Ми, доље потписани Архијерејски протопрезвитери у Митрополији Црногорско-Приморској, јавно саопштавамо да, заједно са осталим свештенством и монаштвом, уопште нисмо изненађени божићном медијском хајком на Митрополита Црногорско-Приморског и Егзарха свештеног трона Пећког г. Амфилохија. Данас, први пут на овакав начин, стајемо у заштиту свог Архипастира, али прије свега због заштите своје Цркве која је, кроз личност Митрополита г. Амфилохија, безочно нападнута од најближих сарадника предсједника Србије Александра Вучића и то Николе Селаковића, Марка Ђурића, Зоране Михајловић и Александра Вулина.
Митрополитова ријеч је иста и непромијењена од када је на колац набијен мученик Ђорђе Мартиновић из Горњег Ливча код Гњилана, од када су силоване монахиње по Косову и Метохији, од када је убијен Данило Милинчић, од паљења конака Пећке Патријаршије на Недељу Православља 1981. године, од када је писан Апел за заштиту српског народа и његових Светиња на Косову и Метохији 1982. године, од злочина терористичке ОВК и НАТО бомбардера над Србима и другима све до данас.
Уопште не споримо право сарадницима и гласноговорницима предсједника Вучића да критикују Митрополита Амфилохија због његове изјаве о односу режима у Београду према Косову и Метохији. Међутим, начин на који је то изведено и медијска хајка на Божић показују да је проблем много дубљи од једне митрополитове изјаве. Јер, познато је да овакве и сличне реакције само може да произведе истина коју је Митрополит Амфилохије рекао, а никако неистина.
Знамо и свједочимо да митрополитова, често пута и оштра ријеч, није упућена лично ни против кога него је искључиво изговорена за добро, за очување не само Косова и Метохије него и образа и угледа оних који доносе судбоносне одлуке у овом народу. Она није ни против албанског народа који масовно напушта простор Косова и Метохије, јер је већ годинама жртва владавине терориста који су постали политичари.
Да ли треба подсећати на оно што се упорно прећуткује или фалсификује, а то су још теже ријечи о издаји које је Митрополит Амфилохије упутио и непрестано упућује Милу Ђукановићу послије одлуке Владе Црне Горе да призна тзв. државу Косово и да се одрекне изворне Црне Горе Краља Николе и свих црногорских жртава за ослобођење Метохије од Турака 1912. године? Зар управо Митрополит Амфилохије, свештенство и вјерници нису били подвргнути сличном медијском каштиговању у Подгорици послије протеста због признања тзв. Косова од стране Владе Црне Горе? Зато нас данас забрињава то што су, како се види, и челници Србије кренули да спроводе дукљанско-монтенегрински приступ Косову и Метохији?
Од хајке на Митрополита и безбожних увреда Вучићевих сарадника, а посебно Николе Селаковића, битније је што се на овом примјеру показује интенција да се косовско-метохијско питање искључиво представи и решава као ”србијанско” или, зашто не рећи, београдскопашалучко, а не као свесрпско питање. Такође, показује се и да је била више него умјесна примједба Епископа бачког г. Иринеја о проблематичном појмовном одређењу ”унутрашњег дијалога”.
Посебно је спорно што се то свето и свештено питање ове Цркве и њеног народа обезличава и релативизује у некаквом ”унутрашњем дијалогу”, који је већ доживео катастрофу и неуспјех. Какав је то ”унутрашњи дијалог” као ”најважнији политички акт предсједника Србије од његовог ступања на дужност” кад се свака ријеч која се не уклапа у међународне обавезе и интересе режима у Београду жигоше и прогони од стране најближих сарадника предсједника Србије као иницијатора ”дијалога”. Никако не можемо да схватимо и прихватимо тако конципиран ”унутрашњи дијалог” о Косову и Метохији, који су одмах својски похвалили Еди Рама и Беџет Пацоли!
Поруку потпредсједнице Владе Србије Зоране Михајловић Митрополиту Амфилохију данас, као и сличну Патријарху Иринеју јуче, да ”Амфилохије неће водити државну политику” схватамо и као пријетњу и сјутрашњу поруку нашој читавој Цркви, кад буде морала да свједочи свој један, једини, непромјенљиви, вјековни, светосавски и светолазаревски став о Косову и Метохији.
Наравно, ни Митрополиту Амфилохију, ни Патријарху Иринеју, а ни Цркви не припада право да воде државну политику, али им припада неотуђиво право да чувају образ Цркве и душу овога народа од сваког покушаја издаје Косова и Метохије и читавог српског народа. Ми, наравно, немамо амбицију и не можемо да утичемо на политику и одлуке Александра Вучића, али имамо право да у својој Цркви, којој служимо и чији идентитет чувамо и јединство свједочимо у Црној Гори, слободно, одговорно и јавно кажемо своју ријеч о Косову и Метохији посебно кад је Вучић упутио јавни позив да свако изнесе своје размишљање о Косову Метохији. Та ријеч неће и не може бити угушена, нити ће Црква бити ућуткана без обзира на све нападе који долазе и који ће доћи.
