Глобалистички центри моћи воде уставну реформу Србије кроз „цивилно друштво“ иза којег стоје установе из САД, а на одлучујућим местима се налазе британски кадрови. Они хоће да променом Устава постигну контролу нашег правосудног система. Пре њих је Немачка почела да нам кроји „ревизију Устава“ којом би се Србија одрекла суверенитета ради аншлуса у Европску унију немачког народа. Приређује се европска трагедија српске уставности у драматизацији Александра Вучића.
Свако царство које се раздели само у себи, опустеће;
и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати.
(Св. Јевађење по Матеју, 46, 26)
„У овом тренутку у Србији постоје три, споља посматрано, одвојена, различита и независна процеса који се односе на промене Устава[1]“. Смисао наведеног коментара Владана Култешића је лако продро до двоструког дуплог дна уставне реформе. Професор је збуњеној јавности приказао расцепкану драму уставне реформе која се води у државним установама, па чак и владајућој СНС. Збркана јавна расправа о уставној реформи је последица продора Западног политичког чиниоца. Некад је био јединствен, а временом постаје све раздробљенији. Подсећа ли на страни фактор Кутлешићева фраза: „Споља посматрано“? Он је изложио преглед тог процеса кроз чиниоце домаћег политичког система.
Прегледајмо утицај још спољнијих, страних чинилаца који су се одомаћили у дебати о уставној реформи дужој од деценије. Питање промене Устава Р. Србије први пут је покренуто у Фондацији Конрад Аденауер где је формиран тим за рад на измени Устава Србије исте године када је наш народ усвојио свој Устав! О томе постоји само једно сведочанство. На свом профилу мреже Линкедин[2] Александра Поповић оставила је податак да је она још 2006. г. постала чланица тима за уставну реформу Србије са Штефанијом Рикардом Рус, Маријаном Пајванчић, Љубицом Павловић и Торстеном Гајзлером.
Чудан Извештај Венецијанске комисије о Уставу
Доношењу Устава Р. Србије 2006. г. спољнополитички фактори се уопше нису противили. Када су Владан Батић и Ненад Чанак (ЛСВ), као носиоци овлашћења Р. Србије, представили Венецијанској комисији[3]предлог Устава Р. Србије, ни она није уопште имала примедби на његов садржај[4], као ни Савет Европе, чији је она орган.
Тек у Извештају Венецијанске комисије из 2007. године, покренутом по основу накнадног захтева за мониторинг који је поднео Савет Европе[5], изнети су одређени критички ставови. Међутим, „откривени“ недостаци нашег Устава показују одсуство познавања права и демократичности састављача документа Извештаја. Извештајем доминирају ставови о нејасноћама и уопштеностима (!?) текста Устава. Састављач је записао много своје забринутости за будућу праксу спровођења уставних одредаба (ово се тиче законодавне, извршне и управне власти, а не Устава). Своје неразумевање апстрактне природе Уставног права састављач документа је приписао нашем Уставу, па је писао о потреби „додатног прецизирања“, „појашњења“ и „бољег дефинисања“ као проблему Устава. Овакве поштапалице у тексту документа су више језичке него логичке, показују правно незнање састављача и доказују да он у најмању руку не познаје основе Теорије државе и права и Уставног права, као и да не разликује Уставно од других грана права. Ово је акт комисије која влада европским стандардима, а њен документ је пун фразирања. Из текста је упадљиво јасна воља да се нађе мана уставним одредбама, али и да састављач не уме да је нађе. Уз то, састављач документа је јавности остао сасвим непознат. Зна се само да је он уотребио мишљења петоро правних стручњака као „основ“ Извештаја. Њихова стручна мишљења је састављач документа представио као грађу по којој је снатрећи пабирчио без успеха ловећи грешке у Уставу. У материјалном смислу тај документ садржи мнење састављача о Уставу Р. Србије писано у малициозном циљу. У формалном смислу то је post hoc Извештај тела једне регионалне међународне организације која није ЕУ, али је јако пуно европска. У смислу циља акта, он је документ покушаја да се накнадно делегитимише Устав Србије од стране исте установе која га је предходно легитимисала као ваљаног. Пошто је циљ легитимизација, то није правни већ политички циљ.
