А ко си ти, мистер Ји? Помоћник помоћниковог помоћника? И шта причаш, ‘леба ти? Кажеш, иза тебе су Бела кућа и Пентагон. Доналд Трамп, главом и брадом. Е, није ваљда? Хај’ ти Хојт Ји, кажи нам како то да у Србији можеш да се понашаш тако беспризорно, бахато, неваспитано, безобразно? Шта рече? Представљаш најмоћнију силу у свету. Може ти се? Имаш АВ-а у малом џепу? Није могуће, како си га онако дугачког пресавио? Па добро, али пази, да ти таква самоувереност, можда, не преседне? Ко зна, можда АВ и није тако веран, како се теби чини, док га храниш из своје руке. Шта ћеш да урадиш ако се АВ попишмани, устане, па каже, ево вам ваша столица! Шта? Не сме то да уради? А што не би смео? Велиш, зато што сте му оне његове челичне мошнице углавили у менгеле, па заврћете, кад не слуша?
А сад озбиљно. Како је могуће да дипломатски представник једне земље прекрши све норме пристојног понашања у земљи домаћина и оде толико далеко, да своје налоге и диктате износи отворено председнику Србије и председнику српске владе – и без икаквог респекта према грађанима Србије? Да ли то значи да више не постоји дипломатски бон-тон? Неко ће казати, да се велики и моћни овако понашају у Србији, јер ову земљу уопште не сматрају државом у правом смислу те речи. Ипак, тешко је прихватити да је Хојт Ји овако дрчан само зато што се налази у банана држави. Дипломату никада није занимало да ли је нека земља суверена или је колонија, па да би због тога мењао свој стил понашања. Барем не, правог, школованог, дипломату. А Сједињене Државе су увек држале до једног високог стандарда у понашању на дипломатској позорници. Или се то нама, однекуд, само чинило?
Чудно, заиста. Велика и моћна држава, велесила, најјача на планети, сигурно не школује своје дипломате да се понашају недипломатски, онако како то ради Хојт Ји. Без икаквог поштовања према председнику Србије, Ји се – у свој својој “величини”! – приказао згранутој публици. Ји без устезања заврће уши шефу Србије, дели му лекције, лупа чврге, задаје му политичке шамаре пред очима целог пука. Једноставно, Ји се обратио српском председнику, на такав начин, као да има посла са дететом предшколског узраста. Буквално, амерички помоћник помоћника наређује АВ-у да седне на једну столицу, а то је она коју му под задњицу постави он, као представник највеће светске империје. Заправо, амерички дипломата је, изгледа, изгубио живце. Као да се препао да би му се вазал могао одвезати и окренути му леђа, па се окренути главном америчком непријатељу – Русији.
У теоријском смислу, некакав расплет приче око Српско-руског хуманитарног центра у Нишу мораће да се деси. Или ће тај центар добити дипломатски имунитет онако како исто то имају Американци у Србији или ће тај центар бити расформиран. Овог пута, Амерички дипломата је недипломатски ударио шаком о сто, показујући да председник Србије мора да окрене ћурак када је у питању српски однос према Русији. Како ће такв оштар и заповеднички тон утицати на шефа српске државе, остаје да се види. Судећи по томе да је АВ пожурио, наврат-нанос, да испуни захтев САД и Брисела, да српске судије положе заклетву пред криминалацем и убицом Хашимом Тачијем, исто би се убрзо могло десити и са тражењем Запада да Србија коначно окрене леђа Русији. И по свему судећи, то ће се, вероватно, догодити у следећих десет до месец дана.
У том смислу индикативна је похвала једног другог америчког дипломате – амбасадора Кајла Скота, који је јуче на Твитеру похвалио АВ-ову “марљивост” у предавању српског правосуђа под јурисдикцију парадржаве Косово. С друге стране, Кајл је, онако успут, изјавио и да се “нада напретку по питању ЗСО”. И шта? када су у питању српске обавезе из Бриселског споразума, нема изговора, нема одступања, нема одлагања – српска страна мора да испуни на време и по протоколу све оно што је потписала. С друге стране, шиптарска страна нема такву обавезу – њима се гледа кроз прсте.
