Ово није цитат из публикације о хрватском геноциду над Србима 1941−1945. године. То је синтагма коју је употребио троструки добитник Пулицерове награде Торнтон Вајлдер (Thornton Wilder), у роману Мост Св. краља Луја (1927; овде, стр. 31), како би описао мржњу која је јака, дубока, упорна и – свирепа.
Наравно да нису сви у Ватикану мрзитељи, нити су то сви католици. Но, народи који припадају културном кругу источног хришћанства каткада су искрено зачуђени дубином и интензитетом мржње утицајних западних идеолога, појединих моћних установа и бројних „добровољних извршитеља“ пројеката истребљења народа који су, такође, европски и хришћански, али који припадају нешто другачијој традицији и култури.
Срби су у 20. веку неколико пута то осетили на својој кожи. И данас се с тим суочавају – пример је случај Херте Милер (овде) за коју кажу (овде и овде) да је само јавно изрекла оно што већина Немаца и иначе мисли о Србима. А Немачка је, барем док је садашњи председник био премијер, проглашавана нашим главним западним пријатељем. Какви су нам тек онда тамошњи непријатељи?
Срби, бар када је реч о истоку Европе, нису једини предмет западне мржње. Ту су, наравно, и Руси. Као што је лепо приметила једна Американка српског порекла, гледајући тамошњу ТВ, „непријатељи западног света су већ 30 година стабилни и непромењени: Србија и Русија. Грозни православни Срби који су, у терору, преклали огроман број мирних демократских муслимана и не мање страшни руски комунисти који су уништили узгој демократије и слободе у Чеченији“ (овде).
Написане су и читаве научне монографије о мржњи Запада према Русији, а три од њих су и код нас преведене: „Русофобија: две стазе ка истом бездану“ (прев. 1993) Игора Шафаревича, „Русофобија“ (прев. 2016) Ђулијета Кјезеа, и „Русија-Запад хиљаду година рата: русофобија од Kарла Великог до украјинске кризе“ (прев. 2017) Ги Метана.
У наслову све три књиге стоји реч „русофобија“. Та реч може да завара. Фобије су ирационални и неоправдани страхови – попут уплашености од миша, када скачемо на сто (мусофобија), иако је реч о створењу које нас неће појести, нити нам одгристи ногу. Но, у случају Русије није реч о фобији већ о дубокој и постојаној мржњи – леп пример баш недавно је на ФСК дао Џ. Џ. Џатрас:
„Москва би могла да врати Крим Украјини, допрати трупе Кијева у Донбас преко црвеног тепиха, и обеси Башара Асада за бандере у Дамаску – санкције (Вашингтона према Москви) би и даље остале, па чак биле и постепено појачане. Погледајте колико је времена требало да се отарасимо закона Џексон-Веник (закон који је ограничавао трговинске односе са СССР донет 1974. а укинут према Русији тек 2012). Русофобни импулс који контролише америчку политику не потиче од тога шта су Руси учинили, него ко су: Russia delenda est!“ (овде).
Сада смо и у Србији добили књигу која говори о русомржњи код нас: „Русофобија код Срба 1878−2017“, Дејана Мировића. Откуда код Срба та појава – имајући у виду да су нам Руси помогли да се ослободимо од Турака и да направимо државу, да су због нас ушли у рат са Аустроугарском (и Немачком), да су нам 1944. помогли у ослобођењу од немачког нацизма, као и да нам данас бране Косово – понекад боље и од званичног Београда?
Први извор русофобије у Србији, у последња два века, свакако је преливање антирусизма са Запада.Србија се на Западу доживљава као „мала, балканска Русија“, традиционално руско упориште на Балкану. Зато се у свим антируским стратешким пројектима одвајају знатна средства за сузбијање популарности Русије у Србији – првенствено кроз отворену антируску пропаганду.
Други извор антирусизма је идеологија дела овдашње елите која хоће да „модернизује“ Србију, али тако што ће је вестернизовати. Та елита, која је постојала једнако у 19. и 20. веку, као што постоји и данас, жели да Србија преузме не само западну технологију већ и комплетне западне установе, западну културу, па чак и западни менталитет („протестантски дух“). Пошто узор коме Србија треба да тежи могу бити само западне земље – Француска или Британија у 19. веку, а ЕУ данас – Русија мора бити приказана у најгрђем светлу, како ни за шта не би могла да буде узор – чак ни за уметност, културу, или религију.
Трећи извор антирусизма код нас, током последња два века, били су различити политички интереси и различити парцијални интереси управљачких елита Србије (Југославије) и Русије (СССР). На пример, у 19. веку, Русија је желела да узме Цариград. Зато су јој Бугари, који насељавају источни Балкан – а који бисмо могли назвати вратима Инстамбула – били важнији од Срба који су географски били даље, на западу. Руси су, стога, у то време преферирали Бугаре, правећи Велику Бугарску, а не Велику Србију. Тиме су угрожавали српске интересе не само у Македонији, већ и на југоистоку Србије. Управо то је било реално тле на којем се развијала извесна хладноћа у политици Милана и Александра Обреновића према Русији (док је лични печат тој политици давала тајна конвенција кнеза Милана са Аустроугарском).
Други пример различитих интереса свакако је титоистички период 1948−1989. Тито и његови сарадници, након 1948. године, у страху за власт, сурово су прогонили не само совјетофиле већ и русофиле. Вера Ценић је, као двадесетогодишња студенткиња, била мучена две године на Голом отоку (1950−1951) само зато што је ишла у Совјетски дом да гледа руске филмове, волела руску књижевност и водила дневник у коме је износила интимно (не)расположење према званичној политици удаљавања од Русије (видети овде, стр. 138).
