Убиство Оливера Ивановића је гнусан и подмукао чин, непријатељски како према њему и његовој породици, тако и према Србима на Косову и Метохији, држави Србији, и свим Србима уопште. Оно може бити окидач за опасне догађаје, и увод у нове сукобе ширих размера. Ако смо ишта научили из ближе и даље историје, онда би то требало да буде лекција да ништа нећемо постићи гурањем главе у песак.
Ево о чему нема „унутрашњег дијалога“ на „јавном сервису“ и другим националним фреквенцијама, а морало би да има:
„Пре Бриселског споразума, склопљеног 19. априла 2013. било какво убиство у северном делу Кососвке Митровице било би у надлежности органа МУП-а Србије, који би поднели кривичну пријаву Вишем тужилаштву Србије и потом радили по захтеву тог Тужилаштва. Председник Србије не би морао, како то сада чини Вучић, да јавно мољака за дозволу Запада и Тачија да се српски државни органи укључе у истрагу, већ би органи државе Србије сада већ увелико спроводили истрагу. Кад се већ бавимо „реалностима“, ово је реална последица напредњачко-социјалистичке косметске политике.
„Питање је да ли би Оливер Ивановић уопште био убијен да није потписан Бриселски споразум. По самом његовом сведочењу, после три и по године проведене у затвору/притвору због лажних шиптарских оптужби, Ивановић је у интервјуу датом у септембру 2017. констатовао колико се безбедносна ситуација у северном делу Косовске Митровице погоршала, да Срби мање страхују од Албанаца него од других Срба, „локалних кабадахија и криминалаца који се возе у џиповима без таблица“, и да је „у последњих пар година“ у Митровици било „преко педесет случајева паљења аутомобила, бацања ручних бомби и два неразјашњена убиства“.
А уредница портала КоССев, Тања Лазаревић, још је конкретније описала тамошњу безбедносну ситуацију: „Уназад четири године, у постбриселској историји косовских Срба, ми имамо врло јасан показатељ да нешто дебело није у реду. Слажем се да се ради о терористичком чину, али ми смо у тој врсти полутероризма четири године минимум. Имамо 24 случаја паљења аутомобила од 2014. У та 24 случаја, запаљен је 31 аутомобил. Починиоци остају никад откривени. Имамо 29 оружаних напада у том периоду.“
Дакле, јасно је, безбедност северногх дела Кососвке Митровице се видно урушила после Вучићевог-Дачићевог укидања државних институција Србије и разбијања хомогеног српског руководства које је српски север сачувало и очувало после повлачења Војске 1999. године. За то и све последице, добар део објективне одговорности сносе потписници Бриселског споразума.
“ Упркос томе, Вучић и компанија се буне због инсинуација да иза Ивановићевог убиства можда стоје Срби. Међутим, управо је Вучић направио такав преседан, на много директнији и бруталнији начин – у случају убиства 6 (и рањавања 15) српских младића у пећком кафићу „Панда“ 1998. Да подсетимо да је Вучић тим поводом још 2013. на ТВ Пинк изјавио да „има много страшних ствари са коjима ћемо морати да се суочимо“ у вези убиства Срба у кафићу Панда на КиМ 1998. године, за који је рекао да нема доказа да су убиство извршили Шиптари, како се то веровало, додајући да се „од лажи не живи, од превара се не живи“. А затим је, у децембру 2015. долио додатно уље на ватру националног самооптуживања и међународне компромитације Србије: „Бауљамо у мраку. Готово сам сигуран шта се десило у кафићу ‘Панда’ али немам доказа. Нисам сигуран да би наши органи могли да се поносе оним што су тада урадили“.
Од тада до данас, Вучић није пружио ниједан доказ у прилог тој својој отровној, анти-државној инсинуацији, упркос јавним апелима узнемирених и траумираних родитеља тих невиних жртава. Што га не спречава да сада кукумавчи над сопственом судбином, заборављајући људе којима је нанео истински бол и поново отворио незалечене ране. Чак и протестанти знају за речи Исуса Христа: „Који је међу вама без греха, нека први баци камен…“ Како очекивати здрав јавни дијалог, кад су његови номинални носиоци одавно затровали атмосферу?
– Марко Ђурић сада по телевизијама позива на некакво јединство и окупљање. Он, који је, по Вучићевом налогу, мимо „унутрашњег“ или било ког другог дијалога, учествовао у „великодушном“ додељивању позивног броја лажној држави и то прогласио „победом“.
У име чега би то сада требало да се противници границе са КиМ и анти-државног Бриселског споразума окупе под његовим и Вучићевим барјаком? У име предаје државне територије коју су они спровели? У име одбацивања „митова“ који су нас врло реално чували од нестанка током векова? У име Вучићевог новопеченог протестантизма? У име беспризорних напада на Митрополита Амфилохија, Егзарха Пећког Трона, који је само изразио забринутост да ће наставак осведочено издајничке политике неминовно одвести у коначну издају? Као да је Митрополит био тај који је укинуо српске државне институције на северу КиМ и утврдио граничне прелазе – а не Вучић, Ђурић, Вулин, Дачић, Дрецун…
Да, окупљање и јединство су нам преко потребни – али не у лажи, полуистини или прећуткивању истине. Не у бежању од суочавања са последицама досадашње политике. Не под политичким монополом оних који су, први у историји Срба и Србије, добровољно укинули државне институције на Косову. Не док јасно и гласно не кажу да неће бити никакве предаје нити одрицања од Косова, као што је то рекла Српска Православна Црква, и да ће једини унутрашњи дијалог бити о томе како Косово сачувати. То је услов националног јединства које нам је сада, треба поновити, преко потребно. За праве патриоте, то уопште није тежак услов.
Александар Павић/Портал Уједињење
