Срби у Црној Гори су се нашли у чуду након тврдње предсједника Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића да су црногорски Срби продукт „политичких процеса“ из деведесетих година прошлог вијека и да се никако не могу сматрати дијаспором, какав год национални или вјерски идентитет имали.
„Срби у Црној Гори не могу бити третирани као дијаспора и то не зато што су већина њих постали Срби у политичким процесима деведесетих, него првенствено због тога што су и они и сви њихови преци рођени у Црној Гори“, рекао је Ђукановић за „Побједу“.
Наравно, већина Срба у Црној Гори затечени су сазнањем да су постали Срби прије само неких двадесетак година, а многи се такође питају откуд то да се у 21. вијеку осјећају као грађани другог реда и то управо у земљи у којој су по признању Ђукановића старосједиоци.
Коментаришући најновији став првог човјек ДПС-а поводом српског питања у Црној Гори, историчар Александар Стаматовић за Спутњик каже да Ђукановићева изјава представља „само дио већ препознатљивог миљеа политичког и државно-идентитетског пројекта, који је почео од његовог разлаза са Слободаном Милошевићем 1996. године“, када је он, како Стаматовић додаје, „извјесно врбован од стране Сједињених Америчких Држава да разбије Савезну Републику Југославију“.
„Ради се заправо о контратези, гдје треба створити потпуно нови црногорски идентитет, који је оличен у повезаности идентитета — црногорска држава, црногорски језик и црногорска црква. Притом се иде корак даље у унификацији тог идентитета, који је заснован на концепцији античког Рима, то јест civis romanusa (римског грађанина), гдје је Римљанин био свако ко је грађанин Рима. У ширем контексту, то се сада ради и у Црној Гори, јер свако ко је држављанин Црне Горе, био он Србин, национални Црногорац, Албанац, муслиман, или Хрват, он је дакле — Црногорац“, каже Стаматовић.
Да се ради о класичној замјени теза говори и чињеница да је црногорска нација, према виђењу нашег саговорника, у суштини „вјештачки створена од стране комуниста после побједе у рату 1945. године“, при чему се, како каже, заправо радило о „истом моделу какав је употријебљен у Совјетском Савезу од стране бољшевика, тј. разбијања руског народа и руског етничко-националног идентитета, на руски, бјелоруски и украјински“.
„Југословенски комунисти у том смислу нијесу ништа ново измислили. Касније комбинацијом декрета и наметања црногорског идентитета репресијом, црногорски идентитет је усађиван на сваки могући начин ван српског и он је завршну фазу добио у Ђукановићево вријеме. Дакле, ради се о једном процесу који не траје посљедњих 10, 15 или 20 година и који се може само везати за Ђукановића. То је процес који је започет 1945. године, он траје деценијама, а ова Ђукановићева ера представља некакав кров или завршницу разбијања тог српског националног идентитета у Црној Гори“, каже Стаматовић.
Како објашњава наш саговорник, у Црној Гори поред традиционалног српског, православног и надасве православно-словенског идентитета, сада треба направити нови, који је суштински „антисрпски, римокатолички и глобално латинично-западњачки“ идентитет.
У том циљу у Црној Гори су, како Стаматовић додаје, „потпуно промијењени школски програми, уведена је латиница као искључиво писмо у државној кореспонденцији“, присутни су видови „кроатизованог“ изражавања (односно, хрватског), док се „српски и ћирилички идентитет брише на сваком кораку и проглашава за антидржавни и антицрногорски“.
„Ако се изражавате као Србин ви сте антидржавни и непоћудан елемент и ту се може успоставити једна генеза паралелности са Независном Државом Хрватском, а поред институционалне индоктринације, на сцени је и ванинституционална у свим културолошким облицима и притом је нарочито на удару историја — то кажем као професионални историчар. Формиран је читав један ешалон културолошких посленика разних провенијенција, међу њима свакако и историчара, који су своје каријере изградили буквално негирајући све што је српско у Црној Гори“, каже Стаматовић.
На крају разговора за Спутњик, наш саговорник је изразио забринутост и по питању креирања политичког амбијента, који би након силаска Ђукановића са власти требало да обезбиједи континуитет његовог политичког наслеђа у односу на српско питање у Црној Гори.
„Поставља се и питање у политичком смислу шта је алтернатива Ђукановићу, јер репресија према Србима првенствено има упориште у политичкој сили и власти. Другим ријечима, шта послије Ђукановића, шта дан послије њега и шта је алтернатива њему, када се као алтернатива појављују политичке групације које баштине резултате глобалне Ђукановићеве антисрпске политике. Да ствари по Србе буду горе, за неке од тих групација Срби масовно гласају на изборима, иако заузврат Срби не добијају никаве гаранције или политичка обећања да ће они поправити свој положај када дођу и ако дођу на власт“, закључује Стаматовић.
