Слободан Антонић: „Извините, али Ваши зуби су у мом врату“

То је поднаслов филма „Бал вампира“ (овде). Мртвац је, у ствари, жив и храни се крвљу жртве – права слика умрле државе закачене за врат Србије.

Заправо, више мртвих држава данас паразитира на Србији. По томе смо, ваљда, јединствени у Европи. Османско царство весело се простире по „Санџаку“, дух Аустроугарске упорно се мота по Војводини, а у Београду је за већину наше културне елите рахметли Југославија заправо жива мајка, док им је Србија тек повампирена маћеха којој настоје да забоду колац у срце.

Када Соња Бисерко каже да је „Југославија била наша прва ЕУ“ (овде), проклињући „српски национализам“ што ју је, наводно, „убио“, она заправо изражава мишљење највећег дела културне и медијске елите из круга двојке. Тим баналним малограђанима Србија је, као отаџбина, некако мала и бедна. Они се ње гаде и сањају о временима када Србије или није било или сањају о временима када Србије више неће бити. Симбол првог је Југославија, а другог ЕУ.

Занимљиво је да се Србија проглашава убицом Југославије, а да та одавно мртва држава чак и номинално нигде није присутнија него управо овде.  Само у Србији можете прочитати вест, као 4. октобра 2017. године, да „Југословенско спортско друштво Партизан данас слави 72. рођендан“ (овде); или вест да ће се „у Југословенском драмском позоришту, 23. октобра 2017, публици представити Херта Милер.“ (овде); или вест да ће „Југословенска кинотека, 26. октобра 2017, обележити Светски дан аудио-визуелне културе“ (овде); а само у Србији толико националистичка САНУ и даље ради на „Речнику српскохрватског књижевног и народног језика“ (овде).

Сада је читав тај наш свет колонијалних лакеја и културтрегерских Фема добио и своју Утопију – роман Марка Видојковића „Е баш вам хвала“ (Лагуна, 2017). У њој паралелно с нашим универзумом постоји и свет у ком је СФРЈ жива и здрава. Заправо, у том, другом, универзуму СФРЈ је до 2017. године израсла у напредну и моћну земљу, у друштво благостања. Заплет почиње када се између нашег света и света паралелене СФРЈ отворе капије и када дође до мешања. Но, све се завршава хепиендом: војно и технолошки надмоћна СФРЈ из 2017. извршиће инвазију на Србију из 2017, побити „националисте“ и на целој некадашњој територији обновиће Соц-Југославију.

Ту би се, уједно, и завршила прича о овом роману да, изненађујуће, није у питању, ипак, добра књига. Неке књиге су занимљиве, неке подстичу читаоце на размишљање, а добре књиге, посебно у жанру политичке фантастике, јесу и једно и друго. Видојковићев роман је такав.

Критиковао сам, својевремено (2008) једну од Видојковићевих претходних књига (овде), као допринос утемељењу наше „клозетске књижевности“. Несразмеран део те књиге, наиме, чинили су описи стомачних тегоба, начина вршења нужде и садржаја клозетске шоље. Од тада се „клозетска књижевност“, код нас сасвим лепо развила. Тако смо прошле године добили и „хит сликовницу“ за децу, у којој су главни јунаци комади измета чија су имена: Какани, Говница и Тврдокак (овде).

Не може се баш рећи да у најновијем Видојковићевом роману нема натруха ранијег манира, али ту је тек једна епизода са флатуленцијом (испуштањем гаса из задњице; стр. 38) чија је функција за радњу романа, морам признати, нејасна. Постоје и псовке: избројао сам 15 глагола или придева (као и изведеница) на „ј“, 10 на „с“, 7 на „к“, а после ме је мрзело даље да бројим. Но то, ваљда, и није превише за роман од двеста страна, барем када је реч о вулгарности у данашњој српској књижевности.

Међутим, ако изузмемо те појединости (као и незнање лекторки које су у два наврата „Обод“ [из Цетиња] преправиле у „обод“; стр. 8 и 17), све остало у књизи у складу је са добрим стандардима романа из напоменуте врсте фантастике. Радња је динамична и уверљива, стварносна и фикционална компонента су кохерентне, читалац бива усисан у особени свет и са занимањем прати причу о његовом  настанку, као и оно што се с тим светом даље збива.

Посебно су духовите странице на којима се приповеда о сусрету главног јунака, који долази из СФРЈ 2017, са актуелном Србијом, заправо са Београдом, а посебно са Београђанкама: „Фасаде су биле разјебане, уџерице улегнуте, прљавштина и хаос, као да су уместо људских бића у граду живели гремилини. Уочио сам две млађе женске особе: изгледале су као проститутке из филмова, у минићима и мајицама, с уснама пуним колагена. Била су то два језива, готово нестварна бића“ итд. (стр. 91).

Нарочито похвално за ову књигу јесте то што се она, по својим карактеристикама, чини књижевно успелијим делом од оба романа српске политичке фантастике у последњој деценији: од „Лепосаве“ (2007) Павла Ћосића, као и од романа „Незнаном јунаку“ (2010) Сретена Угричића.

Угричићево дело углас је хвалила другосрбијанска „књижевна критика“: „издваја се за неколико копаља од свега другог што се код нас објављује, а претендује на статус литературе“; „као чаша хладне воде усред лета“; „текст од 343 стране без ликова, а читалац ни у једном тренутку не помишља да остави књигу; нека магија је у питању“; „авантуристичко-љубавни наратив о борби добра и зла који се не разликује од било ког холивудског блокбастера“ итд. (овде и овде). Међутим, свако ко прочита првих десет страница овог „романа“ схватиће колико књижевни критичари умеју да лажу, посебно када им је то у идеолошком или личном интересу.