Текст Извештаја је превела Канцеларија Савета Европе у Беогаду, назначивши петорицу стручних страних правника и сугеришући да је њихов рад освнов Извештаја. Њих приређивач документа сматра „коментаторима“. „Коментари“ петорице који су „основа“ састављачевог документа нису никад преведени на српски ни публиковани. На челу Канцеларије Савета Европе у Београду која је превела овај документ данас се налази Тим Картрајт[6].
Ипак, такав какав је, Извештај признаје да су у Уставу усвојене критике Венецијанске комисије из 2005. г[7]. Морамо знати да Извештај нема мериторни карактер, па да чак и његов састављач није испољио намеру за овим. Не смемо заборавити да је Савет Европе (Council of Europe), чије је тело Венецијанска комисија, тек регионална међународна организација. Да Савет Европе није установа ЕУ, мада је смештена у Палати Европе у Стразбуру, употребљава европске флоскуле, користи заставу ЕУ као своју, а златне звезде са симбола ЕУ око своје фрћке на логу. Морамо увек имати на уму да демагогијаевроинтегролога истиче само „идејну повезаност“ Савета Европе са ЕУ јер ван политике њихова веза не постоји. Идејна повезаност није правна.
Колико год правно смушен, Извештај Венецијанске комисије из 2007. г. Преамбулу нашег Устава уопште не сматра проблематичном. Он, шта више, проблемом сматра само то што Устав недовољно прецизно одређује аутономију Косова као српске покрајине! Извештај изричито поздравља решења питања покрајинске аутономије и локалне самоуправе у Р. Србији! Зачуђујуће је, међутим, што Извештај критикује уставно решење по коме чланове Високог савета судства бира Народне скупштина Р. Србије, игноришући чињеницу да је она највише демократски изабрано тело. Срамно за демократске европске тековине, он улогу Народне скупштине у установљењу правосудног система назива „привидом плурализма“ и „рецептом за политизацијом судства“ (sic). Наравно, Извештај не наводи које демократскије тело од Народне скупштине треба да бира судије и тужиоце, пошто демократскијег тела од Народне скупштине нема. Шта више, састављачу је „веома широка“ (…) „листа уставних надлежности Скупштине“ у нашем правном систему. Главна општа критичка замерка Извештаја о Уставу Р. Србије није суштинска, чак ни правно формална, већ стилска. Он тврди да је Устав „претерано крут“ због „исхитреног писања“.
Дојче Веле (медиј у власништву немачке државе) је одмах објавио лаж да Извештај Венецијанске комисије тврди како ће Устав Србије бити извор нестабилности на Балкану[8]. Истина је да је Устав темељ српске демократске правне државе и главна брана нејединству Републике и успостављању лажне државе „Косово“. До данас је немачка лаж о Извештају Венецијанске комисије основни и једини „темељ“ тврдњи да се „међународна заједница“ противила доношењу Устава Србије из 2006. г. Ова лаж је гебелсовски понављана много хиљада пута како би пред јавним мњењем заузела место истине.
Регионализација као првобитни изговор захтевања уставне реформе
Србија је по основу Устава из 2006. године почела да развија стварну децентрализацију. Међутим, овај процес се 2009. г. изопачио претворивши се у своју супротност[9] управо захваљујући политичарима режима Бориса Тадића у чијој демагогији су „децентрализација“ и „евроинтеграција“ заузимале најбитнија места. Тај режим, наклоњени му медији, НВО и Западни политички чиниоци су одговорност за сопствене неуспехе радо сваљивали на Устав Р. Србије. Непосредно пре него што је његов режим почео да децентрализацију Србије финансијски, фискално и политички централизује, Борис Тадић је у Немачкој добио награду „за визионарство, храброст, одговорност и ангажман којим свет постаје бољи“ – Квадригу[10].
