Српски текстилци “у предворју Бангладеша”. Овим поређењем описује Дојче веле извештај угледне међународне мреже Цлеан Цлотхес Цампаигн (Кампања чиста одећа), која се бори за боље услове рада у текстилној индустрији. Та мрежа потврдила је став домаћих синдикалаца да је положај радника у Србији, катастрофалан, а власт нема на израбљивање и слепа на кршење Закона о раду и још свесрдно помаже стране инвеститоре.
“Зараде мање од минималне потрошачке корпе, нехумани услови рада, шиканирање, претња отказима, неплаћен прековремени рад”, наведено је у извештају и истакнуто да Србија не само да нуди јефтину радну снагу због ниске минималне плате, већ и обезбеђује велике олакшице за крупни капитал, попут директних субвенција по запосленом, јефтиног или бесплатног земљишта, пратеће инфраструктуре, ослобађања од пореза…
Мање од минималца
Да су радници малтретирани, али и да углавном ћуте о мобингу у страху од отказа, указује председник Удруженог синдиката Србије Слога, Жељко Веселиновић. Он истиче да уз то запослени раде за минималац, док страни инвеститори крше српске законе и пролазе некажњено.
Италијани најгори послодавци
– За мобинг у јужнокорејским фирмама у Србији чуло се често, али на истом нивоу су и инвеститори из Италије који су код нас отворили погоне за производњу обуће, чарапа, веша, аутомобилских пресвлака. За немачке инвеститоре се може рећи да поштују запослене и не спроводе мобинг – каже Жељко Веселиновић.
– Рецимо, у купопродајном уговору стоји да страна фирма која је добила српске субвенције даје минималну зараду (22.620 динара, око 191 евро) плус 20 одсто. Али, уместо да тај проценат иде на стартну основу, они га исплаћују тек на прековремени рад и за то изигравање закона не сносе никакве санкције – прича вођа Слоге, истичући да је ситуација донекле боља тамо где се радници синдикално организују и побуне.
Као пример наводи фирму Фалк Ист у Књажевцу, где је производњу зауставило више од 700 радника, јер су им плате после смањења пале испод минималца, а уз то су трпели шиканирање.
Премијерка задовољна
Премијерка Ана Брнабић каже да је незапосленост била велика и да је боље ишта, него ништа.
– Најодговорнији потез је да доводите инвеститоре какве можете да доведете. И онда сте суочени да тим људима дате макар неки избор – казала је Брнабићева која не пропушта прилику да каже како је Србија право место за улагање, што је учинила и на отварању Београдских инвестиционих дана.
Радно време 12 сати
Потврда ужасног стања је прошлог пролећа стигла из Крагујевца, где су се побуниле текстилне раднице Фори текстила, којег је приватизовала словеначка фирма. Фабрички синдикат је саопштио да је директан повод штрајка била наредба о 12-часовном радном времену, односно да прва смена ради од 6 до18 часова, а до шест ујутро.
Понижени и исцрпљени
Већина од 48 српских радника који су пристали да говоре за међународно истраживање добили су исти одговор када су се побунили на услове рада:”Ако вам се не свиђа, идите, има ко ће да ради.”
Представница мреже Кампања чиста одећа Бетина Мусиолек рекла је да су у неким европским компанијама у Србији запослени третирани као робови, а да примају тек трећину зараде довољне за пристојан живот.
– На раднике вичу и бацају одећу на њих кад погреше. Приморани су да раде прековремено, што им се не плаћа – казала је Мусиолек Слободној Европи, са седиштем у Прагу.
– Прековремено раде и ноћу и за то добијају минималац који незаконито обухвата топли оброк, док некима од њих није уплаћено ни здравствено осигурање – навео је тада синдикат у образложењу зашто је 400 жена решило да се супростави злостављању које трпе годинама.
То жалосно стање у текстилну индустрију Србије ушло је са приватизацијама. Пре тога је постојало више од 100 фабрика које су запошљавале око 250.000 радника, док је годишњи извоз досезао више од пет милијарди долара.
Држава сурова као приватници
Бољи послодавац од иностраних инвеститора није ни држава Србија, указује Ранка Савић, челница Асоцијације независних и самосталних синдиката. Она каже да у врањском Јумку држава Србија већински власник, власт и ресорно министарство не хају што тек део радника добије минималац, док остали примају мање, тек око 150 евра.
– У текстилној индустрији је страховлада, пошто се отказ добија и за одлазак у тоалет. Радницима се приликом потписивања уговора усмено саопшти да ће морати да раде и два до три сата дуже од прописаног радног времена, да неће имати слободне дане и слично. Они трпе и раде, а преплашени отказом и не помишљају на штрајк.
Д. Декић – Вести
