Љајић предлаже да уместо директног признања, кренемо „нормализацијом“ у три фазе.
Прво од запада тражимо неке уступке, које нам они никада нису чинили, а које и када чине – чине на личну корист љигама из политике. А на конто тих уступака ми, односно тренутни властодржци ће дозволити пријем Косова у међународне институције.
Одакле Љајићу право да располаже са србским територијама, са територијама које је наш народ бранио и одбранио толико пута и то у борби са његовим народом? Како се тај Љајић декларише и чиме је он доказао да је лојалан грађанин републике Србије?
И уопште којим поводом се он оглашава и даје предлоге? Па зар смо дошли дотле да ће се предлог једног Расима прихватити?
Албанци су каже Љајић, увек знали шта хоће на Косову, а Срби углавном нису знали или су знали шта неће. Што је неистина!!! Срби ни онда а ни сада нити су могли да се изборе за оно што хоће нити им је власт Јосипа Броза србоубице то дозвољавала. Док је са Шиптарима и онда и сада иста ствар – и ономад и данас Шиптари имају политичаре који се боре за њихове интересе и који ослушкују дух и вољу свог народа.
Срби данас ни у центру Београда не могу да буду истински Срби и да се изборе за своја права. Нико их није позвао на расправу о Космету, а они који су се сами позвали били су непожељни гости, јер једноумље партије не сме да се трује здравим, реалним и конкретним идејама.
Али зато ни Вучић ни Расим, а ни остали политиканти не мањкају са епитетима у пежоративу када их додељују Србима и називају их нерадницима, ленштинама, незналицама. Јер треба оправдати ту српску немоћ, партијско гушење сваког вида иницијативе и индивидуалности а најпре јер треба оправдати сопствене неуспехе, издају и продају државу.
Зато је најлакше рећи: Срби ни не знају шта хоће, Албанци знају – па зато по Љајићу и имају право да претендују на наше територије.
Расим даље наводи како ни Шиптарима (што је логично) а ни Србима (?) не одговара повратак на старо. Односно на укидање свих бриселских договора, успостављање србских власти на Космету, укидање нелегалних шиптарских институција, повратак србске војске и полиције на Косово, укидање пограничних прелаза, укидање шиптарских докумената, повратак српске имовине у руке државе Србије, обнавља!
Овај повратак на старо би само за шиптарске окупаторе и домаће политиканте и издајнике значио корак уназад, док би за Србе то коначно значило корак напред после дуже од деценије.
Србији, тврди овај заступник шиптарских интереса, није потребна „нефункционална држава са два милиона становника, коју ти становници мрзе“.
Србији Косово као држава није потребно, али као њен саставни део је свакако потребно и неопходно! Ни у једној држави која је мултинационална суживот није савршен, али шта то значи – да сви треба да се издвајају једни од других? Да се физички елиминишу они који су различити?
Како другачије схватити ову Љајићеву поруку него као лобирање за шиптарску страну. Јер по њему оваква „држава“ не одговара Србима, али зато одговара Американцима и Шиптарима.
У прилог тврдњи да Љајић не заступа интересе Србије и да је нелојалан нашој држави, не само као њен државни службеник, на жалост потпредседник Владе, већ и као обичан грађанин, стоји и то да он наводи како Косово не може да буде држава са међународним субјективитетом све док Србија не призна Косово и самим тим признањем одузме право Кини и Русији право да заступају интересе Србије и бране њен суверенитет:
„Косово без договора са Србијом и сагласности Русије и Кине тешко да може остати држава са пуним међународним субјективитетом“.
Три фазе до пуног признања, које се не може преко ноћи десити, не јер они неће, него јер се плаше осуде јавности која још увек није спремна да се ослободи „тог политичког баласта“, по Љајићу би биле:
1. Отклањање свих баријера за пуну економску и трговинску сараднику између Србије и Косова, као и слободно кретање, без постојећих административних ограничења људи, роба и капитала.
2.Друга фаза би, према његовим речима, укључила отварање преговора о имовини Србије на Косову, културној баштини и формирању Заједнице српских општина.
3. И најзад трећа фаза би била признање. Србија би дозволила пријем Косова и Метохије у све међународне институције, сем у Уједињене нације. За овакав историјски уступак, Љајић наводи да бисмо од Европске уније добили не директан пријем и не повлашћен статус, али отворен пут у ЕУ, без непредвиђених препрека.
Након што би био постигнут договор око ова три питања, наводи, потписао би се споразум о нормализацији, када би почео такозвани прелазни период који би трајао пет година, а у којем би се пратила реализација постигнутих договора.
Љајић, баш попут својих претходника, завршава своју колумну у Бљицу са надом да ће можда баш идеја додељена њему бити узета у озбиљније разматрање, али да то ипак није коначно решење ка коме треба да тежимо не би ли смо најзад решили то питање које нас као „камен вуче на дно дипломатског мора.“
Треба имати у виду да је врло могуће да су идеје које ови страни плаћеници а државни службеници износе као предлоге, а чији је садржај све од гори од претходног, управо психолошка игрица како бисмо лакше прихватили поделу Косова.
Додуше, не треба сметнути са ума ни ко су „идеолози“ решења, те самим тим сваки њихов предлог ваља примати као пут којим сигурно не треба ићи.
Весна Веизовић, ВасељенскаТВ