Фондација Конрад Аденауер је 2009. г. објавила „Коментар Устава Србије[11]“ Маријане Пајванчић којег је јавности представила Ирена Пејић[12]. Немачки Дојче веле је одмах почео да пропагира идеју о неизбежности промене Устава Р. Србије, т.ј. о промени Устава је у форми новинарских извештаја са Дојче Веле јавност обавештавао њихов стални дописник и стварни господар медијског дискурса аутономашког режима у Војводини, Динко Грухоњић: „Србија ће морати да мења Устав!“ (24. 11. 2009. г), „Устав Србије треба мењати, али како?“ (2. 11. 2011. г), „Уставу Србије истекао рок трајања?“ (8. 11. 2012. г). Овај стални дописник Дојче веле је у домаћим медијима био много експресивнији: „Ко са Уставом спава, упишан се буди“ (Е-новине, 12. 11. 2009. г), а под његовим уредништвом је Аутономија.инфо објавила и да је „Војводина жртва уставног силовања“ (31. 12. 2012. г). У свим овим чланцима је Устав представљан као проблем искључиво због неуставног положаја Војводине, никад због евроинтеграција.
Док је вршена фактичка централизација Србије у корист владара републичког и покрајинског нивоа власти, Србијом је ширена фама о регионализацији којом ће се од ЕУ добијати огромне финансијске донације. Било је то доба када су српски бирачи још увек веровали у Деда Мраза из Брисела. У доба када је аутономашки режим Бојана Пајтића Војводину покушао да одведе у противуставно стање под демагогијом децентрализације, у Војводини је био активан аустријски Институт европских региона (IRE) из Салцбурга под руководством Франца Шаусбергера[13]. Иначе, Шаусбергер је аустријски политичар Народне партије (ÖVP), веома блиске немачкој Демохришћанској унији. Пробни балони партикуларизације Србије пуштани су из Аустрије. Брижљиво је скривано да Пајтићева илегална „европска регија“ уопште не испуњава чак ни статистичке критеријуме регије према стандардима ЕУ[14]. АПВ је ипак потписала споразум са Штајерском[15] која је федерална јединица Аустрије. Тек потом су развијани односи „европске регије“ са федералним јединицама Немачке. Међутим, „регионализација Европе“ је изворно немачки пројекaт, на шта је упозоравао Борис Алексић[16]. Под притиском нагомиланих пртивуставних аката, злоупотребама, финансијским упропашћењем локалних самоуправа и АПВ, идеолошки конструкт о „регионализацији“ Србије као разлогу уставне реформе срушио се као кула од карата.
Децентрализација, као разлог уставне реформе, се данас ређе помиње пред јавношћу, али идеја није напуштена. Европски покрет у Србији (ЕПуС) се 2012. г. укључио у јавну расправу о реформи Устава, коју је назвао „уставном ревизијом“[17], о чему је организована јавна конференција[18]. Преко ЕПуС се 2015. г. у „ревизију“ Устава директно укључила немачка Фондација Конрад Аденауер[19] кроз заједнички програм са ЕПуС „Уставна ревизија и редефинисање покрајинске аутономије“. Иако овај програм никад није документовано публикован, Одбору за европске интеграције Скупштине АПВ под председавањем Маје Седларевић (ЛСВ) су крајем 2015. г. презентовани делови програма. У презентацији су учествовали аутори будуће немачке уставне ревизије: Маријана Пајванчић, академик илегалне ВАНУ Јово Комшић и директор Фондације Конрад Аденауер Норберт Бекман Диркес[20]. По њиховом кроју ће бити вршена будућа ревизија српског Устава. Директор Фондације Конрад Аденауер је у међувремену постао шеф тима националних програма београдске канцеларије Фондације у Србији. Ти немачки национални програми за Србију, наравно, нису представљени српској јавности.
Реформа над српским Уставом између Јукома и немачких фондација
Усвајање Споразума о стабилизацији и придруживању[21] показало је да Устав Србије не представља проблем за европске интеграције Србије[22]. Од изузетне важности је чињеница да Србија није склопила споразум са ЕУ као посебном уговорном страном, већ са сваком њеном државом чланицом понаособ, као и са разним европским међународним организацијама. Све оне у уговору са Р. Србијом представљају јединствену уговорну страну јер све заједно чине ЕУ.
Када је Александар Вучић дошао на власт 2013. године, обзнанио је да је промена свести кључни услов за реформе[23]. Тада се још није могло претпоставити да ће кључна етапа „промене свести“ бити промена српског Устава. Ипак, ту могућност је најавио већ министар правде Никола Селаковић 2013. године[24]. Тада је Јуком објавио свој Извештај о потреби за уставном реформом у Србији позивајући се на Извештај Венецијанске комисије[25] и организовао први округли сто на којем је гостовала једна од судија Уставног суда[26]. Од тада је Јуком почео јавну расправу. Подухват ове „невладине организације“ финансира амерички Национални покрет за демократију (NED). Ту америчку soft power организацију издржавају Конгрес САД и Министарство спољних послова САД, и она транспарентно објављује које пројекте коликим средствима финансира у Србији од 2005. године до данас[27].
