Пажљиво сам прочитао реаговање уваженог колеге проф. др Зорана Чворовића (“Да ли нам треба нови устав или нови правници“, 16. јули 2017, Фонд стратешке културе) на текст проф. др Ратка Марковића у “Политици“ од 9. јула 2017. Као правник у потпуности делим сумњу, али и разочарност колеге Чворовића који сматра да је текст у “Политици“ у суштини “Марковићев индиректни предлог коначног Србијиног уставно-правног раскида са Косовом и Метохијом, захваљујући чијој уставно-правној одбрани је крајем осамдесетих година прошлог века и направио политичку каријеру“.
Нажалост, не могу рећи да сам изненађен, не само због контекста прихватљивости издаје који ствара председник Вучић са својим “дијалогом“ о КиМ који се, како је приметио Бранко Павловић, у суштини своди на његово тумачење историје у стилу Латинке Перовић и Бебе Поповића (свакако, пример за то је срамни Вучићев ауторски текст у Блицу од 23. јула 2017. и други конфузни наступи где он “открива“ империјалну политику из наше историје према турском Косову).
Прецизније, бавећи се политиком (на срећу, не бавим се више) нагледао сам се метаморфоза великих српских националиста радикално-социјалистичког усмерења. Они су, као по правилу, вођени “светлим“ примером садашњег државног руководства (“ако су они издали, зашто не би и ми“ њихов је мото) или коалиционе власти СНС и СПС, прелазили без имало стида и срама на позиције ЛДП.
„Тест“ који јасно показује ту метаморфозу некадашњих националиста је свакако однос према Косову и Метохији. Прецизније, као што примећује Мило Ломпар, ћутање о Бриселском споразуму или о тространом међународном уговору који је флагрантни пример кршења уставних, законских али и других норми (јер поред позитивног постоји и природно право) уз истовремено, необавезујуће, готово кафанско, разматрање глобалних проблема од Сирије до Крима (и обрнуто) је сигуран знак да се ради о апологетама власти који зарад личних привилигија или лажних обећања (у којима је председник државе несумњиво мајстор) затварају очи над разарањем државе и предавањем Срба Тачију и његовој дружини познатој по трговини људским органима.
У том контексту, желео бих да дам свој мали допринос правној критици коју је први покренуо проф. др Зоран Чворовић. У “Печату“ од 14. јула 2017. године је, само неколико дана након Марковићевог текста, изашао текст проф. др Владана Кутлешића под насловом “Прилог расправи о промени Устава Републике Србије: Премабула није важна“. Кутлешић је, као и Марковић, био високи функционер и сарадник Слободана Милошевића током 1990-тих година. Био је и потпредседник владе СРЈ и Републике Србије, као и сарадник Ратка Марковића приликом доношења Устава СРЈ. У новије време је привукао пажњу јавности као проректор Универзитета Мегатренд у време комисије за одбрану чувене докторске дисертације актуелног министра полиције Стефановић др Небојше под називом “Нова улога стратегијског менаџмената у управљању локалном самоуправом (пример града Београда)“.
Кутлешић у тексту објављеном 14. јула 2017. године “скромно“ истиче већ у уводу да му је “позната садржина свих релевантних уџбеника уставног права у Србији“. Вероватно сматрајући да је тако застрашио све потенцијалне критичаре његовог текста о промени Устава он креће у разрађивање више него оргиналне теорије, до сада непознате у демократским друштвима (са друге стране, више него познате у тоталитарним друштвима или у апослутним монархијама). Устав је по њему правни акт који “нема своје више правно упориште и исходиште“ јер он произилази наводно сам из себе и некавих ванправних околности – “социолошких, религијских, културолошких, посебно религијских и етничких “.
Кутлешић упадљиво прећуткује утицај међународног права и људских права на модерне уставе. Зашто то ради?
