Сасвим случајно, почетком лета чуо сам аутентичну причу о преотимању једног познатог и добро разрађеног ресторана у Београду. Нисам се задовољио само причом, направио сам проверу у Агенцији за привредне регистре. И, заиста, ресторан је привремено затворен, дакле, и то се уклопило у остале детаље.

Појединци блиски врховима власти не презају да преотму бизнис обичном свету, оним људима који се на баве политиком, ни криминалом, живе свој живот и гледају своја посла. Али, клика не да. Заплет је урађен по сценарију који се виђа у мафијашким филмовима, а све ћешће и у Србији.

Земљиште на којем је саграђен ресторан враћено је реституцијом бившем власнику. Онда је бивши власник инструисан да од газде ресторана тражи астрономску цифру на име месечне кирије за земљиште. Некако упоредо почели су да долазе и људи који су заинтересовани да „купе“ ресторан. Газда збуњен, не зна шта се дешава, време пролази, притисак расте, и онда…

Како је декица коме је враћено земљиште дубоко зашао у девету деценију отворио је душу: „нећу да носим грех у гроб, натерали су ме да вам тражим кирију од 5.000 евра „, испричао је старац власнику ресторана. Е ти који су натерали декицу предузели су и друге кораке ( инспекције и слично) како би угоститеља „убедили“ да је „најбоље да све прода“. Наравно, по цени коју су они одредили. И, да о свему ћути.

„Посао“ је закључен, једино је особље одбило да ради за нове послодавце, па је ресторан морао да буде привремено затворен.

На сличан начин су преузети још неки ресторани и још нека предузећа. Једно од таквих успешних предузећа одједном се нашло у рукама човека који је дугогодишњи пријатељ данас најмоћнијег човека у Србији. Истовремено бивши власник се нигде не појављује, упућени кажу да је после принудне продаје напустио Србију.

Оваквих примера има још и очигледно је да се ради о појави, а не о појединачним случајевима. Реч је о класичном криминалу у коме, на жалост, учествују и појединци из власти, а често асистирају инспекције и друге државне службе. Класичан пример спреге мафије и државе.

Да иза свега стоје моћни и опасни ликови најбоље сведочи тишина у којој се све то догађа. Уцењени продавци имовине и бизниса пристају да глуме како се ништа није десило, често остају још један период у фирми која им је отета. Не пријављују случај полицији, не дају изјаве за медије, спремни су да се „закуну“ како је све измишљено.

Отимачина имовине класична је за предкапиталистички период и обично је реч о отимању државног. То смо на примерима пљачкашке приватизације гледали деценију, две уназад. Како је понестало државног сада се отима и приватна имовина. Разбаштињени власници, међутим, знају да им нема помоћи, да их полиција и тужилаштво неће заштити, напротив испоручиће их мафији.

Интересантно је и да удружења привредника о овоме ћуте, ваљда се њихови чланови надају да они неће бити на удару. Али, кад егзекутори и „купци“ покуцају на врата тада ће већ бити касно. Како неко рече живимо у времену када је држава гора од народа.

Пише: Миленко Васовић

Извор: БИЗЛифе