Хипербореја је представљала златно доба поларне цивилизације и спиритуалности; човјечанство није настало од мајмуна, већ је поступно дееволуирало у тренутни облик како се физички и спиритуално деградирало
Роберт Схаро је први повезао Хиперборејце с древном расом “врло великих свијетлопутих људи” који су одабрали “најмање топло подручје на Земљи јер је посједовало климу приближну оној коју су посједовали на својој планети”.
Као што је Платон споменуо египатску легенду о потопљеном отоку Атлантида, тако је и грчки повјесничар Херодот споменуо египатску легенду о континенту Хипербореја на далеком сјеверу.
Прича се да је, када је лед уништио ову древну земљу, народ Хипербореје мигрирао на југ.
Шведски аутор, Олаф Рудбек је 1679. године навео да су Хиперборејци у ствари исто што и прото-Атлантиђани, рекавши да насељавају сјеверни пол.
Према грчкој митологији, народ Хиперборејаца живио је у земљи “иза сјеверног вјетра”.
Грци су сматрали да је Бореја, бог сјеверног вјетра, живио у Тракији, чиме је Хипербореја означена као регија која се налази далеко у смјеру сјеверно од Тракије.
Херодот је забиљежио да су три извора споменула Хиперборејце, укључујући Хесиода и Хомера.
Ова земља је описана као савршена, уз сунце које сија 24 сата дневно, што указује на мјесто унутар арктичког круга. Како наводи грчки пјесник Пиндар:
“Муза никад није одсутна: чују се лире и флауте док дјевојке пјевају. Ни болести ни старости у њиховој светој крви нема; далеко од рада и борбе они живе “.
Заједно са Тулеом, Хипербореја је била једна од неколико непознатих земаља за Грке и Римљане, у којој су, према Плинију, Пиндару и Херодоту, али и Виргилу и Цицерону, живјели људи од по тисућу година у потпуној срећи.
Хекатеј из Абдере је прикупио све приче о Хиперборејцима у 4. стољећу прије Криста и објавио подужу студију о њима која је, нажалост, уништена, али ју је забиљежио Диодор Сикулус:
“У регијама изван земље Келта у оцеану лежи оток попут Сицилије. Овај оток, наводи се, налази се на сјеверу и насељавају га Хиперборејци који се тако називају јер им се домовина налази прилично далеко од точке гдје сјеверни вјетар (Бореја) пуше; оток је и плодно и продуктивно за све усјеве и посједује умјерену климу”.
Хекатеј из Абдера је такођер написао да су Хиперборејци посједовали “кружни храм” на свом отоку, а неки учењаци су покушали доказати да је то у ствари Стонехенге.
Птоломеј и Маркијан из Хераклије рекли су да се Хипербореја налази у Сјеверном мору које су они назвали “Хиперборејски оцеан”.
Такођер, сунце је излазило и залазило само једном годишње у Хипербореји, што указује на то да се она налазила у арктичком кругу или у арктичким поларним регијама.
Стари Хелени су сматрали да је један од дванаест олимпских богова, Аполон, био врло цијењен међу Хиперборејцима. Чак је и проводио зиме с њима.
Древни грчки писац Теопомп је у свом дијелу “Филипика” рекао да је Хипербореју планирала освојити велика раса војника с другог отока (неки наводе Атлантиду).
Прича се да је план напуштен јер су војници схватили да су Хиперборејци надмоћнији и да су најблагословљенији од свих људи. Ову необичну причу, коју многи сматрају митом, забиљежио је Елијан (Вариа Хисториа).
Грчка легенда тврди да су Бореаде, потомци Бореја и сњежне нимфе Хионе, основале прву теократску монархију на Хипербореји. Ова легенда је пронађена у записима Елијана:
“Овај Бог (Аполон) за свећенике има синове Бореје и Хионе високе око 3 метра”.
За Бореаде се зато сматрало да су то били дивовски краљеви високи око 3 метра, који су владали Хиперборејом.
Елијус Херодијанус је у 3. стољећу написао да су митски Аримаспи изгледали физички као Хиперборејци (Де Просодие Цатхолица ,1.114), а Стефан Бизантски је у 6. стољећу написао исто то (Етхница, 118. 16). Древни пјесник Калимах је навео да су Аримаспи имали лијепу косу.
Када им је представљена класична грчко-романска култура Медитерана, сјеверни Еуропљани (Скандинавци), поистовјетили су се с Хиперборејцима.
