Вучићева мафија планира распродају градских водовода и изворишта питке воде

Председник Александар Вучић почео је да спроводи план по коме ће Београдски водовод и канализација бити продати Немцима, или Арапима, а вода ће у Београду постати стратешки ресурс. Вода ће ако план заживи коштати толико да ће живот у престоници постати од три до пет пута скупљи него што је данас…Ово ће се десити зато што ће цена воде у будућности учествовати у формирању цене свега што трошимо и то на начин као што тренутно учествује гориво. Данас цена хлеба и свега зависи од транспортне цене која се формира на основу цене бензина, односно дизела и других погонских горива, зависи и од цене струје, док трошак воде не утиче битно на формирање цена. Ипак, то ће се променити када странци почну да управљају прво водоводом престонице, а потом и водоводом Зрењанина и Суботице!

Произвођачи хране биће приморани да повећају цене јер ће се након приватизација водовода суочити са десет пута вишим ценама воде за индустријске потребе. Сва правна лица имаће нову цену питке воде, али ни домаћинствима неће бити боље, нарочито у Београду, а вода ће бити пет пута скупља!

Толике цене воде изазваће инфлаторни удар јер ће сви морати да повећају цене онога што продају да би платили воду коју пију, са којом перу веш и одржавају личну хигијену. Приватизација водовода и водоизворишта која нам следи биће најподлија приватизација коју је Србија до сада видела.

Све ово Александар Вучић је са Немцима договорио још пре две године, али је у међувремену преговарао и са Арапима. Његови приајтељи из Саудијске Арабије врло су заинтересовани да наплаћују и контролишу воду у Београду. Њихова идеја је да осим водовода и канализације буду власници и свих подземних вода и водоизворишта у Београду и најближој околини.

На Вучићеву жалост јавно мнење и стручна јавност из ове области не подржавају приватизацију јавно комуналних предузећа, поготово не продају ресурса као што је пијаћа вода. Ово је и главни разлог што СНС по сваку цену жели да победи на локалним изборима у Београду и зашто им треба двотрећинска већина у градском парламенту.

Скоро не запажено је прошла изјава Градског менаџера Горан Весића који је рекао да данас по Закону о комуналним делатностима није предвиђена обавезна приватизација, већ могућност уласка приватног капитала у те делатности под одређеним условима, а о чему ће одлучивати свака локална самоуправа посебно. Другим речима ако напредњаци победе на локалним изборима у Београду, они ће одлучивати о судбини водоснабдевања престонице.

Приватизација ће бити спроведена у четири етапе. У првој ће страни партнер, вероватно нека Арапска компанија, докапитализовати водовод кроз заједничке инвестиције и тако постати сувласник у водоснабдевању главног града. Трећа етапа ће бити трансформација власничког дела града у водоводу и то из јавног предузећа у акционарско друштво, које ће потом због дугова подићи кредите, отићи у стечај и онда бити продата буд-зашто партнеру који је већ присутан. Дуговања ће као и многим случајевима преузети држава, односно у овом случају град Београд…

Зна се да у Београду живи две трећине становника Србије, а приватизација ће бити и коначана успостава колонијалне управе. Приватна компанија ће онима који буду послушни према намесничко напредњачкој власти, њиховим члановима странке и гласачима Александра Вучића, омогућити повлашћене цене. Они који не буду послушни добијаће рачуне за воду која ће бити пет пута скупља од садашње цене, плаћањем тих рачуна финансираће практично домаћу намесничку тиранију, ако не плате станови ће им бити заплењени и продати по основу дуга за комуналије…

Приватизација Београдског водовода ће медијски бити приказана као добар пример, а онда ће бити продати прво Суботички водовод, па Зрењенински. У Суботици ће кампања почети у медијима са причом да је сада немогуће купати се на Палићком језеру јер се тамо излива канализација тог града па је ниво бактерија превисок То је тачно. Тачно је и да демократе раније, а данас напредњаци тај посао намерно не решавају да би у будућности неко могао да јефтино купи водовод и канализацију тог града.