Очигледно јер жели да прећути да је основно начело међународног права оно које гарантује територијалну целовитост једне државе и неповредивост њених граница. На пример, то се истиче у Завршном акту КЕБС-а из 1975. године (“суверена једнакост и територијална целовитост“, “мењање граница у складу са међународним правом“), као и у Повељи УН из 1945 године (члан 2 “суверена једнакост“ држава).
Када се то примени на српски случај, постаје јасно да је Устав из 2006. године у својој преамбули и бројним члановима веома модеран и усклађен са међународним правом јер Србији, у правном смислу, обезбеђује територијални интегритет и равноправност са другим државама. Из тога произилази јасан закључак да га не треба мењати.
Кутлешић прећуткује и утицај људских права на модерне правне системе и уставе. Он упадљиво прећуткује да је Европска конвенција о људским правима “темељ српског правног поретка“ као што је признао чак и Никола Селаковић,[1] и да је читав један део Устава Србије из 2006. године под њеним утицајем (други део, чланови 18-81 од укупно 206).
Људска права су изгледа незгодна и треба их прећутати када се расправља о променама српског устава јер их шиптарска власт већ годинама крши када се ради о Србима на КиМ. Срби једини у Европи немају право на живот, право на рад, право на слободу изражавања и верисповести, право на имовину (на пример колеги Саши Ђикићу је отета кућа у Ђаковици и такво стање још траје) право на фер судски поступак итд…
Коначно, Кутлешић прећуткује да је према члану 2 Устава народ носилац суверености која се изржава преко референдума и политичких представника.
Он се враћа у феудално друштво или стање пре 1789. и тврди да “суверена не обавезује устав“. Јасно је ко је суверен у његовом тумачењу, то је председник који води дијалог о КиМ са циљем да заобиђе народну вољу и референдум о јужној српској покрајини.
Зато суверен може да мења устав без обзира на процедуру коју прописује устав, тврди Кутлешић.
Након овог феудалног “открића“ следи још једна квазиправна конструкција или contradictio in adjecto. Кутлешић признаје да је такозвано Косово протекторат али тврди да је власт у Приштини суверена и да због тога треба да се промени српски устав ради стварања реалне уније која није чак ни као Аустро-Угарска. Ту реалну унију ће повезивати само регионална економија. Тако Кутлешић у једном тексту остварује два циља. Излази у сусрет не само Вучићу већ и немачким предлозима за Балкан.
На крају, он тврди и да такозвано Косово може без пристанка Србије постати чланица УН. Ако занемаримо више него известан вето Русије и Кине, јасно је о каквој се провидној манипулацији ради. Косово при оваквом саставу Савета безбедности може постати чланица ОУН само уз пристанак Београда.
Познати пример из међународног права – признања Бангладеша из 1974. то јасно показује. Тада је Пакистан омогућио отцепљеној територији да уђе у УН зарад ослобађања 100.000 заробљеника и отписивања дугова.
Вучић исто то ради само због останка на власти и имунитета његовог криминалног окружења.
Он ће по свему судећи потписати са Тачијем двострани уговор, овај пут без ЕУ. Уговор неће значити de iure признање, али ће бити на вишем правном нивоу од Бриселског. У њему би се Србија обавезала да неће више представљати тзв. Косово у међународним организацијама. Тако би Приштини био отворен пут ка УН. Београд и Приштина ће разменити дипломатске мисије нижег ранга од амбасадорских. Све то ће бити праћено патетичним заклињањем да ће се међусобни проблеми решавати мирним путем (што је и логично јер су Срби протерани са већег дела КиМ). На основу овог базног документа доносиће се појединачни, нпр. о статусу Трепче, Грачанице и сл.
Зашто то Кутлешић подржава и то на овакав скандалозан начин за једног професора није јасно.
[1] www.blic.rs/vesti/drustvo/selakovic-primena-evropske-konvencije-retka-u-sudskoj-praksi/fn3q4t2
Дејан Мировић, Фонд стратешке културе