Радивој Бербаков осуђен је 1980. године на две и по године затвора, које је одлежао у Сремској Митровици, због „непријатељске пропаганде“; она се, између осталог, састојала у томе што је „био необјективан у погледу руске уметности и књижевности, у том смислу што је предимензионирао вредности уметности и књижевности у СССР“, у шта се „уклапа и његова изјава да воли Русе и да му нико не може забранити да их воли” (видети овде).
Наравно да је титоистичка номенклатура знала да би политички преокрет у СФРЈ водио томе да титоисти изгубе не само власт већ и личну слободу. Зато је у то доба, како нам показује и Мировић у својој књизи (стр. 181−266), знатан део јавности у Србији био натопљен не само антисовјетском већ и огољеном антируском пропагандом и идеологијом.
Када је пак реч о данашњем антирусизму у Србији, његов основни извор је комбинација првог и другог фактора. Услед тога се савремене антируске манифестације овде крећу од (не)свесног преузимања западних идеолошких и пропагандих клишеа, до изразите русомржње, коју показују проатлантистички аутофашисти.
На пример, истински мрачна, претећа и опасна „ватиканска мржња“ избија из текстова појединих колумниста листа Данас. У њима читамо да је Србију „царистичка Русија увукла у Први светски рат“ (овде), а да су у убиству Ђинђића учествовали и „Руси“ (овде), будући да је „убиство премијера било први корак у враћању Србије у совјетску орбиту“ (овде).
У Србији, према овом мишљењу, постоји „квислиншки однос према Русији“ (овде), односно код нас делује „руска агентура“ и „екстремистичке групе под очигледном контролом српских и руских служби“ (овде). „Путинова Русија нам отима остатке остатака европског суверенитета и идентитета, економског потенцијала и здраве памети“ (овде), каже се у овим текстовима, имајући у виду да је у Србији на делу „еволуција из српског шовинизма у квислиншки путинизам“ (овде), тачније: у „квислиншки пројекат путиновске Србије“ (овде).
Такође, с обзиром на то да „Путинов режим препознаје мушкарце као олигархе и мужике, а жене као курве или бабушке“ (овде), те како „московски газда притиска Србију да се управо она одметне од демократског међународног поретка“ (овде), за Србију је „ЕУ интеграција приоритет, како не бисмо (сви ми у Србији) постали крчма мужика, бабушки и курви“ (овде).
У Србији постоји „руска ратнохушкачка пропаганда“ (овде), а „половина министара као да је прошверцована таљигама из Доњецке републике“ (овде). Овде „медији и интелигенција намећу дискурс колективизма и редистрибуције. Након Велике Србије, смислили су идеју руске губерније“ (овде). При томе се не види да „`ослонац` на Русију разара наше демократске институције, уводи нас у зоне сумњивог финансијског и политичког капитала“ (овде) и доводи до „патолошке совјетофилије, али и издајничког деловања државних служби, доминантне `интелигенције` и кругова у СПЦ“ (овде).
Наравано да за овакву идеологију ниједна друга приватизација у Србији није упитна, само је проблем „квислиншко-лоповска предаја НИС-а“ (овде). А ту је и „Путинов шпијунски центар, смештен у Нишу, намењен неговању злочиначких традиција и рушењу крхких демократија у суседству“ (овде).
Будући да у Србији „од 2004. медији под надзором сваке владе припремају јавно мњење не само за нове сукобе са суседима, него и за трећи светски рат који ћемо војевати на страни Русије, Kине, Северне Kореје, Kубе и Венецуеле“ (овде), аутор се пита „како ће Вучић да Србију у нарастајућем међународном сукобу преведе на победничку страну“ – и то „у сукобу који је тако неопходан да се раздвоји жито од кукоља“ (овде).
Русија и Kина су, иначе, за овакво мишљење „чиниоци светског нереда“, будући да „годишњи збир жртава државно-партијског терора у Русији и Kини готово да је једнак жртвама Маутхаузена“ (овде). Отуда, ако се Београд – који је иначе „смрдљива курдско-цинцарска касаба“ (овде), одлучи за Русију, ту „`геополитичку` наказу“ (овде) која „не зна како да се избори са својом величином“ (овде), „Србија ће остати балкански ДДР, док очекује лака и `коначна` решења. И Црвену армију“ (овде).
Осећате ли у овим речима страшну, дубоку мржњу, не само према Русији већ и према Србији – само зато што је и Сребија словенска, народна, православна и своја?
Та мржња првенствено хоће да од Срба направи неког другог – западоидне „протестанте“ и „граџане“, тачније конзумеристичко становништво које обитава на некој територији, а коју сутра може да попуни и неки други, „модернији“ и „политкоректнији“ народ.
Кроз такву мржњу требало би да се створи „Србијанин-ЕУропљанин“, коме је „преломљен мозак“ и ишчупан тај страшни „мали Рус“. Несумњиво је да је то коначни циљ атлантистичке политике на Балкану. А тога не може бити без устоличења и у српском друштву „ватиканске мржње“ – дубоке, систематске и сурове.
Важно је умети да препознамо ту мржњу. Она је у супротности не само с нашим суштинским интересима, већ и с нашим цивилизацијским бићем које нас чини особеним као народ и као културу. Она се тешко може примити у широј јавности. Али, у контексту најављиваног– „међународног сукоба“ – који ће, наводно, коначно „да раздвоји жито од кукоља“ – то је најава тоталитарне репресије над сваким од нас који воли своју земљу, и који размишља сопственом главом.
Дакле, свако од нас треба да преузме ризик да може да постане жртва „ватиканске мржње“. Па и ти који читаш овај текст, поштовани читаоче.
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
