На њој се види мајка српског војника која носи лобању и кости погинулог сина, у лето 1916. године на Солунском фронту. Украсила их је невеном, цвећем којим је најчешће и кићена војска када је кретала у рат. Није војсци било потребно сечено цвеће, народ га је китио њиме, “китећи живог Христа у ономе ко је пошао да да живот за другог”.
Ова мајка је дала сина својој отаџбини. А он је дао свој живот за њу. За друге, за род свој.
Србија је, према подацима Мировне конференције у Паризу о жртвама војске и народа у Великом рату дала 1.247.435 живота за слободу. Није било невена за све. Али, слобода је извојевана.
Слава прецима који су дали највредније, свој живот, за друге.
За нас.
И слава свим мајкама, свим женама овдашњим, којима, због свакодневних жртава, захвалност припада сваког дана у години, не само једном, у марту.
Па данас може себи дати за право било ко, да признаје, продаје крчми Србију, у име “виших циљева”.
Судије уставног суда , који упорно избегавају одговор на постављена питања. Академици без срама учаурени у прападајуће им благодети. Министри обешени на буџет, као на мајчину сису. …
Сви ти привидно велики , у ствари мали , испуњени егом и похлепом, устројени по принципу Србија то сам ја. Полажу право на повелико парче у сопственом поседу, и ресто стављено на располагање… Како њима тако деци, унуцима, таштама, кумовима. пријатељима, како из земље, тако из иностранства. Па се неки квази пријатељи намирују преко српског буџета, не остаје нафаке да се достојно очисте и обележе гробови јунака , који су све дали не тражећи ништа…