Неућутно стојимо на становишту да је тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији непотребан и са могућим штетним посљедицама на које је са пастирском бригом указао Митрополит Амфилохије. Непоколебиво подржавамо очинску ријеч нашег Патријарха г. Иринеја да државници Србије не смију никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, а оно што се поклони некоме је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смију дозволити.
АРХИЈЕРЕЈСКИ ПРОТОПРЕЗВИТЕРИ
Барски Слободан Зековић
Бококоторски Момчило Кривокапић
Будвански Борис Радовић
Подгоричко-даниловградски Драган Митровић
Подгоричко-колашински Велибор Џомић
Херцег-новски Радомир Никчевић
Цетињски Обрен Јовановић
(Митрополија Црногорско-Приморска)
Posle toliko godina rešavanja pitanja K i M, izdajničkom politikom albancima je davano i oo što nisu tražili od srpske delegacije u briselu. sada kada je “dogorelo do nokata”, i kada je za imalo pametnog čoveka postalo jasno da je takva politika celnika u Srbiji dovela do kraja poraza, jasno je da će i nepismeni Srbin moći da zaključi da je sve to delo ili “maslo” srpskog establišmenta, koji se nije borio za srpske interese na K i M već za interese Šiptara na K i M. Pa pošto se nakon takvog štetnog delovanja u dužem vremenskom periodu, uveliko vide i prepoznaju posledice izdaje, i ogromna šteta nanesta Srbiji i srpskom narodu na K i M, a krivci za to postaju prepoznatljivi i u potpunosti identifikovani od strane srpskog naroda, kod etablišmenta se najedanput pojavio strah od prepoznavanja izdajničke politike prema K i M, što razumljivo stavlja znak jednakosti sa osećajem straha od krivične odgovornosti, pojavila se djedanput potreba za UNUTRAŠNJIM DIJALOGOM U SRBIJI. To nije ništa drugo već strah od sveukupne odgovornosti, koja vodi krivičnoj odgovornosti za veleizdaju. Strah od krivične i svake druge odgovornosti ( jer se na vlasti ne može ostati vecito), u zadnji čas je svoju ličnu odgovornosttrebalo podeliti sa narodom ili sa što većim brojem istomišljenika, te tako po svaku cenu izbeći ličnu odgovornost, a da se ostvari cilj i namera o predavanju K i M šiptarima. Ubedjen sam da je ova zamisao osudjena na propast, jer je “unutrašnji dijalog”, doživeo osudu celokupne srpske javnosti a tvorci toga fijasko iz koga se neće moći da izvuku bez osude za svoja nedela. Pošteni Srbi i patrote su o svojim postupcima morali ranije voditi računa, sada je za sve to kasno. Nema amnestije, nema razumevanja i oprosta za te ljude. Oni će se morati suočiti sa svom težinom posledica svog rada i delovanja, čiji je rezultat neprocenjiva šteta za Srbiju i celokupni srpski narod ma gde se on sada nalazio. Zato ne krivite one, koji ne misle kao vi, ne nazivajte ih neprijateljima Srbije i srpskog naroda, JER ONI TO NISU. Ne prevaljujte svoju krivicu na druge, već se ozbiljno uzmite u pamet i pokušajte da ispravite i spasite što se još spasiti može, dok ne bude konačno prekasno za srpski narod i Srbiju, a bogami i za Vas u vašu sudbinu sa kojom se hteli to ili ne morate uskoro suočiti.
Nisam mogao da čitam, ali na osnovu slike i mase imena koja sam uočio prelazeći preko teksta, rekao bih da je ovde neko nekog obljubio. Poznajući ga, verujem da je AV u jednoj od nekoliko glavnih uloga.
Шта се ово у политичким и црковним круговима дешава, уместо јединства дешава се неприродна подела? Митрополит је изјавио шта је изјавио, он никада није имао длаку на језику. Али зато и код политичара окупљених око ΛV овај “испад” је дочекан најоштријим ножем-језиком. Не слажу се или штите нападнутог, ако је по савести, није грех? Чуди испад ЊС, уместо да стиша ситуацију у СПЦ, он се ставља на страни политички јачег, што му, ама баш, није потребно. Што не следи, по таквим питањима, свог предходника, уколико нема у њему политичке амбиције, уколико је има, странка на власти такве поступке преводи на другу страну. ЊС, као пастир, брани ΛV од напада црковних људи, а не брани оне који живе у беди, глади и јади. Није осудио отимање пензија и плата, које утиче да му се смањује “пастирско стадо” и није се огласио против огромног лагања политичара, чак и супротно од оног што је по “вољи свевишњег”.