Крајем новембра прошле године курјачки (Вучић) је изјавио да Србији неће бити омогућено да постане чланица ЕУ без правно обавезујућег споразума са тзв. косовом. Тиме је тзв. унутрашњи дијалог о решавању питања Косова и Метохије (Старе Србије) добио осећај излива жучи планираног државног одрицања од Старе Србије. Поготово зато што је већ отворено поглавље 30 које садржи проблематику спољне политике, у коју спада и решавање питња односа Србије и њене по важећем Уставу аутономне покрајине Косова и Метохије.
Курјачки је недавно саопштио да је унутрашњи дијалог о Старој Србији скоро завршен и да је остало само да се изјасни САНУ и цивилни сектор (углавном невладине организације и разна удружења). То је тек оставило мучан утисак на јавност, јер је познато само то да је правник В. Кутлешић, као појединац који није представник ни једне организације или удружења, у свом пројекту решавања тих односа предложио формирање уније независних држава Србије и тзв. косове, што је у ствари признавање независности и суверености тзв. косове. Међутим, курјачки је са великим одобравањем подржао тај предлог.
Имајући у виду какав ће став извесно заузети САНУ (илити АНУС) и цивилни сектор – немамо се чему добром надати од овог дијалога. А курјачки нас је упознао да ће у ствари он лично донети одлуку у марту месецу када се као заврши тај унутрашњи дијалог, који се може назвати унутрашњим само због тога што ће одлуку динети курјачки лично, а дијалог нико ни с ким није водио о овом најважнијем питању. А по реакцијама курјачког можемо претпоставити са великом извесношћу да ће његова одлука бити против државног интегритета и суверенитета.
Па шта је у ствари ово недоношче од унутрашњег дијалога? Кршење Устава Србије, државног суверенитета и интегритета и шминкање велеиздаје, како се већ чуло у јавности! Унутрашњим дијалогом требало је утврдити да ли је Стара Србија суштинско питање политичког и уставног идентитета Србије и Србства. Сада је већ очито да то није био циљ организатора овог квази дијалога. Намера је била фингирање сондаже јавног мнења и добијање лажне сагласности јавности за одлуку да је тзв. јевроунијаћење важније од државног суверенитета и интегритета и од Старе Србије, од уставног поретка и државног и националног идентитета.Измишљена је срамна прича о неопходности прихватања нове реалности и опредељења за будућност уместо за митологизовану историју. Јавност је препарирана за прихватање нашминкане велеиздаје.
Међутим, иако је медијска јавност под цензуром, ипак продиру гласови иситнског и жестоког отпора већег дела јавности велиздаји која се припрема. СПЦ се коначно и одлучно изјаснила против предаје Старе Србије арнаутским сецесионистима. Велеиздаја Старе Србије била би највећа и најтежа велеиздаја државе и нације у историји Срба. Проблем се не може превазићи ничим: ни изменама Устава путем референдума, а ради брисања преамбуле о Старој Србији, јер је обавеза чувања државног суверенитета и интегритета уграђена у целокупан државни и правни систем; ни злонамерним упозоравањем на некакву нову реалност и ширу опсесију дела јавности фикцијом и митологијом, јер је реалност релативна категорија која се мења у зависности од међународних односа и од спремности нациљане државе да штити своју независност и слободу.
Члановима 305 – 321. Кривичног законика Републике Србије, који чине посебну главу овог законика под насловом “Кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије”, прописана је група кривичних дела којој је заједничко то што за заштини објекат има Републику Србију, безбедност њених грађана, начела слободе, једанакости, демократије и остале вредности и темељна начела на којима Република почива. Свака држава има одређене темељне вредности на којима почива њен правни систем и њено целокупно државно уређење.
Нарушавање тих вредности је у очима законодавца толико штетно по државу и по друштво да је одређена понашања нарочито издвојио у кривична дела и за њих припретио високом санкцијама а све ради очувања и одржања уставног уређења Србије. Висока заинтересованост законодавца да заштити ове темељене вредности види се и у томе што је и сама припрема неких од ових кривичних дела кажњива. На тај начин је законодавац желео пружити и додатну заштиту заштитном објекту те указати на значај вредности које се штите.
Зато је чл. 307. Кривичног законика који се односи на угрожавање територијалне целине утврђено да „ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави, казниће се затвором од три до петнаест година.“
Дакле, правно, државнички, национално и отаџбински и родољубно посматрано, велеиздаја путем прихватања сецесије арнаутске мањине у Старој Србији није изводљива ни на који начин: ни променом Устава путем референдума, јер се брисањем преамбуле Устава не укида општа и основна правна обавеза свих органа, организација, институција и грађана да штите државни суверенитет и интегритет; ни заобилажењем устава на основу некаквог унутрашњег дијалога и пребацивањем терета одлуке на Скупштину, јер је то неуставна работа која ће бити оборена кад-тад, а може и да изазове велике немире грађана.
Дакле, отаџбина се воли и брани, а издаја и велеиздаја је најтежи кажњиви правни чин. То је највећа срамота за сваког грађанина, а незамислива срамота за носиоце највиших државних функција.