Убрзо по формирању напредњачко-социјалистичке Владе у Србији (март 2014. г), Јелко Кацин(известилац Европског парламента за Србију) је путем Дојче веле изјавио да Србија треба да промени свој Устав у процесу евроинтеграција[28]. Подсетимо се, Јелко Кацин је био словеначки министар информисања током краткотрајног рата Словеније против ЈНА. Два месеца након Кацинове изјаве, домаћи и немачки уставни стручњаци, поводом својих жеља за променом Устава Србије, најављују да ће дебатовати на приватном факултету ФЕППС у Новом Саду, на научном скупу „Шта је потребно мењати у Уставу Србије“ (маја 2014. г). Ни ФЕППС, ни било ко други није издао публикацију поводом научног скупа, једино је РТВ најавио овај догађај: „На скупу ће говорити деканица ФЕППС-а др Маријана Пајванчић, директор Правног програма ЈИЕ Фондације Конрад Аденауер Торстен Гајзлер, Александра Поповић из Фондације Конрад Аденауер, др Гилберт Горниг са Универзитета Марбург у Немачкој, др Маја Настић и др Ирена Пејић са Правног факултета Универзитета у Нишу, др Веран Станчетић са ФЕППС-а и др Момчило Грубач.[29]“ Троје учесника дебате су били чланови тима за уставну реформу који је још 2006. г. формиран у београдској канцеларији Фондације Конрад Аденауер[30]. И Национални савет Мађара је потом организовао научну конференцију војвођанских аутономаша са Немцима[31], пошто се СВМ одлучио да се бори за уставно-законски ниво аутономије Војводине по узору на Тирол, Баскију или Каталонију[32].
Ипак, политички режим је најавио да ће се Устав мењати тек 2018. или чак 2020. године[33], а почетком 2015. године је и тадашњи председник Р. Србије Томислав Николић изјавио да треба мењати Устав[34]. Слично је маја 2015. г. најавио и председник Владе Александар Вучић[35]. И немачка Социјалдемократска партија се појавила у дијалогу о уставној реформи кроз сарадњу Фондације Фридрих Еберт са Фондацијом за развој парламента (ФРП) Драгољуба Мићуновића[36]“. Аутори њихове анализе предлога уставне и политичке реформе су били проф. др Јелена Јеринић са Универзитета Унион[37] и Тијана Кљајевић из ФРП Драгољуба Мићуновића. Обе су касније заузеле водеће место у дијалогу о „ревизији Устава“ у организацији Европског покрета у Србији[38], и за ту организацију припремиле извештај о предлозима промене Устава[39]. Овај извештај је остварен кроз пројекат Фондације Фридрих Еберт уз сарадњу две фондације Драљољуба Мићуновића: Фондације Центар за демократију и Фондације за развој парламента. Сетимо се, кроз дебату Европског покрета за Србију о „ревизији Устава“ се пре тога укључила Фондација Конрад Аденауер. Од 2017. године главне фондације двеју најмоћнијих немачких политичких партија нам здружено кроје ревизију Устава Србије!
За разлику од Јукома, сви немачки чиниоци и њихови сарадници су врло мало обавештавали јавност о свом учешћу у разматрању уставне реформе у Србији. Јуком је на потребу учешћа јавности у дебати о уставној реформи указао још 2013. године и потом организовао низ скупова у просторијама ОЕБС широм Србије и уз подршку НЕД-а. Већ септембра 2015. г. Јуком је развио пројекат упознавања студената са могућим уставним амандманима[40]. У пројекту „Мој Устав“ учествовао је низ значајних лица из области уставног и сродних права, научних установа и НВО. Објављивани су њихови ауторски радови, стручни коментари, извештаји, публикације, чак и говори из Скупштине о односној теми. Материјал је јавно и трајно објављен на интернету. Немачких штифтунга, ФЕППС-а и представника Мађарског националног савета није било у дебатама Јукома, иако је стручна јавност била позвана да учествује. Јукомова дебата је тек маја 2017. године допрла до Универзитета Унион, а дебата ЕПуС се тек пре пар година потрудила да изгледа транспарентно.
