”, кажу у том геронтолошком центру.
Слично је и у Суботици. При геронтолошком центру постоји једна соба која функционише као прихватна станица, али потребе су кад дође хладно време увек веће.
– Прошле зиме морали смо да део клуба за старе претворимо у прихватну станицу како бисмо могли да сместимо све. У сарадњи са градским властима и Центром за социјални рад припремамо и за ову зиму додатни простор као резерву. Прошле године и „Каритас” се укључио у збрињавање, па је у њиховом клубу за старе било смештено десет особа – каже др Ненад Иванишевић, директор Геронтолошког центра у Суботици.
Ситуација се унеколико поправља, јер се последњих година отварају прихватилишта за одрасле, али се већина новоотворених финансира из донација, а уколико не успеју да обезбеде средства у буџету локалне самоуправе, гасе се, као што је био случај у Бору. Међу новим установама овог типа је и једна у Чачку. Горан Јаворац, социолог и координатор прихватилишта, каже да су се до сада пројектно финансирали и да су затражили да се од следеће године средства обезбеђују из буџета локалне самоуправе.
– Функционишемо као регионални центар, јер је најближе прихватилиште тек у Крагујевцу, па збрињавамо и кориснике из Ивањице, Пожеге, Ариља, Косјерића, Јагодине… Капацитет је 14 места, али смо ми прихватилиште универзалног типа јер примамо и одрасла лица, али и жртве породичног насиља – каже Јаворац.
У Министарству рада и социјалне политике објашњавају да су прихватилишта потпуно у надлежности локалних самоуправа које издвајају средства за њихово финансирање. У решавање проблема могле би да се укључе и невладине организације будући да су њима доступна нека донаторска средства која нису доступна држави, али и цркве и верске заједнице, треба искористити све капацитете, каже Милена Тимотијевић, социолошкиња из „Хаусинг центра” и једна од ауторки истраживања бескућништва у Србији.
– Осим недовољног капацитета, проблем је и што у прихватилиштима тим лицима може да се пружи само базична нега и кров над главом, средства и могућности не дозвољавају више од тога. Прихватилишта су најскупљи вид социјалне заштите, а треба радити на превентиви и развијању услуга за подршку лицима за излазак из стања бескућништва, попут психолошке или подршке при запошљавању, као и већег приступа социјалном становању најугроженијих лица – наводи Милена Тимотијевић.
Трећина корисника Прихватилишта за одрасла и стара лица у Београду већ су били у овој установи, што показује да се на превентиви не ради довољно. А да бескућници нису само старији мушкарци са психичким или другим здравственим проблемима, сведоче и ови подаци поменутог истраживања: петина их је са високим или вишим образовањем, свака трећа је жена, сваки девети је млађи од 35 година.
Политика
