Немачки кредит СФРЈ није и не може бити исплата одштете жртвама нацизма

Кредит СР Немачке СФРЈ је теретни правни посао. Замена међународно-приватног облигационог односа између немачке државе као субјекта приватног права и жртава нацизма финансијским кредитом југословенској влади је симуловање правног посла ради избегавања плаћања одштете. Избегавањем је оштећенима нанета додатна штета. Измишљотине нису основ гашења облигационог односа нити престанка немачке финансијске обавезе. Избегавањем плаћања износ обавезе расте.

Nichts ist für dich

nichts war für dich

nichts bleibt für dich

für immer[1].

Rammstein, Adios

Најпре се мора знати да је од свих одштетних захтева СФР Југославије Немачка платила свега 8 милиона немачких марака на име одштете жртвама насилних експериментата над људима.

Један кредит СР Немачке СФР Југославији у доба Вилија Бранта се повремено представља као окончање питања немачких финансијских обавеза према Србима и Србији. Прво се покушало немогуће: да се српској јавности прикаже да су кредитом у ствари исплаћене ратне репарације Југославији. Ова тврдња се у домаћим медијима појавила 2011. године. Аутор је навео да је „немачки кредит“ обухватао и штедњу југословенских гастарбајтера зарађену у тој држави[2]. Ако се испостави да је ово истина, онда значи да није у питању никакав кредит већ међународни скандал, јер би то значило да је штедњу гастербајтераНемачка Југославији издала као кредит. Новац југословенски а зајам немачки. Др Зоран Јањетовић је на трибини Фонда Слободан Јовановић („Европске вредности и положај немачке мањине у антифашистичкој Европи“, Београд, 25. 11. 2011. г /видео/) нагласио да је немачка одштета жртвама нацизма потпуно одвојена ствар од ратних репарација Немачке СФР Југославији, и да се не може повезивати са кредитним споразумом Броза и Вилија Бранта. Та фама је потом уминула, али се 2016. године у вези упорног немачког неплаћања ратне одштете огласила Заједница удружења жртава Другог светског рата[3]. Заједница се обратила немачком конзулату, али они нису могли да им одговоре „услед селидбе“.

Ипак, појавио се пред јавношћу ових дана материјал којим се сугерише нешто још скандалозније од претварања гастарбајтерске штедње у немачки кредит Југославији. Наиме, на сајту „Видовдан“ је освануо анонимни чланак[4] у коме је објављен део документа из 1973. године који је био „државна тајна“. Из материјала се види како је немачки канцелар Вили Брант предложио влади Југославије (Савезно извршно веће СФРЈ) да немачка одштета жртвама нацизма буде претворена у немачки кредит Југославији. Да ствар буде замршенија, кредит (који је по својој природи теретни правни посао) назван је и „капиталном помоћи“ (Kapitalhilfe). Међутим, документ је пред јавност изнет непотпуно. Ради се о првој страници анекса придодатог једном записнику са седнице владе, без потписа и печата.

Иако објављени материјал сугерише да је влада Југославије била расположена да прихвати правно немогућу иницијативу владе Немачке о претварању одштете жртвама нацизма у кредит који је капитална помоћ Југославији, јасно је да питање ратних репарација нема никакве везе са „Брантовим кредитом“, како се то тврдило 2011. г. Ове две најбитније ствари су аутору Видовдана потпуно промакле, пошто поред објављивања материјала чланак садржи само једну једину упитну реченицу: „Ко је узео паре које су Немци исплатили на име одштете жртвама нацистичког прогона?“. Насловом чланка се упркос садржини документа директно тврди: „Жртве нацистичког терора су исплаћене али нико није видео новац“. Наравно, ово није истина, као ни тврдња у наслову чланка анонимног аутора на „Видовдану“ којим се сугерише јавности да ја захтевам од Немачке да исплати 350 милијарди долара одштете Србији[5].

Не ради се о захтеву, већ о обавези Немачке да исплати ратне репарације Југославији, данас њеним наследницама, као и обавези Немачке да исплати одштету жртвама нацизма који текође имају наследнике. Ради се о двема обавезама материјалне а не процесне природе.

Немачка Југославији (и њеним наследницама) ратне репарације за Други светски рат никада није иплатила, на шта је јавност подсетио Драган Радовић у свом чланку „Фолксдојчери и ратна одштета[6]“. Он је проценио да је износ српског удела у потраживању немачког дуга Југославији данас 335.13 милијарди USD. Немачка није платила ни одштету жртвама нацизма (и њиховим наследницима), о чијем износу домаћа јавност не зна ништа. Међутим, Немачка се данас меша у унутрашњу политику Србије и хоће да спроведе у Србији „уставну ревизију“ којом би се Србија одрекла свог суверенитета у корист Европске уније немачког народа[7].

Тзв. „протеривање“ Фолксдојчера из Брозове СФРЈ је било у ствари последица условљавања немачке владе на челу с Конрадом Аденауером. Гнусна неистина о „етничком чишћењу“ и чак „геноциду“ над Немцима у Југославији је фама којом се скрива истина да је репатријацију Немаца из Југославије у Немачку смислила, развијала, помагала и спровела влада СР Немачке економским условљавањем Југославије. Сада пред собом видимо могућност да је на сличан начин касније немачка влада преварила и југословенске жртве нацистичког терора. У сваком случају, Немачка никад није платила ратне репарације Србији, нити је платила одштету жртвама нацизма у Србији. Чак и да су међу функционерима СФРЈ нашли неуке који су се њиховим идејама приклонили, то симуловане правне послове не чини правно ваљанима, већ немачке финансијске обавезе увећава. Било каква замена облигације није могућа без пристанка поверилаца, а то су у овом случају жртве нацизма. Ми данас не знамо чиме је немачка влада условљавала југословенску владу седамдесетих година, али можемо да претпостављамо, пошто су у СР Немачкој седамдесетих година већ живеле и радиле стотине хиљада југословенских грађана, а Немачка је претходно своје сународнике репатрирала из Југославије.