Водовод у Зрењанину се такође већ припрема за приватизацију, тако што се товаре дугови и спроводе непотребне инвестиције. У овом граду који нема воду за пиће у чесмама већ домаћинства добијају само техничку воду, руководство је недавно увећало канцеларије за 350 квадратних метара! Све то је плаћено чак 250 хиљада евра!

Директор Београдског водовода Драган Ђорђевић, је својеврсан хохштаплер којег Вучић контролише уз помоћ кривичних пријава које су против њега поднете још док је радио у “Електродистрибуцији – Београд” као шеф Службе финансијске оперативе за инвестиције и набавку опреме и шеф Службе набавке. Ђорђевић је ЕДБ ојадио за више десетина милиона евра! У питању је преварант који је увек крао и намештао тендере на свим местима на којима је радио.

Увек је био запослен или у страначким фирмама, или у јавним предузећима попут „Еуропен система”, Београд где је био директор набавке и продаје, „Мултyацт-а”, Београд, где је био комерцијални директор, „Геацхем”, Београд, где је био директор и ЈКП „Јавно осветљење”, Београд, где је био помоћник директора Сектора за финансијске, правне и кадровске послове, представник руководства за квалитет, шеф Службе набавке и извршни координатор.

У водовод је стигао 2015. године као руководилац Службе за јавне набавке. Ту је људима из напредне странке наместио послове вредне два милиона евра, па је унапређен у извршног директора за правне послове и послове набавке. Онда је 2016. године премештен на место директора „Београдског водовода и канализације”.

У његовој биографији пише да говори енглески, али сви који су били са њим у Мађарској на преговорима са људима из будимпештанског водовода, кажу да и Тарзан из џунгле лепше сложи реченице од њега. Иначе, притисак да продају комунална предузећа пре свега водоснабдевање врши се и на земље региона. Тамо пре свега у Мађарској сматрају да се та приватизација не сме да спроводи по сваку цену

Приватизација ЈКП региона, била је тема округлог стола који је у Бечићима недавно организовао Самостални синдикат комуналних делатности Србије. Већ ту су у јавност изнесени застрашујући подаци шта нам се спрема и шта је урађено у појединим комшијским државама.

Постављено је и питање зашто би се у Србији где има више од 300 јавно-комуналних предузећа спроводила приватизација над њима поготово након податка да је Београду, после двогодишње реорганизације пословања и смањења трошкова јавних набавки, није било вишка запослених, а од 20 јавно-комуналних предузећа, само два су претходну годину завршила са губитком.

Код свих ЈКП у Србији био је губитак од 1,8 милијарде динара. Само за две године јавни сектор је прешао у плус и то не мали плус, него плус од 3,8 милијарде динара”, рекао је раније Борко Милосављевић, помоћник градоначелника Београда. Лоше вести о квалитету воде у Београду, које је и Магазин Таблоид преносио су тачне, ипак воду је у овом граду могуће пити и уз мања улагања сви проблеми би могли бити отклоњени и не би било потребе да ту улази било какав страни капитал. Зато је на чело Београдског водовода и постављен Ђорђевић, познат као беспризоран преварант.

У суседној Босни још нема приватизације ЈКП, али поједине фирме добијају најплаћеније комуналне послове: наплату паркинга, погребне услуге, асфалтирање, и наравно водовод!

– Можда су они некад и нижи у цени у понудама, на јавним конкурсима, али на крају, завршна фактура и ликвидатор наплати то, не једном, него пет пута скупље од нас”, рекао је Адим Шерак, председник Синдиката комуналних делатности Федерације БиХ.

Црногорци су приватизацију у јавно-комуналним делатностима одложили док не донесу Стратегију о приватизацији и Закон о јавно-приватном партнерству. Законом о комуналним делатностима тим предузећима дате су три године за прилагођавање и реорганизацију до приватизације, и додатних 18 месеци за потпуну примену закона.

– Тај закон ће значити да ће локалне самоуправе као оснивачи ових фирми бити у обавези да дају ту делатност на јавни тендер. У међувремену ће та наша предузећа бити спремна да учествују на тендеру”, сматра Бранко Пламенац, председник Синдиката стамбено комуналне делатности Црне Горе.

