Желим да, на овом месту, кратко и јасно изнесем свој став о позиву потенцијалне жртве јајиначких и оних терориста који случајно заборављају лична документа међу зољама и хеклерима намењеним за његово смакнуће, на тзв. унутрашњи дијалог о Косову.

Да би уопште дошао на власт, Он је, у друштву оног бедника, бескичмењака и излапотине, Томислава Николића, Западу обећао да ће им на Косову дати више и да ће то обавити брже него што је хтео и смео чак и такав поштовалац регионалне „немам национални понос“ хипи политике какав је Борис Тадић. То нешто је прекид отпора животу Косове као независне државе. Да то није учинио, Империја му никада не би допустила да дође на власт, нити би њени медији напрасно заборавили његову шовинистичку прошлост. Био би извргаван руглу и подсмеху, не би имао медијску пажњу нити би и од кога добио милионе евра неопходне за оснивање странке и све њене агресивне маркетиншке активности. Цена коју је платио, укључује независност Косова, али сигурно не само то.
Све од тада је само питање технике и темпа. Он је обећао, а Империја ради по систему мафије, обећања схвата озбиљно па они који их дају, за узврат примајући њену заштиту и потпору, морају да их испуне, ако не желе бетонске ципеле. Или снајпер. Приче о томе како он балансира између Истока и Запада тежећи да максимизује српски интерес су обична подметачина, јер би се у том случају свако окружио најбољим и најпаметнијим људима, а не крканима и најљигавијим шлихтарама које можете да замислите попут Бабића, др Слине, Вулина, Маркана Ђурића, оног лутријског зидног декоратера којем тепају Бизон, Јоргованке зване Ауди, што има уморне ноге и златну кћерчицу, Весића, Малог, Триванке, Дамба укрштеног са макаком који се одазива на Мартиновић и осталих чланова напредњачке фауне и не би преотимали фирме и кафане, губили личне карте, рушили улице под фантомкама, везујући људе док полиција спава, већ би радили и градили, бранећи државу и народ од војне, медијске, културне и инвеститорско робовласничке окупације.
Шта конкретно стоји у његовом позиву на дијалог? Он каже: „Време је да као народ престанемо као ној да забијамо главу у песак, да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили.“

Забијање главе у песак је фраза која значи инфантилно одбијање да се сагледа чињенично стање. Шта то ми, по Вучићу одбијамо да видимо? Управо оно за шта он каже да нам неће доћи у руке, јер је давно изгубљено. То је власт и државно правни суверенитет над Косовом и Метохијом.
Даље позива да не изгубимо и не предамо оно што имамо. Шта то значи? То је његов смоквин лист,тобожњи добитак у предстојећем финалу преговора, рецимо нека екстериторијалност или међународно надгледани статус за један број српских манастира и можда фамозна ЗСО, форма без суштине, коју ни тако бедну и јадну не може да добије од својих западних пријатеља. Рећи ће да су Косово изгубили други, генерације и владе пре њега, али је он ето, бринући пре свега о народу и животу, а не о територијама, обезбедио да људи тамо преживе, а да нам Арнаути „поклоне“ наше манастире. Затим ће уследити клицање и салве медијских аплауза, врло могуће и велики митинг народне захвалности, евентуално слет и штафета напредности, а у ствари, то смеће ће признати Косово(или како каже Пророковић неће ометати његов пријем у УН) да би га западњаци оставили на власти с ферманом по којем сме да пљачка Србију до миле воље.
Остоја Симетић

Саопштава нам и следеће: „Сви путеви политичке сарадње и економског напретка били би отворени за Србију. Врата Европске уније, такође.“ Ово је сасвим јасно признање да је услов за Европску унију да „решимо“ питање Косова, што ће рећи да га признамо или му се макар омогући улазак у УН. Нека те не замајава навођењем пет чланица Уније које не признају Косово. Оне то чине, јер се плаше сепаратизама и једностраних сецесија на својим територијама, али у моменту када би Србија дала сагласност за косовску независност, више не би имале разлог за страх. Одвајање дела територије уз сагласност матичне државе је легитимна ствар и то њих не би занимало, будући да они имају толико националног достојанства и свести да својим сепаратистима такав идиотски уступак не би никада учинили. Истог момента и те би земље следиле Вучићев пример признавања Тачистана.

Остаци његовог „ауторског чланка“ одишу патетиком својственом штреберима, лепо зачешљаним и опегланим маминим синчићима који су научили да фразирају и подиђу учитељици (библиотекарки, западњачким газдама…), али ништа ново и оригинално никада не доносе.

У сваком случају, ти који си гласао за Вучића да би зграбио посао или зато што си збиља поверовао да тај нешто и некога брани, знај да је твој вођа овим објавио спремност да коначно и брзо призна Косово. После овог његовог иступа, то можеш да не схватиш само ако си глупљи од Зорана Бабића и Неше Стефановића заједно. Можеш и да се правиш да не разумеш, ако си подједнако подмукао и властохлепан као Влада Ђукановић Бизон, Јоргованка или Милован Дрецун.

Бирај друштво, од воље ти, али размисли, да ли су 3 месеца наднице, из локалног буџета, за чишћење неког парка довољна мотивација да се сагласиш са предајом Космета арбанашким окупаторима? Ако и јесу, знај да ту неће бити крај. Има и других око Србије који да понешто штрпну, па ће ти брзо доћи пред кућу. Ономе сметењаку који се не брани и све даје, гилиптери не остављају ништа, узму му све што има, па га још и ишутирају. Ако се Србија не буде бранила на Косову, узеће јој и Војводину, Рашку област, пограничне делове уз Бугарску, Румунију…

Сваког петка пише Остоја Симетић, Српски културни клуб