Знају немачке власти све то много боље од нас, па је немачким политичарима јако стало да Срби не знају које су обавезе Немачке према Србима и Србији, и колики је њихов износ. Поганим спиновањем се сугерише да је Немачка исплатила одштету жртвама нацизма, али је тај износ потрошио неко други. Не, одштета жртвама нацизма није плаћена, јер плаћање одштете жртвама нацизма не може да се плати неком другом. „Једнакост, правда и слобода“ су стихови немачке химне који се, изгледа, односе само на њихову отаџбину[8]. Немачка се на сличан начин понаша и према Грцима и другим народима источне и југоисточне Европе. Зато су ти народи и њихове државе све сиромашнији, а Немачка све богатија. Немачко избегавање накнаде штете нанете током Другог светског рата постало је стварни економски разлог због којег су земље ЕУ у све већем финансијском раскораку и таква политика води ЕУ у сигурну пропаст. Комесар за буџет ЕУ (Гинтер Етингер из немачке Демохришћанске уније) захтева од Британије да финансира дугорочне програме ЕУ најмање до 2020. године: „Британија има обавезу коју је потписала пре референдума о излаку из ЕУ[9]“. Немачке дугове, наравно, не помиње.

Зар Србија треба да по сваку цену тежи уласку у Европску унију немачког народа у којој се измишљају и потом зеленашки обрачунавају камате и трошкови за наше непостојеће обавезе, а Србија не сме да захтева испуњење финансијских обавеза према Србима и Србији? Без трунке срама је немачки посланик Демохришћанске уније Ханс Георг Велман повезао пољске захтеве за накнадом штете нанете током Другог светског рата са нето примањима Пољске из буџета ЕУ[10]. Србија и Срби имају своја финансијска права, а немачка влада финансијску обавезу. И преко тога, као народ Срби имају морално право. Стотине хиљада наших сународника је у протеклом веку у Немачку одлазилило са пасошем преко немачке границе да као гастарбајтери раде и поштеним радом зараде. Немци су у протеклом веку више пута у Србију надирали без пасоша (и без објаве рата) као припадници немачких оружаних снага да је окупирају, опљачкају и спроведу казнене експедиције.

Лако је бити најбогатији члан „европске породице“, бити проглашен за „домаћина“ у туђој земљи, па приватно присвајати из ње профит. Нарочито је то лако најбогатијем члану „европске породице“ који је толико моћан да му нико не може ништа, одбије да плаћа своје дугове па потом почне да утерује финансијску дисциплину[11] чланицама ЕУ које су се одрекле суверенитета и које су опустошене зеленашким кредитима. Тешко Србима и Грцима под немачким комесарима ЕУ. На грчкој финансијској кризи су немачки банкари од несрећног народа исцедили преко милијарду долара[12]. Срби као и Грци постају сиротиња, а у нашим сопственим земљама су се одомаћили зеленаши који присвајају профите и исплате надутих дугова. Треба ли нам чланство у Европској унији немачког народа па да и Србија ступи у улогу вечитог дужника који не сме да помене права на сопствена потраживања?

[1] Ништа није за тебе/ Ништа није било за тебе / Ништа не остаје за тебе / Заувек.

[2] Видети: Да ли су Тито и Брант „апсолвирали“ имовину дунавских Шваба? Данас, 26. 8. 2011. Доступно на: РТВ.

[3] Црњански Спасојевић, В. – Одштету од Немачке чека чак 200.000 грађана Србије, само за принудни рад жртвама дугују 290 милијарди долара! Вечерње новости, 4. 4. 2016. г.

[4] Државна тајна: Жртве нацистичког теора су исплаћене али нико није видео новац, Видовдан“ 6. 8. 2017. г. Исти текст се у истом облику појавио и на страницама портала Интернет магазин,

[5] Душан Ковачев: Немачка да плати 350 милијарди долара Србима! Видовдан, 4. јун 2017. г.

[6] Радовић, Драган – Фолксдојчери и ратна одштета, Антицензура, 7. 5. 2017. г.

[7] Ковачев, Душан – Европска трагедија српске уставности, чин први; Европска трагедија српске уставности, чин други, ФСК, 31. 7. 2017. г.

[8] Einigkeit und Recht und Freiheit für das deutsche Vaterland!

[9] Комесар ЕУ. Британија ће уплаћивати средства ЕУ бар до 2029. Н1, 7. 8. 2017. г.

[10] Шимански, Војћех – Питање репарација је за Берлин решена ствар, Дојче веле, 7. 8. 2017. г.

[11] Ради се о Европском стабилизационом механизму (European Stability Mechanism /ЕSM/) коме се још увек опире већина источних чланица ЕУ, Данска и Шведска.

[12] Каталон, Жан Кристоф – Немачка зарадила више од милијарду долара на грчкој кризи, Стање ствари, 22. 7. 2017. г (Превод чланка La Tribune).

14 гласa

Душан Ковачев, Фонд стратешке културе