Искуства Румуније, Бугарске и Мађарске које су без претходне припреме приватизовале водовод и друга комунална предузећа, говоре да ниво услуге није побољшан, а насупрот томе, цене су толико порасле, да грађани нису могли да их плаћају. Управо то је сценарио који чека и Србију, а пре свега град Београд.

Српским Законом о водама, водни ресурси, дакле оне доступне количине вода у свим облицима, стањима и статусима третирају се као јавно добро од општег значаја и у власништву су Републике Србије, тако да се приватизација не може односити на водотокове, језера, или аквифере, односно издане подземних вода.

Управо из тог разлога на чело Министарства пољопривреде. шумарства и водопривреде доведен је правник, Бранислав Недимовић који је већ израдио нацрт Закона којим ће бити легализована продаја водоизворишта. Иначе и поред важећих прописа треба истаћи да је страним компанијама већ продато више водоизворишта, хрватском тајкуну Ивици Тодорићу и његовој “Идеи” је продато извориште минералне лековите воде, руском Гаспрому је продато заједно са НИС-ом водоизвориште код Врдника, док је америчка “Кока кола” власник изворишта воде “Роса”

Србија се другим речима упутила у правцу боливијског модела приватизације вода, водоизворишта и водоснабдевања.

У Боливији су приватизовани односно буквално продати мултинационалним компанијама свеукупни ресурси, односно подземни аквифери и надземне воде у рекама, што је, не само неразуман акт оног ко је то дозволио, него и злочин против ресурса, државе и што је најважније, сопственог становништва.

Напредњак Бранислва Недимовић истина заговара мало мање зло у свом нацрту закона. Он је предвидео модел продаје пунионица воде и јавних водовода, што и даље подразумева надлежност државе над водним ресурсима, који по концесијама, или уговорима дозвољава експлоатацију приватним компанијама, у тачно утврђеним количинама и под строго дефинисаним условима. Ту се подразумевају приватизације пунионица воде којима се стиче власништво над компанијом, али не и над извориштем. Такође, овај модел обухвата и приватизације јавних водовода, са званичним “циљем побољшавана квалитета услуга.”

Међутим, такво побољшавање услуга није се десило ни у једној земљи где је тај модел примењен. Приватизацију водовода по овом моделу имали су Мађари, који су будимпештански водовод продали немачкој компанији за 800 милиона евра, а пар година касније, када суграђани осетили „пуне ефекте” приватизације у истом квалитету услуга, а за далеко веће новце цена воде достизала и 3 Еур/м3! Мађари су били касније приморани да Немцима плате чак 5 милијарди евра, како би поново подржавили будимпештански водовод!

Као што смо већ рекли Весић је најавио да ће у Србији то да се спроведе као делимична приватизација водовода јавно-приватним партнерством, (ЈПП), уговорима о коришћењу, или концесијама, по којима приватни партнер добија део профита док трошкови остају комуналном предузећу. Пример БУС плуса, где Београђани из буџета финанисрају градски превоз, а турска компанија наплаћује карте, на најбољи начин показује шта ће бити када Вучићеви планови јавно приватног партнерства заживе…

Иначе, приватизација јавних водовода је у свим неразвијеним земљама попут Србије увек значила да приватно лице купује водоводе, у ствари не купује застарела постројења и изједене водоводне цеви, него купује монополско тржиште. Приватник у Боливији и другим сиромашним државама и даље не улаже у модернизацију постројења за прераду вода и водоводну мрежу што је био и случај будимпештанског водовода, али готово увек удвостручују цене. Заправо у Будимпешти су утростручили цене воде из чесми уз пружање лошијег квалитета услуга.

Тренутне цене воде из водовода значајно су ниже од њихове производне цене, а губици се „пеглају” из градских и општинских буџета. Тако да данас продајна цена воде из јавних водовода варира од 0,2 до 0,8 Еур/м3, а њихова реална производна цена од 0,6 до безмало 2 Еур/м3.

Купац водовода ће подићи цену изнад производних цена и сав профит узети за себе, а од улагања у инфраструктуру водовода, модернизацију постројења и подизање квалитета услуга нема ништа.

