Са очајним радницима Гоше: Гута нас мрак!

Челници штрајкачког одбора Фабрике шинских возила Гоша из Смедеревске Паланке почели су у четвртак разговоре с руководством и Министарством привреде о окончању обуставе рада дуге чак четири месеца. После другог састанка са представницима власти, дошло је до помака у преговорима, али су радници најавили да се штрајк наставља.

Радници су у међувремену радикализовали протест тако што су њих четворица ступили у штрајк глађу, а остали су у знак добре воље дан уочи преговора прекинули блокаду међународне пруге Београд-Солун.

Прошња за опстанак

Смедеревска Паланка, кажу, настала је и живела захваљујући Гоши. Данас мало фирми ради, а још мање је новца. У то смо се уверили на најјезивији начин. У једном од ретких кафића у центру града пре конобара обратила нам се старија, пристојно обучена жена, с неколико ситница у кеси.
– Да ли можда имате 50 динара – молећиво је завапила старица.

Траже зарађено

Репортери “Вести” су дан пред преговоре посетили ове несрећне људе којима фабрика у просеку дугује између 4.000 и 5.000 евра, али и покушали да сазнају очекују ли радници крај агоније и повратак на радна места.

– Поштено да кажем, не очекујем апсолутно ништа, али нада умире последња, па верујем да ће држава решити наш проблем као што се десило у Фијату. Радници Фијата и Горења штрајковали су захтевајући веће плате и боље услове рада, а ми једино тражимо да нам плате оно што смо зарадили и око чега нас већ месецима лажу – каже огорчено електротехничар Милан Вујичић, председник штрајкачког одбора.

Да би се ушло у круг фабрике, потребна је само новинарска легитимација. Додуше, тамо већ месецима нико ништа не ради.

Штрајкачи су се сместили у парку испред управне зграде.

– Ево, управо је прошао бивши директор. Овај садашњи још није дошао, али кад се појави шта може да нам каже – причају радници.

Међу онима који већ месецима нису примили плату је и 34-годишња Марина Николић, дипломирани економиста која са супругом преживљава од његове плате од око 25.000 динара (око 200 евра).

Исплата 100 динара

– Платим обданиште 5.000 динара, затим рату кредита 12.000, па израчунајте колико нам остане за живот – прича Марина којој је читава породица, родитељи и брат, провела радни век или је још запослена у Гоши.

– Отац је недавно отишао у пензију, тако је сазнао да је оболео од рака. Фирма му дугује 400.000 динара, али није хтео да је тужи. Ја бих могла да дам отказ и да тужим. Вероватно бих добила тај спор на суду, али моја је жеља да радим, а не да се судим – прича ова жена којој Гоша дугује 521.000 динара.

Прохујало с ветром

Радници Гоше кроз горак осмех причају како на делу функционише тржишна економија.
– Када нам је пре неколико месеци Александар Вучић дао по 60.000 динара на име социјалне помоћи паркинг испред фабрике је био засут разноразним флајерима. Те купите телевизор, те јефтино покућство, храну… Када смо два дана касније потрошили тај новац на враћање дугова све је било чисто. Чак ни ветар није нанео неки флајер. Добра вест се далеко чује, а лоша још даље – огорчено коментаришу радници Гоше.

Она и електричар Марио Стојковић (33) су чланови штрајкачког одбора, али и једни од оних који недавно нису добили по 100 динара (83 евроцента) на име текуће плате.

– Ту привилегију имали су само радници који плату добијају преко банке, а ја сам у Поштанској штедионици. То што ми се дугује 511.000 динара изгледа ником није важно. Сви се надају неком светлу на крају, али изгледа нас из Гоше гута мрак у неком веома дугачком тунелу – каже иронично Марио.

Плата ни за конопац

Председник штрајкачког одбора Милан Вујичић каже да већина радника преживљава захваљујући помоћи родбине и пријатеља и да је то најтрагичније.

– Средином марта наш колега се обесио када је дошао у фабрику. Једноставно није више могао да поднесе да га стално избацују из аутобуса зато што нема карту. Одмах за њим је покушао да се убије још један колега. Дошао је кући и мајка му је рекла да немају баш ништа за јело. Сачекао је да да мајка изађе и нагутао се таблета. На срећу, Хитна помоћ је успела да га спасе – прича Вујичић.

Он нас саветује да прођемо Смедеревском Паланком где се у свакој радњи нуди одложено плаћање од шест месеци до годину дана.

– За нас то не важи. Чим кажемо да смо из Гоше само нам покажу врата. То се мени десило кад сам хтео на кредит деци да купим патике. Човек је испунио формуларе, а када сам му рекао где радим, руком ми је показао да изађем. То ти је наша трагедија – каже Вујичић, један од “сретника” који је добио плату од 83 евроцента.

Вујичић каже да је уплата од по 100 динара класична спрдња са радничком класом.

– И овог месеца су хтели да нам такође уплате исти износ, али нису имали пара. Предложили смо да ми финансирамо да се они не троше. Ово је покрет гладних који нема никакве везе ни са политиком ни са било чим другим. За све ово време контактирале су ме силне политичке партије, али сам све одбио. Да сам хтео да се бавим политиком, бавио бих се. Сада једино тражим да радим и да ми се плати оно што сам зарадио. То траже сви радници Гоше – каже Вујичић.

Синови печалбари

Један од штрајкача глађу је и 52-годишњи Ратко Тмушић, електричар. Његов старији син Александар (28) завршио је банкарство и сада “поносно” конобарише по Црној Гори. Посла у Србији није било. Млађи Данијел има 23 године и презадовољан је што ради на неком стоваришту у Београду. Ипак, Ратко се нада да ће поново помагати децу, али и издржавати супругу и себе.

– По граду се прича да је Вучић наредио да се среде ствари око штрајкова. То ми даје наду да би и ова наша агонија могла да престане. Не тражимо ништа сем да нам плате оно што смо зарадили и да нам омогуће да радимо. Зар тражимо превише – пита се Тмушић.

Ђ. Баровић – Вести