“Бог дима – Путовање у шупљину Земље”, представља причу у којој један Норвежанин, Олаф Јансен и његов отац одлазе на пут чамцем у унутрашњост Земље, преко глечера у сјеверном поларном регији.
Олаф Јансен је рођен 1811. године и имао је 19 година када је кренуо на то судбоносно путовање са својим оцем негдје између травња и липња 1829. године. Када су дошли до земље Франца Јожефа, ово двоје су одлучили наставити још даље како би пронашли земљу “Одабраних”.
Након што су избјегли опасну олују и ледене брегове, пловили су мирно још једанаест дана, крећући се све вријеме у правцу сјевера.
Пар дана касније дошли су до обала моћне ријеке која их је десет дана носила у унутрашњост копна, гдје су стигли око 1. рујна. Искрцали су се на пјесковиту плажу гдје их је поздравило шест дивовских људи.
Према ријечима Олафовог оца, људи су имали дивне, огромне куће, украшене златом, које је тамо било уобичајен метал. Главно занимање је била пољопривреда, посједовали су винограде и узгајали житарице.
Поврће и воће било је сочно, огромно и невјеројатно укусно. Дрвећа, шуме и животиње су такођер били огромни, а зрак је био оснажујући.
Јохн Г. Беннет написао је рад на тему “Хиперборејско поријекло индоеуропске културе” у којем је навео да се домовина Индоевропљана налазила далеко на сјеверу.
Ову идеју је прије њега дао Бал Гангадар Тилак у свом дијелу “Арктички дом Веда” (1903. године), али и аустроугарски етнолог Карл Пенка (Подријетло Аријеваца, 1883.).
Х.П. Блавацки, Рене Гињон и Јулије Евола су такођер вјеровали да човјечанство води поријекло од Хиперборејаца.
*Нап. Атме:
У Ведама су описани велики свемирски временски периоди тзв yуге, а измјењују се у циклусима попут годишњих доба у нашој години. Свако доба има своје посебне карактеристике које се очитују симптомима унутар људског друштва, начину живљења и квалитете међуљудских односа.
Сатyа-yуга или Златно доба: трајање 1 728 000 г (људи су попут полубогова, високо напредни и морални, с духовним и ектрасензорним моћима, живе 100 000 година, висина око 12 м, нема болести, смрт по слободној вољи – јер је ово ипак материјални свијет).
Трета-yуга или Сребрно доба: трајање 1 296 000 г (постепена деградација морала, вијек 10 000 година, висина око 6 м, почетак болести…, ? диносаури и мегалитске грађевине из ових доба…)
Двапара-yуга или Брончано доба: трајање 864 000 г (још већа деградација морала, вијек 1000 година, висина око 3 м, све је више болести – јесу ли Хиперборејци из овог доба ?)
Кали-yуга или Жељезно доба: трајање 432 000 г – Ово садашње доба, почело прије око 5000 година (морална деградација је очита!), вијек максимално 100 година, висина 1,5 – 2 м, разне болести, нема свјесног напуштања тијела при смрти.
Унутар Кали yуге је мањи циклус Златног доба које ће трајати само 10 000 година (ми смо у њему тренутно), а затим долази потпуна владавина Кали-Yуге. Златно Доба унутар Кали, а у којем се тренутно налазимо већ око 500 година, се сматра врло важним за напредак, духовни раст и еволуцију свјесности човјечанства!
Између сваке yуге наступа дјелимично уништење типа великог потопа, леденог доба, ватре и сл. Велико, али не и коначно уништење је на крају сваке Кали yуге. Тада креће нови циклус.
Почевши од најнапреднијег доба, Сатyа-yуге, када су људске особине врло узвишене и напредне у сваком погледу, разина људских особина опада са сваким наредним добом. По Ведама, дефинитивна потврда да је почело доба Кали јест људско упуштање у убијање и једење меса краве, животиње која им оре житна поља и храни их млијеком. Због те дјелатности људи у добу Кали бивају “одсјечени од даљњег изравног контакта с вишим бићима.”
Платон: “Сјећате се само једног потопа, мада их је било много … Ви и ваши грађани потомци сте преживјелих, али не знате ништа о томе јер претходне генерације нису оставиле писане трагове”.
“Промјена у излажењу и постављању Сунца и других небеских тијела, како су некада залазили тамо гдје сада излазе и како су некада излазили тамо гдје сада залазе …”
“Од свих промјена које се одвијају на небу, овај преокрет је највећи и најкомплетнији … У то вријеме дошло је до великог уништења животиња, а само мали број људи је преживио” – Платон (Критија, 360. година прије нове ере).
Легенде су древна, заборављена повијест