Где нестају десетине милиона евра које Влада Србије, без контроле јавности, даје странцима из буџета
Милиони евра нестају кроз такозване субвенције нових радних места. Чак и велики повериоци којима ова држава дугује, немају податак колико је изнето из Србије у последњих десет година. Најбољи пример је Светска банка, која је, на основу онога што је добила од Министарства привреде, израчунала да је дато преко пола милијарде евра од 2006. године до данас. То, наравно, није ни приближно тачно! Озбиљне процене говоре да је само у последње две године, на име субвенција за запошљавање, дато скоро милијарду евра. Тачна сума за период од последњих десет година се неће сазнати док је Вучићева криминална дружина на власти, јер, према Владиној уредби из фебруара ове године, свака субвенција може да се прогласи државном тајном! Исто тако се не зна ни ефекат оваквих страних „улагања”, јер већина „инвеститора” разним легалним средствима избегава плаћање пореза у Србији.
Захваљујући такозваним „субвенцијама” које Влада Србије одобрава страним компанијама за новоотворена радна места, држава Србија је далеко највећи инвеститор у сопствену привреду. Тачније, новац дају сви грађани кроз различите порезе и намете којима се пуни републички буџет. Због тога звучи невероватно да до априла ове године републичка власт, после десет година давања „субвенција”, није успела да прибави никакву ваљану студију којом би испитала успешност овог начина арчења пара. Ни у априлу она то није успела сама да испита, али је зато посао поверила експертској групи Светске банке која је своје налазе крајем јула доставила Министарству привреде.
Пошто су се експерти поменуте светске финансијске организације ослањали искључиво на податке добијене од Министарства, а који се не подударају у сваком погледу са реалним стањем које исто то Министарство и Влада објављују у својим званичним извештајима, то је разумљиво зашто долази до одступања резултата извештаја од стварног стања.
Тако је Светска банка добила податак, како је од 2006. до закључно са 31. децембром 2016. из српског буџета страним „инвеститорима” исплаћено 530.481.924 евра за 327 уговора. Са друге стране, испитујући и сабирајући раније објављиване извештаје Министарства, долази се до закључка како је плаћено 439.004.653 евра за 304 уговора. Разлика је „само” 100 милиона евра.
Такође, према анализи, коју је Светска банка урадила а у којој је посматрано 30 пројеката, за период од октобра 2015. до јануар 2017., компаније су донеле инвестиције вредне 340,9 милиона евра, а запослиле су 21.276 радника. Нето плате су углавном бедне, негде чак и испод 185 евра (Астер Текстил). Држава ових 30 компанија подстиче са укупно 125,4 милиона евра. То је 5.898,61 евра у просеку по новоотвореном радном месту.
Постоје и сасвим другачије процене које је изнела невладина организација „Транспарентност Србија” 12. јуна 2017., према којима је само у периоду од 2015. до 2017. дато субвенција страним инвеститорима у вредности од 850 милиона евра! До овако драстичних разлика дошло је јер држава одавно више не објављује све уговоре о субвенцијама. Истраживачи „Транспарентности”, су наилазили и на случајеве да су субвенције даване без икакве одлуке надлежног органа. У суштини, све субвенције одобрава Министарство привреде у сарадњи са Развојном агенцијом Србије и уз надзор и процену владине Комисије за контролу државне помоћи. У пракси, међутим, ово значи да неко у Министарству или самој Влади доноси све одлуке, а да их РАС ћутке спроводи и Комисија аминује.
Коначно је у фебруару месецу Влада донела и Уредбу по којој у сваком случају давања субвенција може да се донесе подзаконски акт којим се искључује могућност надзора који по закону има Комисија. На овај начин сва давања страним „инвеститорима” могу да буду и званично проглашена државном тајном и склоњена од очију јавности.
Због свега овога тешко је утврдити који износ субвенција је тачан.
Последњих десет година странци су, по јавно доступним подацима, уложили 1.699.424.933 евра у српску привреду, односно у субвенционисане пројекте. Проблем настаје и због чињенице да је раскинуто 97 уговора, а да у званичне извештаје нису ушла повраћена средства. Још један проблем чини „ФЦА Србија”, односно „Фијат” из Крагујевца, који је субвенционисан по сасвим другом моделу и законским оквирима (прецизније: без икаквог законског оквира), а чији се подаци по потреби укључују у званичне статистике, иако се висина субвенције и данас крије.
Посебно је занимљиво што је Светска банка у својој студији израђеној за интерне потребе српског Министарства привреде, констатовала како је у појединим случајевима исплаћивана просечна плата мања од законом загарантованог минималца, иако су узете субвенције под условом да месечна плата буде за 20 одсто виша од минималца. Примера ради, турски „Астер текстил” је у Нишу отворио фабрику за коју је добио субвенције од два милиона евра, али просечна плата у њој износи 183 евра.
Како се конкретно поступа са парама које се из републичког буџета исплаћује страним „инвеститорима” сликовито се види из неколико насумично изабраних примера.