Угричићева дистопија заправо је бескрајно досадно, претенциозно, надобудно и патетично штиво без живота и духа, о некаквој националистичкој и девастираној Србији која и даље, уз помоћ Руса, ратује у Босни и на Косову, а којом управља зли Диктатор. Главни опозиционар је Незнани јунак, описан као  „неустрашиви дезертер“ (стр. 209) – у коме је један критичар препознао Угричићеву самопројекцију (овде). То маштање из фотеље директора Народне библиотеке Србије о јуначкој борби са имагинарним националистичким диктатором типично је за другосрбинанског малограђанина који је храбар само у својим фантазијама. Штиво је пуно патолошких идеологема које се непрекидно клате од аутошовинизма типа: „Dovoljno je živeti u Србији pa da razumeš šta znači biti u nemilosti sudbine i smisla“ (стр. 115; о пејоративној употреби ћирилице код Угричића видети овде), па све до аутофашизма попут: „U Србији se ne vrše eksperimenti nad ljudima, nego samo nad Srbima“ (стр. 183; опширнију критику  видети овде, овде, стр. 33‒34 и овде).  

Ћосићева „Лепосава“, наравно, далеко је књижевно успелија дистопија од Угричићеве. У њој се приповеда о нашој земљи у којој је Друга Србија потпуни господар друштва. Реч је о сатиричном приказу Београда у коме је једна улица названа по Наташи Kандић, Пери Луковићу се прави споменик, а Соња Бисерко добија Нобелову награду за мир; за било какав документ обавезно је да се извади „некрштеница“ коју мора да изда СПЦ; Србију су њени пријатељи „из нормалног света“ већ четири пута „цивилизовали из ваздуха“, али још увек нису задовољни, па је око Србије опасан „санитарни кордон“; у школама постоји предмет „Политичка коректност“ из кога се полажу истине попут: „Нову српску фашистичку мисао треба потпуно игнорисати, то је група националистичких и мафијашких апологета и квазианалитичара, пропалих новинара и интелектуалаца у покушају“, итд.

Ипак, без обзира на мноштво духовитих појединости, као и на чињеницу да је реч о неупоредиво животнијем и динамичнијем штиву од Угричићевог, „Лепосава“, ипак, има извесних проблема са радњом – на моменте наивном, на моменте натегнутом, на моменте компликованом – што донекле квари иначе врло добар утисак који ово дело оставља на читаоца.

Видојковићев роман пак не само да је у односу на Угричићево дело права књижевност већ је и кохерентнији и убедљивији у односу на „Лепосаву“. Али, како је онда „Е баш вам хвала“ истовремено добра књига политичке фантастике и, уједно, Утопија другосрбијанских југоносталгичара?

То је стога што је другосрбијански утопизам једнодимензионалан. Наши културтрегерски снобови скачу од среће када код Видојковића читају како су специјалци из СФРЈ 2017. године упали у Владу Србије и побили „националисте“, не би ли и овде успоставили Југославију. Но, мноштво других детаља указује на то да Видојковићева Југославија заправо и није другосрбијанска.

Његова Југославија не само да је остала изван ЕУ и НАТО – ЈНА је четврта армија у свету, а у војску, осим мушкараца, иду и жене – него је СФРЈ и даље социјалистичка земља и изразито антикапиталистичка. Главни јунак примећује да Србијом управљају „криминалци под контролом белосветских банкарских и корпоративних злочинаца“ (стр. 143) – што наши другосрбијански компрадори никад не би смели ни да помисле за своје драге беле господаре.

Таква СФРЈ преживела је у паралелном универзуму, о коме нам прича јунак приповедач, само зато што је Удба 1989. године побила комплетан политички врх земље. Удба је не само и даље свемоћна: дошљаке из „националистичког“ универзума она ће депортовати на Голи оток, где ће бити једноставно ликвидирани и побацани у море. Штавише, у Удби не ради ниједан Хрват (стр. 58, 80 и 106) – што баш не делује као идеал другосрбијанских југоносталгичара.

Уз све то, читаоца на размишљање свакако подстиче и суровост Удбе према сваком ко јој се нађе на путу. Можда и немамо проблем с тим што Удба баца националисте у море, ликвидира политичку елиту или упада у „Пинк“ и пред камерама постреља све учеснике „Фарме“. Али Удба, такође, ликвидира и потпуно недужну Тамару, описану као „фину неку рибу, за разлику од осталих овде“ (стр. 197) – она је добила метак у потиљак само зато што се удбашима нашла на путу.

Дакле, то је цена очувања или обнављања СФРЈ. Неко би је платио, а неко не би. И то је оно о чему размишљамо када затворимо Видојковићеву књигу. Зато је она добра.

По коју цену Југославија? – то јесте актуелно питање не само зато што је следеће године стогодишњица оснивања прве Југославије већ и зато што се Србија поново настоји увући у тзв. Малу Југославију – Западну Балканију (видети овде и овде).

Чини ми се да чак и Видојковићева књига – без обзира на његове намере – показује да би мртваце требало вратити у гроб. Србија ваља да каже тој бледој дами која јој је обгрила леђа: „Извините, али Ваши зуби су у мом врату“. Нека бледа госпођа лепо оде у Загреб, у Љубљану или у Приштину на даљи пансион – јер ми смо је убили, сећате се?

Србија је два пута пробала Југославију и није ишло. Сада покушава са ЕУ и, некако, опет не иде. Зар није време за нешто треће – за суверену Србију у савезу са стварно сродним и пријатељским народима?

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе