ЦИА: Како је ТИТО ПРЕБАЦИО 70 фабрика из Србије у Хрватску и Словенију

Америчка Централна обавјештајна агенција (ЦИА) поставила је на интернет 12 милиона страница са којих је скинута ознака тајности. Међу њима је и извјештај о трансферу фабрика из Србије после Другог светског рата (документ РДП80 – 00810А008600430009 – 4)

Да ли је Јосип Броз Тито наредио да се, убрзаним темпом, српска индустрија пребаци у западне делове СФРЈ после Резолуције Информбироа (донијета 1948. у Букурешту) у страху од инвазије СССР, или је нешто друго имао у глави – питање је на које Београд, Загреб и Љубљана већ 60 година нуде различите одговоре.
ЦИА агентура у некадашњој Југославији није имала дилему.

Ревносно пратећи све што се тицало економије, прослиједила је шефовима 13. децембра 1955. извјештај о трансферу индустрије у Словенију, примјећујући да је око овог питања „планула“ два мјесеца прије тога жестока полемика између српског и црногорског руководства Централног комитета комунистичке партије с једне стране и словеначког, односно хрватског руководства с друге.

У извјештају ЦИА – РДП80 – 00810А008600430009 – 4 дословно стоји да је све ријешио Тито. Наводно је „одложио припреме за трансфер српских фабрика у интересу јединства партије“, али је било очигледно да је „подржао Словенце и Хрвате“.

Окосница раздора, уз „трансфер фабрика из Србије у Словенију када стручњаци за електричну енергију буду на располагању“, био је и „приједлог за промјену руте дотадашње Јадранске пруге“, која је водила од Београда ка Бару, ка пожељнијем правцу: Београд – Сушак (данас дио Ријеке).

CIA-RDP80-00810A008600430009-4 by Србија Данас on Scribd

Једна од омиљених тврдњи српских националиста током ратних деведесетих година је била да су Словенија и Хрватска „економски процвјетале на рачун Србије у склопу пакленог плана Јосипа Броза и његовог consigliere-a (савјетника) Едварда Кардеља“. На неки начин је овим извјештајем ЦИА добила потврду: организовано је премештање више од 70 фабрика из Србије.

Наводи се да је у Осијек отишла фабрика сапуна, у Загреб фабрика батерија, из Беочина су у Сплит послати – постројење за производњу цемента, а такође у Сплит је за потребе бродоградилишта пребачена дивовска метална преса из Крагујевца (тада највећа на Балкану), читава једна електрична централа из Србобрана завршила је код Крања, између осталог чак и ергела расних коња из Старе Маровице крај Бачке Паланке…

Ондашњи познаваоци прилика тврде да је „Фабрика аутомобила Марибор“, позната по „тамићима“, основана одлуком Министарства тешке индустрије – фабрика камиона из Индустрије мотора Раковица размонтирана је и с комплетном техничком документацијом премјештена у Словенију.

Српски економисти су деведесетих година прошлог вијека тврдили да би „Србија данас била балкански Јапан, а Хрватска и Словенија њени Вијетнам и Лаос“ да је српско и црногорско руководство на овакве намјере смјело да каже одлучно – „не“. Али, Петар Стамболић и Блажо Јовановић, учесници расправе са српске и црногорске стране, нису се усудили Титу да кажу ни „а“. Предсједник СФРЈ их је због послушности наградио бројним фотељама.

Стамболић је био и министар финансија Србије, потпредсједник Владе Србије, предсједник Владе Србије, предсједник српске Скупштине, министар пољопривреде владе ФНРЈ, предсједник Савезне народне скупштине, први човјек Савезног извршног вијећа. Политичку каријеру је обогатио и предсједниковањем Предсједништву СФРЈ.

Блажо Јовановић некада није могао ни да се сјети које је све функције обављао у Црној Гори и на савезном нивоу.

С друге стране, уз подршку Тита, како констатује ЦИА, профитирали су секретар ЦК СК Словеније Миха Маринко и његов колега из Хрватске, Владимир Бакарић, који је владао готово 40 година.

Видовдан.орг