Јавна комунална предузећа у Србији углавном су „плен” победника локалних избора и најчешће су у функцији масовног запошљавања чланова владајућих странака, а не јавног интереса грађана и квалитета пружених услуга. Овако настале „паразитске” творевине немилице троше буџетска средства општина и градова и кочница су сваког развоја локалних самоуправа, ово је добро познато и Београђанима, чија деца су прошлих година трована како водом тако ихраном у школама и обдаништима.

Партнерство за воду, смрт за Србију

У последњих десет година половина кредита Светске банке и ММФ-а, државама у развоју садржало је клаузулу којом се те државе обавезују да спроведу приватизацију воде као услов враћања дуга.

Србија је такође једна од држава која је са ММФ-ом постигла споразум да ће наши ресурси, злато, вода, бакар бити гаранција за враћање кредита које су подизали, Динкић, Лабус, Ђелић, Цветковић, Тадић, а данас Вучић. Похвале ММФ-а са којима се Вучић дичи, стижу управо због сервилности и спремности да се распродају наши ресурси. Наравно то се од јавности крије, баш као што змија крије своје ноге. Вучићево понашење говори и да наша земља заправо испуњава услове који се подударају са онима из тајног извештаја САД из 2004. године, који није више тајна, након што је објављен у „Гардијану”. Тамо се наводи у извештају Пентагона: “Како САД морају у најкраћем могућем року да дођу у посед водних добара на оним местима у свету у којима их има највише.”

У првој половини 2011. године Хилари Клинтон, тада државна секретарка САД, од обавештајних агенција је наручила студију о „могућности оружаних сукоба узрокованих недостатком воде”.

Касније је Вучићева Влада финансирала кампању Хилари Клинтон, која је изгубила на изборима од Доналда Трампа. Ипак извештај, који је поручила Хилари још док је била секретар, наставио је да забрињава кругове моћи у Америци, јер садржи “Црну прогнозу” Познат је и као извештај из марта 2012. године. Он је и разлог за покретање пројекта: „Вотер партнершип”, којим је администрација Барака Обаме одлучила да умрежи владине агенције, невладине организације и приватне компаније, како би био избегнут најгори сценарио.

После свега не треба да чуди констатација директора Института „Јарослав Черни” др Милана Динкића у Српској академији наука и уметности да ће Европска унија, кад отворимо Поглавље 27, од нас захтевати да у заштиту и поправљање квалитета пијаће воде уложимо 10 милијарди евра. Свака помоћ ће нам бити драгоцена, али би најбоље било да то радимо сопственим новцем, знањем и умећем, поручио је тада Динкић. Због богатства водним ресурсима Србија је, дефинитивно на мети мултинационалних компанија из САД и ЕУ, практично откад је и почела глобална битка за освајање изворишта воде.

Стратегија реструктурирања комуналних предузећа у Србији је усвојена, може се рећи да је она погубна по интересе српског народа, а када је реч о водоводима, она ће се, како је објашњено, односити на оне који се „баве искључиво производњом, каналисањем и пречишћавањем воде, односно водоводима у Београду, Нишу и Новом Саду, дакле највећи комплекси водоводне инфраструктуре. Истина, према наводима извора Магазина Таблоид, пре новосадског и нишког водовода, на удару ће се наћи суботички и зрењанински.

На крају прошле године директор ЈКП Београдски водовод и канализација Драган Ђорђевић је констатовао да је неопходна изградња постројења за пречишћавање отпадних вода и да је Град Београд ангажовао консултантско тело Светске банке, Интернешенел фајненс корпорејшен! Њима је плаћено да предложе модел за обезбеђивање ових инвестиција. А јавно-приватно партнерство је, како је Ђорђевић тада рекао, једно од могућих решења. Управо то треба и да брине грађане Србије, јер смо смо странцима већ препустили нашу воду коју нам сада флаширану продају и на томе остварују профит.

Залихе питке воде којима располаже Србија су добро које припада и будућим генерацијама. Због тога би било упутно да се, уместо владајуће нетранспарентности, о питању стратешког ресурса 21. века одлуке доносе после расправе у којој ће бити питања стручна и најшира јавност у Србији

Мерсиха Хаџић, Таблоид