Ако знамо да Време има свој континуум, да догађаји имају своје узроке и последице, а политика своје циљеве и законитости, онда је јасно да не морамо бити пророци како би предвидели оно што нас, као народ, очекује у години која долази. Ништа добро. Ништа часно. Ништа поносно.
Пре свега, наставићемо да нестајемо “Брже, јаче, боље!” правећи се да не видимо како су карциноми постали епидемија попут грипа, како људи умиру од неухрањености и давно побеђених болести услед немогућности да себи обезбеде адекватно лечење, како број зверских убистава и сатанских самоубистава расте из дана у дан и како ће Србија и крајем 2018., као и ове одлазеће године, бити мања за још један град Срба и већа за још једну варошицу осталих грађана.
Нека буде. То је тако европски, а Србија остаје на европском путу. И то “Брже, јаче, боље!”. Гарантовали су нам то, током 2017. нови председник, прва премијерка ЛГБТ популације у мушкој одећи, једна силиконска министарка, наивно теткино дете и остала свита. Истина, председник нам је у својој кампањи, у којој се медијски наметао сам са собом, гарантовао и братски загрљај са Русијом, Трампа у Београду, кинески пут свиле кроз Србију, Харадинаја у нишком затвору и Дачића да нам пева за све паре…
И, морамо признати, у години која одлази направио је по неки корак на том сложеном и контрадикторном путу. Отворио је нова поглавља са Бриселом, у Русији никада није примљен достојанственије, из Америке су му, кроз Савет за међународне односе, послали поруку о “условима за пријатељство”, Кинези му толико верују да су чак и Мају Гојковић прихватили као особу од протокола и адекватног саговорника, Харадинај се након што му је Вучић омогућио да постане премијер умало преварио да дође у Ниш на кафу, а Дачићу ће пући гласне жице од певања “Каљинке”, док се према Енглезима односи као да никада није ни чуо за Микија Ракића и МИ-6. Али …
… Увек има неко АЛИ… Проблем је у томе што, осим ако нисте у пустињи, сваки пут којим идете понегде има кривине и раскрснице. А Балкан није пустиња, то је брдовит крај. Има чак и кањоне, тунеле, а и странпутице. Зато је свака раскрсница загонетка…
У пракси то изгледа овако. Упркос томе што је Вучић први државник који је видео оно руско чудо од пса који дише под водом, упркос обећаном С-300 и већим испорукама гаса, руско-српски хуманитарни центар у Нишу још увек нема статус какав заслужује, услов за ЕУ и америчко пријатељство су прихватање Косова као независне државе и одрицање од пријатељства са Русијом, при чему из Брисела и Немачке тврде како не траже ништа ново, већ само оно што је Вучић већ прихватио.
А прво што ће га сачекати у Новој 2018. је Косово, које после каталонског случаја обезглављеној ЕУ све више представља камен око врата. Једино српско сагласје са Шиптарским актом сецесије, односно пристанак да се Косову дозволи столица у УН, може Бриселу бити излаз из ћорсокака у коме се нашао чињеницом да пет његових чланица није, нити намерава да призна Косово.
У том смислу Вучићева припрема терена, кроз тзв. “унутрашњи дијалог”, није дала жељени резултат. Упркос потпуном једноумљу мајнстрим медија, недефинисаним правилима ко и у ком својству у дијалогу учествује, а пре свега о чему се гледе јужне српске покрајине заправо “дијалогује” (уставном статусу, независности, раздвајању, признању итд.), јасно је да је јавност апсолутно подељена и да Вучић у њој нема велику разумевање за своју “храброст” да делује онако како је наумио и тргује оним што није његово.
Али, у политичком смислу, он је одрадио сву потребну логистику. Унутар Космета његова Српска листа контролише све српске средине, организовани патриотски дискурс у Србији који би се његовој вољи, институционално или ваниституционално, супротставио практично не постоји, а Путинова изјава да је за Русију прихватљиво свако решење које договоре Срби и Албанци тачка је на “и”, будући да су ставови оних који су Косово из Србије издвајали радиоактивним бомбама давно познати.
Са те стране Вучић ће, од ове коју сад има, тешко имати чистију ситуацију за гажење Косовског завета, архетипског завештања које у себи носи не само сваки Србин, већ и сваки Православац који држи до Православља. Али, тај Завет неће бити лако згазити због лажног Бриселског мита, чак ни једном Александру Вучићу, јер та масонска Вавилонска кула већ нестаје пред нашим очима. И као што ће, у срцима Православаца, Византија увек бити симбол Православља, Константинопољ никада Истанбул, а Света Софија заувек православни Храм, тако ће и Косово увек бити православна, српска, земља.
То знамо МИ, Православци и Светосавци, то зна и ОН, господар политичких опсена, Александар Вучић.
И срешћемо се МИ и ОН са својом свитом у тој 2018. која ноћас долази. На раскрсници између Ватикана и Трећег Рима, Херојства и Издаје, Царства небеског и Царства земаљског. Да једни друге питамо чије ли је Лазарево Царство? И да ли 5% повећања најнижих надница и пензија у Европи може купити Косовски завет српског народа.
А, до тада, срећна Нова 2018. и НАМА и ЊИМА! Срби смо!
Драган Милашиновић
ИЗВОР: ЦЕОПОМ-Истина
