Наша редакција је у посједу службених докумената који потврђују неке наводе Анастазија Мартинчића
Након објављивања првог дијела текста о хрватским везама с мултинационалним картелом дроге, одлучили смо кренути даље с испитивањем неких тврдњи интервјуираног Анастазија Мартинчића, бившег високопозиционираног припадника злочиначке организације Дарка Шарића. Анастазије Мартинчић посљедњих се година прометнуо у звиждача против својег некадашњег пословног партера и читаве организације те се и даље налази у уругвајском затвору „Пенал де Либертад“, иако је остварио увјете за раније пуштање на слободу. Одлежао је, наиме, више од пола казне, али сматра како је тренутно најсигурнији у затвору те стога није нити предао захтјев за пријевременим пуштањем на слободу.
Већина медија у Хрватској игнорирала је објављене податке који су указивали на то да је хрватски дио организације, важна, ако не и најважнија компонента криминалног синдиката којему смо дали назив „Наркокор.“ Посриједи је могуће страх од очитих чињеница које говоре у прилог готово невјеројатној тези.
Да подсјетимо, према исказу Мартинчића, „Наркокор“ увози кокаин из Јужне Америке у Еуропу морским путем, дакле, бродовима, а колико знамо Србија нема море, тако да је једини логичан закључак како се дрога из бродова мора искрцати у сигурну луку у којој постоји надзор и контрола над истоваром и прегледом бродова и терета. По тврдњама Анастазија Мартинчића у питању су количине од једне до пет тона потенцијалне вриједности од неколико стотина милијуна до преко милијарде еура. Такав терет сигурно се не препушта случају.
Сам Мартиничић је пао у акцији америчке ДЕА-е ради невјеројатних 2,2 тоне чистог кокаина. Али, то се није догодило у Еуропи, него у самом Уругвају. Код овако великих акција, међународне полицијске агенције немају превише повјерења у полицијске суставе земаља попут Хрватске, али ни Србије, или, примјерице, Босне и Херцеговине. Постоји увијек бојазан како ће сурадници злочиначког картела који раде у сигурносним службама алармирати своје стварне налогодавце и зато се неријетко пошиљке заустављају прије него што стигну на крајње одредиште.
Све би то било на разини спекулација, када не би постојали документи који доказују постојање илегалне луке у Истри тијеком инкриминираног временског раздобља, дакле, у доба када је организација најбоље пословала и док је генерални менаџер Дарко Шарић био на слободи. Ту се враћамо и на улогу Хрватске, поготово Истре, у којој је према тим информацијама створена читава инфраструктура која је обављала многобројне послове за овај међународни злочиначки синдикат.
У другом наставку исказа према јавности Анастазија Мартинчића, може се чути о луци „Подрола“ у склопу каменолома Ракаљ, која је већ дуги низ година под необјашњивом контролом твртке „Машкун д.о.о.“, чији је директор већ споменути Црногорац Раде Радуловић. Користимо израз „необјашњиво“, јер по свим доступним информацијама није јасно како је ова твртка уопће добила право кориштења каменолома и луке без свих потребних дозвола. Против ове твртке и директора подигнут је већи број казнених пријава, а истрагу води и Жупанијско државно одвјетништво, али већина поступака је отишла у застару.
И била би то још једна класична прича о господарском криминалу и уништавању хрватске обале и природног богатства када не би постојала друга твртка „Морска Сирена д.о.о“, којом управљају обитељи Травичић и Шебелић. Твртка „Морска Сирена“ обављала је агентуру бродова за твртку „Машкун д.о.о.”. Агентура бродова је нека врста посредовања између Царине, полиције те пријевозника бродова. Они припремају терет за надзор полиције и царине. Али, у овом случају радило се о изравном сукобу интереса, јер је Мира Травичић дугогодишња запосленица Царине. Поједностављено гледано, цариници су контролирали сами себе. У Хрватску је на тај начин тијеком година улазио и излазио, велики број бродова чији терет нитко није стварно контролирао. „Морска сирена“ твртка је обитељи Травичић у којој су били запослени супруг, кћер и зет госпође Мире Травичић. По нашим сазнањима Мира Травичић је одлучила крајем ове године отићи у мировину.
И коначно, ваља покушати разумјети и околности јавног исказа Анастазија Мартинчића. Он је звиждач против врло специфичне „корпорације“, опасне хоботнице са стотинама кракова. Он елаборира контекст, трендове, логистичке поступке. На пуно изравних новинарских питања одговара само с „да“, или „не“ без елаборирања одговора. За сада. Тако је било и с нашим питањем сједе ли у Сабору РХ људи повезани с пословима око дроге. Одговорио је кратко: ”Да!”
Наша редакција је у посједу службених докумената који потврђују неке наводе Анастазија Мартинчића, које је изнио за вријеме нашег првог разговора. Овом приликом објављујемо само дио тих докумената.
Аутор: Марин Влаховић, Дневно.хр
фото: Кропикс