Субвенционисање друге фабрике „Горење” у Ваљеву 2011. године пратио је низ скандала и свађа у тадашњој владајућој коалицији. Две године касније, погон је отворен и у њему је посао одмах добило 200 радника, а наредне, 2014. отпуштено је из оба погона укупно 400 радника, док се производња, једно време, одвијала само у оној првоизграђеној фабрици из 2006. године.
Без обзира на овај фијаско, тадашњи председник Владе Србије Александар Вучић 1. децембра 2016. обећавао нове државне субвенције како би „Горење” поново запослило 300 радника?!?
Иако у својој студији Светска банка процењује да се дате субвенције кроз увећане јавне приходе у просеку враћају већ за 14,07 месеци (?!?) управо је случај „Горење” из Ваљева демантује. Ова словеначка фирма је и пре изградње првог погона 2006. продавала своју робу у Србији и плаћала порез на додату вредност. Због тога повећање уплата ПДВ-а за производе направљене у Ваљеву, а продате у Србији, не треба узимати у обзир код процене повећања јавних прихода, јер би они уз плаћање одговарајућих даџбина били ионако приказани. За процену успешности субвенционисања примарно је питање плаћања пореза и доприноса на плате радницима.
По подацима који су званично објављени од стране Агенције за привредне регистре, „Горење” из Ваљева је 2016. просечно запошљавао 1.446 радника (рачунајући и оне привремено запослене као испомоћ) у свим својим погонима (не само у оном изграђеном 2013.) и за плате, порезе и доприносе платио 1.188.874.000 динара.
Ако претпоставимо да је трећина поменуте суме заиста плаћена за порез и доприносе на плате, онда то износи мање од 400 милиона динара, односно свега око три милиона евра за годину дана.
Нишку фабрику „Леони” Александар Вучић је до сада отварао чак три пута, а изгледа да ће бити још „свечаних отварања”. Први пут су се сви свечано окупили и сликали 18. октобра 2016. када су инструисани медији брујали о отварању још једне фабрике у Нишу, мада је Вучић тада само присуствовао потписивању уговора о давању подстицајних средстава из буџета. Уговор су потписали министар Горан Кнежевић и директор предузећа „Леони Wиринг Сyстемс Соутхеаст” д.о.о. из Прокупља, Клеменс Сакс.
Пошто се ово дружење уз узајамно делење пара свима допало, реприза је направљена 24. фебруара 2017. када је опет, по домаћим инструисаним медијима, Вучић отворио фабрику у Нишу, овог пута у присуству још једног госта: Ралфа Мауса, извршног директора “Леонија” који је специјално за ту прилику допутовао из Немачке.
Ни овог пута није отворена никаква фабрика, већ је постављен камен темељац, а Сакс је у инвестиционом заносу изјавио једну од највећих глупости икада изговорених на овим просторима: “Пре неколико месеци овде су биле њиве, а данас имамо камен темељац за фабрику.” Колико година би “ефикасним” Немцима било потребно да поставе камен темељац да се није радило о њивама већ, рецимо, о плацу на коме прво треба порушити постојеће објекте?
Треће свечано отварање десило се последњих дана јула када је Вучић обишао сазидани погон. За ту прилику доведени су статисти који су одглумили раднике, а већина машина није била у погону, јер уопште још нису ни прикључене, а неке су још увек запаковане. Прави почетак рада очекује се тек на јесен, а тада ће, вероватно, Сакс и Вучић да уприличе још једно “свечано отварање”.
У сваком случају, у три фабрике “Леонија” (једна од њих је она у Нишу) држава је до сада уложила више од 30 милиона евра директних новчаних субвенција. Према речима Сакса, коме ни логика, а ни истина нису јаче стране, “Леони” је запошљавао 5.631 радника. Сакс је ово рекао 24. фебруара 2017, а само два месеца раније стручне службе “Леонија” су у свом редовном и званичном финансијском извештају написале да је у 2016. години у свим погонима био запослен 4.731 радник, рачунајући и оне примљене на основу уговора о привременим и повременим пословима, односно 900 радника мање од онога што је дотични директор тврдио у присуству Александра Вучића.
“Леони” је изванредан пример онога шта се стварно дешава са новцем датим за субвенције, односно како се та улагања не враћају оном брзином како то тврди Светска банка, истина на основу онога шта јој је предочило наше Министарство привреде.
Скоро сву своју производњу “Леони” извози, односно продаје матичној фирми и са њом повезаним правним лицима. Оснивач и власник “Леонија” у Прокупљу је немачко предузеће “Леони Борднетз-Сyстеме ГМБХ” које послује у оквиру такође немачке пословне групе “Леони АГ”. Прошле године је овдашњи “Леони” на српском тржишту продао робе у вредности од само 68.100.000 динара, док је истовремено матичној компанији у иностранству продао производе вредне 15.687.610.000 динара. На робу која се извози у Србији се не плаћа ПДВ.
Са друге стране, приходи од премија, субвенција, дотација и донација износили су прошле године 113.154.000 динара, односно скоро двоструко више од вредности робе продате на домаћем тржишту на коју је плаћен ПДВ.
