Ко је тамо „магарац“?

Једно не могу да порекнем Александру Вучићу- заиста се само магарац никада не мења, како покајнички каза у интервју швајцарском Блику, јер човек јесте, према Ничеовом виђењу, „биће створено да превазиђе самог себе!“

Међутим, оно на шта поменута председничка покајница није дала одговор јесте питање: „а, шта је човек који се толико промени да изгуби суштину, односно, шта је човек спреман да се по три пута дневно промени?!“

Не зна, само питам, јер вековима је важило оно златно правило „во се држи за рогове а човек за реч“, па шта остаје за нама уколико задату реч погазимо толико пута, правдајући то променама, да на послетку остану само трагови који понајмање подсећају на људске?!

Мислим на питање Косова и Метохије, наравно, јер управо на њему, тачније на бескомпромисном инсистирању на опскурном унутрашњем дијалогу о јужној нам покрајини Вучић демонстрира колико се променио, покушавајући да објасни како је за Србију лековито свако решење до којег се дође, колико год било ваљано, илити, понајмање ваљано за њу?!

Како је као врли политичар који је каријеру изградио управо на националним питањима, инсистирајући на њима само шмире ради, очигледно, стигао до прекретнице на којој се толико променио да сад увиђа сву заблуду у којој је онај Александар Вучић комотно живео и уживао деценијама?!

Не треба подсећати колико му је косовски „мит“ био свет, и колико је за њега представљао ону лучу која га је водила кроз непроходне националне лагуме док је трагао за великом Србијом, која је данас прихватљива и у оквирима дечије слагалице од неколико једноставних делова за склапање.

Занимљиво би, рецимо, било видети „освешћеног“ цара Лазара у освит тог 28. јуна 1389. како пред Газиместом седи замишљен и беседи Милошу Обилићу, непоправљивом случају, лаком на обарачу, односно, сабљи, да ипак ваља поразмислити о боју с Турцима јер га је, ето, пробудило мишљење да се само магарац никада не мења?!

За претпоставити је да би свети цар погледао у збуњеног витеза и очински га прекорио: „Спусти тај буздован, Милоше, и седи да поразговарамо. Знам да ће ту звучати чудно, али мислим да бисмо ипак требали да седнемо с Муратом за сто и поразговарамо, без разлике што је већ кренуо у бој и што нам десеткује војску, ми морамо инсистирати на дијалогу! Јесте да сам до јуче био заговорник идеје да се свака стопа ове наше светиње мора бранити, јер ће на нашој жртви сутра васкрснути као слободна, самостална и горда држава, али сад се нешто мислим да ипак повучемо војску и започнемо унутрашњи дијалог, па какав год исход био?! Изгинућемо у сваком случају, знам, али боље као дипломате које су уз кахву и ратлук покушали да дођу до некаквог политичког решења, неголи као јунаци посвећени назору да није важно колика је сила против које се бориш, већ је важно колика је светиња коју браниш, разумеш?!“

Или, рецимо, да су свети Немањићи, онако уз породични ручак, засели да мало продискутују шта им ваља чинити, јер ипак не иде да се читавог живота држе истог мишљења ко пијан- плота?

„Тата, нешто сам размишљао, да баталимо ми градњу оволких манастира..? Ем нас коштају товаре блага, ем ће то сутра неко вероватно рушити и палити, ем испадамо смешни у очима региона, а богами и шире, увелико нас сви прозивају како смо постали грађевинска мафија, па да ми ипак позовемо народ на унутрашњи дијалог и питамо требају ли му заиста црква, духовност, просвећеност, писменост, напредак и остале трице?!

Знаш, мислим да је боље да на оном плацу на Светој гори урадимо породичну викендицу уместо оног манастира, да не провоцирамо суседе и не распирујемо некакве митове којима ће се сутра тровати Србље“, вероватно би некако овако Растко Неањић елаборирао оцу Стефану промену мишљења, не претендујући да икада постане Свети Сава!

Наравно да би за Србију данас било далеко боље да су поменути знали оно што председник зна и говори, али, авај, остали су тврдоглаво и ретроградно при својем, убеђени да човек може и треба да промени толико тога осим принципа и идеала у које верује, но…

Управо је тако требало да размишља и „заблудели“ мајор Драгутин Гавриловић, оног јутра пред шанцем на обали Дунава, уместо историјске грешке коју је направио!

Могао је лепо да стане пред војнике, као што јесте, али не да загрми већ мирним тоном да им саопшти: „Видите, мислио сам да вам одржим један феноменални мотивациони говор у славу престоног града и Србије за које се ваља жртвовати, али кад боље размислим- чему све?! Зато вас ја, војници- јунаци, позивам да изаћете из ровова, положите оружје и да мирно и достојанствено кренемо пут Аустроугарских положаја да се поразговарамо с људима, а у међувремену ћемо у ходу да одржимо један унутрашњи дијалог о судбини Србије, јер преко нам је потребан и верујте биће лековит, како год се по нас завршило! Мислим, чему бранити нешто што ће трајно бити изгубљено само ако ми пристанемо на то, али ако пристанемо већ сутра а најкасније за две до две и по године биће нам толико боље да ћемо се стидети овог тренутка када смо и помислили да има већег добра које ваља бранити неголи што је каријера?!“

Толико је примера у нашој историји које назовамо светлим и светим, на којима јесте утемељена Србија и који су били поштовани чак и од стране непријатеља, али који би били далеко памтљивији само да је у тим људима било мудрости да не буду „магарци“ већ да раде на себи и мењају се.

Вратимо се на крају на ону Ничеову- јесте човек биће створено да превазиђе самог себе, факат, али шта се догоди када у томе толико одмакне да од човек у њему остане мало шта?!

Само се магарац не мења, да, али како онда звати онога ко је спреман толико пута да се промени и ушминка своја убеђења да на крају не зна за шта живи, ствара, бори се..?

Човек с визијом, или тек магловита и копренаста визија човека?

Михаило Меденица, Фонд стратешке културе