ОКО 300.000 људи из Србије депортовано је на принудни рад у Немачку за време Другог светског рата, и још 200.000 њих као ратни заробљеници. У нашој земљи је на принудном и обавезном раду (обављао се уз минималну надницу) годишње ангажовано 80.000 људи, од чега 30.000 у Борском руднику.

Ове податке изнела је историчар Марија Обрадовић, на јучерашњем међународном скупу “Принудни рад у Србији 1941-1944”, у организацији београдског Центра за истраживање и едукацију о холокаусту (ЦИЕХ) и берлинског Хумболтовог универзитета.

Људи су ноћу ловљени по улицама, и слати у Бор, Трепчу, Зајачу, Костолац… Документација берзе рада је уништена, података је мало, али се, по речима историчара Зорана Јањетовића, зна да је око 45.000 наших људи отишло у Немачку добровољно, као “гастарбајтери”. Неки су пошли због тешке економске ситуације (није било хлеба, огрева, меса), а други да би побегли од масовних стрељања. Радили су за бедну надницу од 0,51 марке по сату по 12 сати дневно.

– НДХ је имала уговор о испоруци радне снаге у Немачку, а 65 одсто испоручених били су Срби. Тамо су имали веће шансе да преживе него у НДХ – рекао је проф. Милан Ристовић.

Историчар Марија Обрадовић истакла је да је Недићева управа омогућила експлоатацију природних богатстава и радне снаге, а Милован Писари и Никола Радић из ЦИЕХ-а кажу да су први на принудни рад одведени Јевреји. Пописани су већ 16. априла, на Калемегдану, и коришћени за чишћење рушевина. Убрзо су одведени у логор Топовске шупе, одакле су под стражом вођени на рад, и убрзо побијени. Радници су принудно радили и на имањима фолксдојечра, који су се борили у СС-у.

Новости