Немачки „уставни стручњаци“ и њихови домаћи сарадници су дуго оклевали да дебату о потреби промене Устава Србије учине јавном попут Јукома. У њиховој „расправи“ о промени Устава редовно су учествовали сарадници професионално ангажовани на приватним правним факултетима у стању власничко-структурне трансформације која тече. Њихове главне расправе са „строго контролисаним учесницима“ ван кулоара немачких штифтунга у Србији су вођене на приватном правном факултету ФЕППС[41], а затим у организацији ЕПуС.
(Наставиће се)
[1] Кутлешић, Владан – Прилог расправи о промени Устава Србије, Печат, 7. 7. 2017. г; (други део, 4. 7. 2017. г).
[2] Aleksandra Popovic, Projectcoordinator at Fondacija Konrad Adenauer / Konrad-Adenauer-Stiftung / Konrad Adenauer Foundation, Linkedin.
[3] Надлежност Венецијанске комисије је контрола усаглашености правног система државе у процесу придруживања са стандардима Савета Европе који су уједно и стандарди ЕУ. Појам стандарда и однос њихове хијерархије према хијерархији правних аката не може бити изнад начела, сврхе и циља права. У супротном би се то изметнуло у нешто налик на смернице пленума ЦК СКЈ у бившој СФРЈ које су имале већу снагу од било ког правног акта или начела, па чак и политички одређивале циљ и сврху права.
[4] Ненад Чанак о парламентаризму, Дан уживо, Н1, 6. 7. 2017. г.
[5] Мишљење о Уставу Србије, Мишљење бр. 405/2006, CDL/AD(2007)2004, Eвропска комисија за демократију права (Венецијанска комисија), Венеција, 17-18. март 2007. г.
[6] Тим Картрајт је Британац, као и Мајкл Девенпорт (раније амбасадор В. Британије, а од 2013. шеф делегације ЕУ у Србији) и као Верена Тејлор (секретарка Фонда за хуманитарно право Савета Европе и директорка канцеларије за везу Савета Европе са ЕУ). Троје Британаца је почетком 2017. године у Београду представило заједнички програм ЕУ и Савета Европе у области правосуђа, привредног криминала и антидисткриминације Horizontal Facility. Видети: Нови заједнички програме ЕУ и Савета Европе представљен у Србији, Канцеларија савета Европе у Београду, 2. 3. 2017. г.
[7] CDL-AD(2005)023-e, Opinion on the Provisions on the Judiciary in the Draft Constitution of the Republic of Serbia adopted by the Commission at its 64th plenary session (Venice, 21-22 October 2005).
[8] Кризна група: Устав Србије извор нестабилности на Балкану, DW, 9. 11. 2006. г.
[9] Кмезић, др Сања, Ђулић, др Катарина и аутори – Фискална децентрализација и финансирање локалне самоуправе у Србији и Црној Гори, Универзитет у Београду – Правни факултет, Библ. Монографије, Бг. 2016. г.
[10] Бета – Тадић добитник престижне немачке награде „Квадрига“, Блиц 21. 5. 9, 2008. г.
[11] Пајванчић, Маријана – Коментар Устава Србије, Фондација Конрад Аденауер, Београд, 2009. г.
[12] Бета – Пајванчић: за ревизију Устава, Вечерње новости, 23. 4. 2010. г.
[13] Колунџија, Денис – Франц Шаубергер, директор института европских региона, Дневник, 25. 4. 2009. г.
[14] Досије АПВ, стр. 28-30, Напредни клуб, Београд, 2014. г.
[15] Војводина и Штајерска заједно у Бриселу, РТВ, 26. 5. 2009. г.
[16] Алексић, Борис – После КиМ Брисел ће помоћи Србији да се одрекне и Војводине, Фонд стратешке културе, 2. 6. 2014.
[17] Уставна ревизија у Србији. Аспекти и могућа решења, Истраживачки форум ЕПуС, Београд, Новембар 2012. г.; Извештај, исто.
[18][18] Уставна ревизија у Србији: Аспекти и могућа решења, МЦ, 8. 11. 2012. г.