За трошкове зарада, накнада и осталих личних примања “Леони” је протекле године платио 3.165.877.000 динара, а порез на добит пријављен у том периоду износи 36.435.000 динара. Истовремено, “Леони” је трговао само са матичном предузећем и повезаним правним лицима у 2016. години, односно уопште није пословао са фирмама изван групе “Леони АГ”.
“Леони” из Прокупља је добио укупно преко 31 милион евра субвенција од Србије, а у 2016. години је на основу пореза платио три милиона евра и пословао искључиво са повезаним фирмама у иностранству, за шта се не плаћа порез, бар не у Србији. Овим темпом, дате субвенције вратиће се држави тек за нешто више од десет година, а не за 14 месеци како је израчунала Светска банка на основу података добијених од овдашњег Министарства привреде.
Када се узму у обзир порези и доприноси на плате радника, рок отплате датих средстава могао би да буде скраћен на четири до пет година. Ово је показала једна студија урађена 18. октобра 2016. године о финансијским ефектима субвенција датих јужнокорејској “Yури”.
“Yура” је у Србију стигла 2010. године и одмах на себе скренула пажњу јавности уцењивачким и бахатим ставом према радницима. Према речима Александра Вучића, ово предузеће је кроз директне новчане субвенције од Републике Србије добило 28 милиона евра, а ту је још и бесплатно земљиште и многе друге привилегије и повластице дате од локалне самоуправе на територији на којој су Јужнокореанци зидали своје погоне.
Поменуту суму треба узети са опрезом, не само зато што је Вучић познат по томе да воли да лаже, већ и због чињенице да је “Yура” добијала између осам и 10 хиљада евра по отвореном радном месту, а да сада запошљава више од 5.000 радника.
Студија из 2016. је показала, како је у 2015. години ово предузеће за порезе и доприносе на плате својих тадашњих 5.199 запослених платило укупно 945,106,578.6 динара, односно 7,828,266.20 евра и то под условом да су сви запослени радили свих 12 месеци, односно да није било запослених по уговорима о привременим и повременим пословима. Тим темпом би се дате субвенције које је поменуо Вучић (рачунајући само оне директне финансијске из републичког буџета) вратиле за три и по до четири године, односно за шест до осам година ако је плаћено за сваког од садашњих преко 5.000 запослених просечно по 9.000 евра.
Порези и доприноси на плате запослених су код оваквих предузећа скоро све што држава може да заради. “Yура” је у 2016. пријавила да је на име пореза на добитак платила 207.879.000 динара. Она своју комплетну производњу продаје повезаним правним лицима у иностранству, те тако не плаћа никакав ПДВ у Србији.
Идентична је ситуација и са „ИГБ Аутомотиве Цомп” д.о.о. из Инђије, предузећу у власништву немачке компаније „И.Г. Бауерхин ГМБХ”, које је само за свој погон у Инђији добило субвенције у висини од милион и по евра. Ово предузеће у 2016. години није платило никакав порез на добит, а своју целокупну производњу продало је матичној компанији и зависним правним лицима у иностранству. Званично „ИГБ” у Србији у претходној години није ништа продао, нити је остварио било какву добит.
Поменута анализа Светске банке је, иначе, ефекат давања субвенција израчунавала на случајном (или намерном) узорку од само 30 предузећа и то у њиховом пословању последње две године. Да је посматрана целокупна слика настала у последњих десет година, од када се деле субвенције, дошло би се до сасвим другачијих закључака.
Само неколико дана пре почетка рада на поменутој студији, Национална служба за запошљавање је објавила податке како три четвртине радника добије отказ чим истекне период предвиђен уговором о субвенцијама. После су челници НСЗ-а и Министарства привреде тврдили како је ова процена нетачно пренета, односно да је истргнута из контекста.
У укупне субвенције мора да буде урачунато и оно што дају локалне самоуправе, као на пример бесплатно грађевинско земљиште са комплетном потребном инфраструктуром.
А 1. Са оволико новца, могли смо и сами…
Истражујући случајеве доделе субвенција страним “инвеститорима” сарадници организације “Транспарентност Србија” су открили и читав низ уговора који су потпуно незаконито били склопљени.
У случају давања субвенција кинеској компанији “Меи Та” Министарство привреде се позвало на мишљење Комисије за контролу државне помоћи које је било издато три месеца после доношења решења Министарства. Ни до данас није потпуно јасно шта је и колико платила српска Влада за погон Кинеза у Баричу, а колико је удео страног „инвеститора” који је, како изгледа, у Србију донео само добру вољу да заради паре без икаквог улагања.
По неким проценама „Меи Та” је добила 27.273 евра за сваког од 770 радника колико је обећала да ће да запосли, као и 40 хектара грађевинског земљишта са комплетно урађеним прикључцима и инфраструктуром. Има аналитичара који тврде како је српска држава у овај „страни” пројекат уложила половину потребних средстава.
„Транспарентност” је утврдила неправилности и код субвенција датих компанији „Геоx” за фабрику у Врању, јер није нађен ниједан доказ да је Комисија уопште разматрала или донела решење о државној помоћи, а утврђено је и да се датих 11,25 милиона евра ни на који начин не уклапа у дозвољене лимите.
Милан Маленовић, Таблоид