Америчка дипломатија је изгледа одлучила да према Србији одсада примењује само батину. Нема више потребе ни за каквом шаргарепом. Од Србије Американци сада захтевају, односно, наређују (што је крајње неоуобичајено у свету дипломатије) да Србија “мора да настави с реформама на путу ка Европској унији”. Као да то није ствар саме Србије? Па, и није. Из којих разлога није? О томе бисмо могли само да нагађамо. Наиме, у Србији је започело рушење Европске уније и, по некаквој неписаној логици, рушење би требало да буде довршено опет уз помоћ Србије. Председнику Србије сада се нагло сужава простор. Од свега му је остало још само да напада “амерички телевизију” (Н1) и “мрзитеље АВ.а”, које он идентификује са Србијом. Ни “Сорошеве плаћенике”, чини се, откако га је Џорџ лично, у Њујорку позвао на (р)апорт, више неће смети да помиње. А без такве језичке “акробатике”, шефу српске државе и његовим СНС фалангистима рејтинг ће рапидно да падне и њихов одлазак ће бити брз и неминован.
Очигледно је да је ово прави тренутак за рушење АВ-овог режима. Питање је само ко ће овакву прилику најбоље искористити. Српског председника цеде као суву дреновину. Користе његове последње “капи”. Иза тога, биће потребна нова “крв”. Он сам се укочио и примећујемо да му је реторика значајно смекшала. Но питање је, кога ће страни фактор у овом часу подржати, то јесте, кога ће изгурати на АВ-ово место. То ћемо вероватно сазнати на београдским изборима, који ће уследити за неколико месеци. Ту ће се тачно видети кога је Запад обележио као свог фаворита на српској политичкој сцени.
Руски утицај на нашем простору још увек је слаб, да би се могло очекивати да и они овде имају свог “играча”. Формално је то Ненад Поповић, који је у коалициј с АВ-ом, али његови политички домети су минимални. Српски радикали су лукративном политиком њиховог лидера Шешеља, сасвим пацификовани и маргинализовани. Шешељ, с једне стране, гледа како финансијски да просперира, а са друге, још увек има Хашки трибунал над својом главом, као Дамоклов мач. Обрадовићеве Двери добијају на снази, али тај процес је јако спор и они ће тешко имати снаге да у масовнијем броју привуку српске гласаче. Остају још ПСГ Саше Јанковића и Народна странка Вука Јеремића, односно, остају ова два лидера, између којих ће се, највероватније, изабрати будући премијер или председник државе.
Д. Гостељски
корени.рс
Čudo je da veliki vođa sluša lekciju nižerazrednog činovnika američke administracije bez pardona i primedbe. Navikli smo sa da gledamo kako na konferencijama za medije ili TV emisijama ΛV slušamo i gledamo monolog. Sam postavlja pitanje i sam odgovara, voditelj ili voditeljka je tu nemi posmatrač. Najbolje je okusila voditeljka Olja Jovičić u emisiji Upitnik, za celovreme trajanja emisije ona jadnica ni je rekla ni deset reči. Pitam se, kako mogao tada da bude jak, arogantan, rečit sa ponidaštavanjem prisutnih, pogotovu otsutne opozicije. Tada padaju svi negativni atributi koje čovečanstvo izmislilo ili ih usvojio ΛV. A kada je upitanju pomoćnikov pomoćnika pomoćnik on je kao da mu je vezana usta. Dobro je ako nije se isprsio sa višemilionske donacije Hojt Jiu, da sledeći put bude uljudniji.
Gospodine predsedniče, Amere obavezno podsetite da su 1999. godine zapalili celu Srbiju, a propo njihovog pominjanja paljenja njihove ambasade u Beogradu 2008. godine. Takođe, kada Ameri mogu da traže suđenje trojici braće Bitići, njihovi državljani, vi ih podsetite da su ubijena iznad 2000 građana i građanki Srbije i više desetine hiljade su povređeni i Srbiji je učinjena materijalna šteta od 100 milijarde evra i zasuta otrovima i raznim štetnim supstancama. Imam osećaj da naše stradanje političari ne smeju da pomenu zloglasnim Amerima. Uvek “zub za zub, oko za oko”. Oni pominju svoje mrtve, a šta su tražili u Srbiju – da ubijaju Srbe i spaljenu ambasadu, i imaju po neki oboreni avion, ne pominju ih, sramota ih, a naše žrtve i ruševine mi ne smemo da pomenemo. Zašto?? Kaži mu, za veliki uspeh, da ste se četiri puta rukovali sa Trampom, a Dačić dobio njegov autogram. To vam je jedini uspeh u odnosu na Trampa i SAD.