Балкан је био и остао једна од неуралгичних – осетљивих тачака за формирање „новог светског поретка“, полигон за испробавање технологија за глобалистичко управљање. Нова, али свакако не и последња косовска криза треба да се посматра кроз призму интереса најважнијих играча на политичкој карти света, за које Београд и Приштина играју само улоге статиста.
Као повод за заоштравање напрегнутости у покрајини је послужио такозвани „трговински рат“. Конфликт је формално почео 20. јула, када је Приштина увела забрану на увоз роба из Србије, објаснивши ту одлуку тиме, да српске власти не признају печат косовске царине, те тако онемогућују увоз косовских роба у Србију. Без обзира на ембарго, увоз српских роба се кроз два царинска пункта на северу Косова, где углавном живе етнички Срби – Брњак и Јариње, наставио без препрека. Ствар је у томе да приближно 66.000 Срба који настањују три северне косовске општине – Лепосавић, Зубин Поток и Звечан, као и део Косовске Митровице, не признају власт Приштине и боре се за своје право на самоопредељење. Фактички, то је енклава која има спољну везу само са Србијом и коју албанске власти Косова не контролишу. Председник косовске владе Хашим Тачи, до скора војник, решио је да промени постојећу ситуацију тако што ће прибећи сили. 25. јула је специјалним полицијским снагама издао наређење да једнострано установе контролу над контролним царинским пунктовима на граници са Србијом – над Јарињем (КПП-1) и Брњаком (КПП-31).
Тешко је поверовати да косовско руководство може овакву одлуку да донесе самостално, тј. да се претходно о њој не посаветује (ако већ неће да је усаглашава) са Вашингтоном и Бриселом. Превише нас упорно чиновници НАТО и Евросавеза убеђују да је за њих антисрпска операција косовских власти, „предузета без консултација са европском и међународном заједницом“, била потпуно неочекивана. И још, како сво време понављају у Стејт департменту САД, сва питања између „Србије и Косова треба да се решавају кроз дијалог и под покровитељством Европске заједнице“. Скреће пажњу и моментална спремност са којом је НАТО предузео одлуку о појачању контингента КФОР-а. Први војни авион са појачањем је на међународни аеродром у Приштини слетео увече 4. августа.
И најзад – најважније. Како је Тачи, без договора са западним престоницама, могао да предузме покушај освајања КПП, у којима су радили Срби из косовске полиције и које је контролисала Мисија Евросавеза за област поштовања закона и права (ЕУЛЕКС). Па од децембра 2008. године та Мисија сноси комплетну одговорност за обезбеђење законитости и права на Косову? Све то јако подсећа на грузинско-јужноосетински конфликт из августа 2008. године, када је „недоказиви“ Саакашвили извршио агресију на Јужну Осетију.
Међутим, Србија ипак није Русија. Зато је председник Борис Тадић пожурио да увери не толико Приштину, колико Вашингтон и Брисел: „Србија неће ратовати са Косовом“. Београд намерава ситуацију да среди искључиво дипломатским средствима. На политичком нивоу није дошло до ескалације конфликта. Ескалација се десила из других разлога. Косовски Срби који су на сопственој кожи осетили управљање Албанаца одлучили су да освоје правду свим средствима која поседују. Увече 27. јула млади људи под маскама су предузели радње које су косовске полицајце натерале да напусте Јариње и Брњак. После чега је, помоћу флаша са запаљивом смесом и булдожером, КПП Јариње потпуно срушен. Истовремено су блокирани путеви и направљене барикаде.
Без обзира на то, уз активно међународно посредовање успело се да се ситуација стабилизује.У складу са договором који су представници Србије постигли са командомКФОР-а снаге алијансе ће контролисатиЈариње и Брњакнајмање до средине септембра. У званичном саопштењу КФОР-а се каже да ће, уколико буде потребно, тај систем контроле КПП-1 и КПП-31 бити продужен. Мислим да ће баш то и да се деси. У овом тренутку контролу на оба КПП врше снаге КФОР-а. Према постигнутом споразуму барикаде које су Срби подигли на прилазима северним рејонима Косова треба да се уклоне и да се обнови слобода кретања. Међутим, Приштина је раскинула споразум који је постигнут између представника Србије и КФОР-а тако што је потврдила да забрана увоза роба из Србије за косовске Србе остаје на снази. Чиме може овакав демарш да се потврди?
Ради се о томе, да питања трговине и контролно-пропусних пунктова, иако врло важна за становништво те покрајине, представљају само врх леденог брега. Како је то исправно констатовао државни секретар српског министарства за Косово и Метохију Оливер Ивановић, „иза увођења ембарга на робе из Србије стоји политичко питање“.
