Дакле, како је ово ваш дан, не могу да се не присетим свог првог дана у школској клупи – било је то 1. августа једне године, док су сви још били на летовању а школа закључана, ја сам пошао у први разред, немајући времена да чекам још месец дана јер ни реформе нису могле да чекају!
Још се живо сећам те ноћи пред полазак, од узбуђења нисам могао да заспим и од тад не спавам, али се не жалим – сан је за слабиће и опозицију, и лажу вас да се у сну расте јер видите и сами колики сам а нисам ока склопио већ четрдесет година…
Но, вратимо се причи о вама која подразумева мене и мој 1. септембар који је, рекох, био 1. августа: сам у дворишту закључане школе, сам себи разреднистарешина, најбољи другар из школске клупе, “теткица“, домар… али што је најважније, сам себи највећи критичар – већ на првом часу сам задао себи контролни из математике и оценио га јединицом иако је био за више од петице, али сам, једноставно, и тада као и данас био најстрожипрема себи како се не бих понео успехом и помислио да сам Бог и да ходам по води…
Шта, као нисам?! Ко је то рекао одмах да дигне два прста, или…
Овај, пардон, дакле првог дана по свом личном распореду осам часова, а мале и велике одморе сам искористио да окречим школу, заменим дрвенаријуи сменим директора, јер ако сам ја могао 1. августа да почнем школску годину – могао је и он, тако да сам већ на шестом часу постао и директор школе, али нисам злоупотребио функцију, напротив, послао сам себе превентивно по казни код директора на разговор, али све је прошло у реду – препознао је у мени месију, човека енергије да промени свет и већ тада повећа БДП Србије до неслућених размера, па смо после часова заједно положили и први каменчић темељац за фабрикукоја је упослила 250.000 људи који јесу имали посао али сам им поделио отказе и запослио их у новом постројењу где плата јесте била три пута мања али је мотивација да учине нешто за државу била четири пута већа, што му статистички дође да им је онда и плата порасла за 70 одсто, но због мера штедње морао сам да им је смањим за 20одсто, али…
Тако је протекао мој први школски дан, драга децо.
Преспавао сам у дворишту, наравно, да не закасним другог дана, као директор, разреднистарешина и ученик генерације која се још башкарила на мору и по паркићима дочекавши 1. септембар неспремна, док сам ја тад већ кретао у седми разред и био пред реизбором за директора.
На зимски распуст нисам отишао, ваљало је радити па сам се запослио у једној лондонској гвожђарициу којој сам убрзо са шрафовске робе прешао за менаџера и уз помоћ страних инвеститора успео да је подигнем до нивоа једног од највећих светских гиганата на тржишту метала…
Дакле, поштовани првачићи, суштина је баш као ти сендвичи с којима се још мучите: треба уложити труда док скинете целофан, али кад то учините, очекује вас награда за уложен труд и хонорар за ботовање, овај, знање као највећа награда и капитал који ћете моћи да уновчите након неколико година на бироу за запошљавање кад се удомите у неку од фирми за плату од читавих 200евра, или лепо поузећем докторирате на неком од најпрестижнијих интернет универзитета, учланитесе у школску библиотеку и странку, па лагано ка врху на којем има довољно места за све који желе спонтано да се фотографишу за нашом страначком заставом, коју случајно можете пронаћи у највећој прегради ранца, мада ником није јасно откуд се ту нашла, без обзира што поштујете мој рад и плачете, јер за мене нема веће награде од дечјих суза радосница и тих уплашених погледа који говоре: “Чика председниче, хоћемо ли и ми једног дана моћи да будемо као Ви?”
Наравно, мили моји, наравно да нећете! Јер у Библији јасно пише да ће нови месија имати иницијале А. В. без обзира што је то дописао Зоран Бабић, али ваше је да се трудите, учите, уживате у детињству и не мислите на то што ћете једног дана постати технолошки вишкови, јер боље бити вишак него мањак, као што сам ја био тог 1. августа, али нисам одустао, веровао сам у себе баш као што су и разредни и директор веровали у мене!
Значи, верујте у себе а молите се мени, овај…
Срећан вам полазак у школу, децо, уживајте у сендвичима, знаћу ко није појео цео…
Михаило Меденица, Недељник.рс
