Сусрет премијерке Ане Брнабић и америчког амбасадора Кајла Скота десио се баш у дану када је обелодањено да је амбасада САД одбила да изда путну визу за Америку начелнику Генералштаба Србије Љубиши Диковићу. Није познато да ли и тај потез представља „континуитет подршке Вашингтона на путу Србије ка ЕУ“.
Tешко је поверовати да је премијерка Србије Ана Брнабић била цинична када се захвалила јуче америчком амбасадору Кајлу Скоту за — пазите сад — „континуирану подршку САД у процесу придруживања Србије Европској унији“.
Не, на основу званичног саопштења из кабинета председнице Владе Србије, може се закључити да је она заиста пренела искусном дипломати искрене поруке дубоке захвалности.
Чињеница је да премијерка зна много више о утицају великих сила од обичног народа, али просечном Србину би од изговорене захвалнице, много реалније и уверљивије звучала оваква Брнабићкина реченица:
„Нисмо задовољни, Ваша екселенцијо, јер је Ваша земља континуирано, од 2000. године до данас, кочила, опструирала и успоравала процес придруживања Србије Европској унији.“
Али за разлику од „хвала“, ова друга реченица није изговорена.
У реду, навикли смо да после сусрета домаћих званичника са страним амбасадорима у јавност излазе штура, протоколарна саопштења у којима се истичу позитивне тачке у односима двеју земаља.
Уобичајено је и да се ређају хвалоспеви о све чвршћем партнерству, свеобухватној билатералној сарадњи, као и најлепше жеље да се ти односи „подигну на највиши ниво“…
Ниједна од тих изанђалих дипломатско-бирократских флоскула не би била спорна. Уши нам је загребало нешто што је у потпуној супротности са реалношћу. Црно је проглашено за бело.
Много би нам требало хартије да испишемо све услове које је од Петог октобра америчка администрација директно испоставила Србији како би се држава отворила ка свету и наставила европски пут.
Брзинским времепловом можемо се присетити бар најмаркиранијих захтева: изручење свих хашких оптуженика, измештање косовског питања из УН, Бриселски преговори како би се Београд одрекао суверенитета на Косову и Метохији, окретање леђа Руској Федерацији, промена односа према Републици Српској.
Све то је испостављано уз померање покретне мете — Европске уније, која је Вашингтону махом представљала средство за остварење геостратешких циљева.
Враћамо се у садашњост: све нове америчке уцене Београду је управо уручио амерички званичник Брајан Хојт Ји, који је поново обећао убрзан пут ка ЕУ ако све што тражи буде и испуњено.
А познато је и неупућенима, захтева се да Србија — „одабере столицу“, што у преводу значи да уведе санкције Русији. И наравно, да потпише обавезујући споразум са Приштином, што у америчкој интерпретацији значи да се одрекнемо Косова и Метохије.
Е, сад! Да ли сви ти услови представљају, како је премијерка рекла, „континуирану подршку САД у процесу придруживања Србије ка ЕУ“? Или континуирано присиљавање Београда на испуњавање захтева којима се остварују не српски него амерички национални интереси. Све је ствар угла посматрања.
И још нешто.
Сусрет премијерке Ане Брнабић и америчког амбасадора Кајла Скота десио се баш у дану када је обелодањено да је амбасада САД одбила да изда путну визу за Америку начелнику Генералштаба Србије Љубиши Диковићу. У дану кад је практично понижен српски генерал.
Није познато да ли и тај потез представља „континуитет подршке Вашингтона на путу Србије ка ЕУ“. Не знамо ни да ли су се Брнабићка и Скот уопште и дотакли те теме.
Није било у саопштењу…
Предраг Васиљевић, Спутник