У чему је суштина „политичког питања“? Прво, то је тежња Приштине за потпуном контролом територије покрајине и ликвидацијом оних могућности које су преостале да би српске енклаве остале аутономне. Друго, тежња да се што ефикасније блокира или бар успори ступање Србије у Европску унију. Треће, то је стварање услова за повећање контингента НАТО и самим тим и јачање његове контроле над читавом покрајином.
Х.Тачи је изјавио да је његов главни циљ „обезбеђење владавине права на читавој територији Косова“. Више од свега мене је запрепастила његова кукњава у вези са суверенитетом. „Не може вечито да се трпи, – јада се Тачи, – нарушавање нашег суверенитета, тако да се цео један део наше земље користи за кријумчарење“. Стварно потресно! Ипак се чини да није балкански сепаратиста број 1, наркобос са надимком „Змај“, оснивач терористичке „Армије за ослобођење Косова“, каубој, који је ту скоро камуфлажну војничку одећу заменио Гучијевим оделима, који је погазио многовековни суверенитет Срба на Косовској покрајини, који је трговао људима и човечјим органима онај, који требада дискутује о суверенитету државе-фатаморгане, основане под заштитом САД и НАТО-а“. А он ипак размишља гласно, чак и диктира услове. Како то?
Упорно захтевање косовског премијера да контролише два погранична прелаза на граници са Србијом, мени изгледа не само као тежња да што брже централизује Косово, одузимајући Србима чак и наду на аутономију својих енклава, већ и као очигледни знаци страха косовског руководства пред могућношћу да се помери, а можда и сахрани, признавање „Републике Косово“.
Пошто је Београд Хашком трибуналу предао генерала Младића и Горана Хаџића, Србији могу да се отворе врата у ЕУ чак и ако она не призна независност Косова. Пријем Србије у ЕУ је за Тачија и његове другове страшан пре свега зато што ће тада сва питања, почев од кршења права српске мањине и завршавајући грађанским имовинским споровима, да не помињемо својину на индустријским предузећима, рудницима, коповима, прећи на европски ниво. Другачије речено – тада ће Европљани, у том тренутку већ сви заједно, бити обавезни да штите права новог члана своје заједнице.
Осим тога, ако се пре ступања Србије у ЕУ од Београда не извуче признање независности Косова, то ће доцније ићи много теже. Еврокомисија је била дужна да до 12. октобра донесе одлуку о могућности да се Србији да статус кандидата за ЕУ. Међутим, постојање озбиљних проблема у пограничној зони са непризнатом државом коју, уз то, контролишу снаге КФОР-а, ће несумњиво да изазову негативну одлуку Еврокомисије. И још, тако ће бити лакше да се поново надува мит о агресивним и лажљивим Србима. На пример, у изјави председника Косова, Атифете Јахјаге, се каже да је „Србија била та, која је поставила баријеру слободном кретању људи и размени роба, и која је довела до сумње договоре, постигнуте у последње време на преговорима између Београда и Приштине“. За њом Тачи понавља… Испоставља се да су „ти акти насиља (дејства Срба на ослобађању КПП од албанских полицајаца – Ј.П) координисани и да њима управљају највише политичке структуре Србије“. Материјале о „криминалцима који су заузели КПП“ су сви светски масмедији већ пренели.
У вези са евроинтеграцијом Србије желим да нешто важно прецизирам. Обзиром да је у избору стратегије којом треба да се дејствује косовско руководство несамостално, оно тешко да је способно да организује игру против ЕУ. За Тачијевим леђима се љуља сенка америчких консултаната!
И последње. КФОР је затражио проширење контингента за 700 људи. Зашто тако много – командант снага КФОР-а Ерхард Билер није објаснио. Бројност контингента, према званичним подацима, почетком јуна 2011. године је износила 5.929 војних лица. У тренутку увођења снаге КФОР-а су бројале 46.000 људи. Приметно је повлачење. Мислим да 700 нових војних лица неће бити и последњи. Извођење војних снага из Авганистана, које је започето у јулу, већ је довело до питања оснивања нових радних места за људе који знају да пуцају. Косово им је „богом дано“.
Садашња криза је од тренутка проглашења независности постала први покушај косовских власти да се север покрајине преузме под контролу. Свакако ће бити још покушаја. Па тако све док и последњи Србин не оде са Косова или не умре у земљи својих предака. То је главни интерес Приштине. Да се било шта измени може се само ако се одвоји северно Косово, које би се једном заувек извукло испод јурисдикције Приштине. Али то се не дешава јер су у косовској кризи постоји интерес много јачих снага него што су то Срби и албанци.
На граници Србије и Косова сударили су се интереси држава, наднационалних структура и међународног криминала, те ће зато криза на Косову постати стална, чак и ако у покрајини више не буде ни једног Србина.
Фонд Стратешке Културе