[19] Живановић, Маја – Симурдић: Актуелни Устав кочи евроинтеграције, РТВ, 15. 1. 2016. г.
[20] На Одбору за европске интеграције представљени текстови из пројекта „Уставна ревизија и редефинисање покрајинске аутономије“, Скупштина АПВ, 9. 12. 2015. г.
[21] Споразум о стабилизацији и придруживању између европских заједница и њихових држава чланица са једне стране и Републике Србије са друге стране.
[22] Самарџић, Слободан – Уставни идентитет Србије, Печат, 25. 11. 2016. г.
[23] Танјуг – Вучић: Неопходна промена свести, Б 92, 6. 9. 2013. г.
[24] Танјуг – Селаковић: Промена Устава Србије пре уласка у ЕУ, Вечерње новости, 20. 3. 2013. г.
[25] Вујић, Кристина и аутори – Устав Републике Србије – Недостаци и потреба за реформом, Комитет правника за људска права, Београд, 2013. г.
[26] Округли сто на тему „Промена Устава“ Одржан у кући људских права, Мој Устав, 28. 6. 2017. г.
[28] Јелко Кацин: Реформе у функцији приближавања ЕУ укључују и промену Устава Србије , НСПМ, 17. 3. 2014. г.
[29] Научни скуп о Уставу Србије, РТВ, 20. 5. 2014. г.
[30] Aleksandra Popovic, Projectcoordinator at Fondacija Konrad Adenauer / Konrad-Adenauer-Stiftung / Konrad Adenauer Foundation, Linkedin.
[31] Остваривање интереса у изборној години, Мађар со, 8. 6. 2014.г; Аутономија се не постиже упркос некоме, Мађар со, 6. 6. 2014. г; Конференција о аутономијама, VajdasagMA, 5. 6. 2014. г.
[32] СВМ: Већа аутономија Војводине у новом уставу или уставном закону, по угледу на Баскију, Каталонију или Тирол, НСПМ, 31. 12. 2014. г.
[33] Танјуг – Бабић: Промена Устава 2018. или 2020. РТВ, 10. 10. 2014. г.
[34] Томислав Николић: Радује ме парафирање споразума Београда и Приштине у области правосуђа; Треба мењати Устав; Из зграде Председништва никада неће доћи лоша реч о Вучићу, НСПМ, 11. 2. 2015. г.
[35] Вучић: Могуће промене Устава, РТВ, 8. 5. 2015. г.
[36] Анализа стручних и политичких предлога за уставну реформу, у јавности представљени предлози у прериоду 2006-2016, Friedrich Ebert Stiftung и Фондација за развој парламента, 2016. г.
[37] Од лета 2013. године је у Универзитет Унион интегрисан Факултет за правне и пословне студије др Лазар Вркатић, чији оснивач и руководство су наглашено подржавали војвођанско политичко аутономаштво.
[38] Дебата Европског пореета у Србији – промене Устава? ФЦД, 15. 5. 2017. г; Промене Устава неопходне кроз ЕУ интеграције, ЕУ инфо центар, 24. 5. 2017. г.
[39] Јеринић, проф. др Јелена, Кљајевић, Тијана – Анализа стручних и политичких предлога за уставну реформу, ФЦК и Фондација за отворено друштво, Србија, Београд, 2017. г.
[40] Промена Устава, Мој Устав.
[41] Данас је ФЕППС (Факултет за европске правно-политичке студије) интегрисан у приватни универзитет „Едуконс“, који се раније звао „Едукционис“. Пре тога се ФЕППС звао ФЛВ а још раније ФАБУС, којег је основало новосадско јавно предузеће „Новосадски сајам“. Низ високих функционера аутономашке покрајинске власти и републичке власти је на универзитету Едукционис стекао дипломе и највиша стручна звања: Горан Елезовић (ДС), Бојан Костреш (ЛСВ), Јоргованка Табаковић (СНС) је докторирала економију, а на ФАБУС-у је Тамаш Корхец нострификовао звање доктора наука (које је стекао на приватном Централно-европском универзитету у Будимпешти). На овом универзитету су дипломирали директор РБ Колубара Милорад Грчић и директор Коридора Србије Дмитар Ђуровић (СНС).
Душан Ковачев, Фонд стратешке културе
