Савет Владе Србије за борбу против корупције упозорио је да је десетине хиљада хектара пољопривредног земљишта које је у јавној својини прешло у приватно власништво без икакве накнаде, само на основу потврде Агенције за приватизацију да је купац друштвеног капитала измирио обавезе из купопродајног уговора!
– Купац друштвеног капитала је измирио обавезе за имовину која није могла обухватити земљиште, јер је продавац имао само право коришћења на земљишту које је могао пренети на купца, а не право својине – наводи се у извештају Савета о приватизацији и располагању пољопривредним земљиштем у државној својини.
Другим речима, по слову закона, тајкуни су могли да стекну право на коришћење земљишта. Међутим, постоје сумње да су се ипак домогли ораница. Милан Простран, аграрни стручњак, за “Вести” објашњава како се догодило да тајкуни, који су куповали пропале пољопривредне комбинате, постану велепоседници:
– Све је почело 2001. и 2002. када је кренуо да се захуктава процес приватизације. Најбогатији тајкуни су на аукцијама куповали предузећа за мизерне паре. Тадашња власт је тврдила да продаје само капитал, а да земљиште остаје у друштвеној својини.
Шеварлић: Изненађен сам
Народни посланик и познати аграрни стручњак Миладин Шеварлић каже да је изненађен одлуком Републичког геодетског савета да не достави податке Савету за борбу против корупције о статусу својине над пољопривредним земљиштем.
– Тражићу од Одбора за пољопривреду да се закаже посебна седница и да се види шта се дешава. Бизнисмени који су куповали пољопривредне капитале нису могли да купе земљиште које је било у друштвеној својини. Земља која је у државној својини никад није ни била предмет продаје – објашњава Шеварлић.
Тајкуни нису то чинили да би оживели посрнулу пољопривредну производњу.
– Мало помало, бизнисмени су навлачили воду на своју воденицу, па су највероватније, како ствари стоје, успели да земљиште испод штала и амбара преведу у своје власништво. Када се упореде цене долази се до закључка да су хектар плаћали у просеку 170 евра. Данас он вреди 20.000 евра. Штета се мери милијардама евра – тврди Простран.
То је последица, наставља наш саговорник, страшне спреге државе и тајкуна, а епилог је познат – ови су постали велепоседници, а радници су остали без посла.
– Ниједна влада у протеклих петнаестак година није смогла снаге да ово питање изведе на чистину. Нажалост, мислим да се ни убудуће то неће бити предмет њеног интересовања – наводи наш саговорник.
Простран истиче да би требало извршити ревизију приватизација свих пољопривредних предузећа.
Бранислав Гулан, члан Одбора за село САНУ, каже за “Вести” да српски велепоседници данас имају знатно веће поседе него што су их у Војводини имале породице Дунђерски, Котек и Фернбах уочи Другог светског рата.
– Ове фамилије су заједно поседовале око 11.200 хектара плодне земље, док данас српски земљопоседници имају око 100.000 хектара, што сопственог поседа добијеног куповином некад моћних комбината, што државне земље коју закупљују – објашњава Гулан.
Ко штити тајкуне?
Прикривање правих података о површини и статусу својине на земљишту након приватизације и проглашавање таквог податка пословном тајном јасно упућују на закључак да се штити приватни, а не државни интерес.
– То је очигледно на примеру само једног купца Милета Јерковића који је у поступку приватизације пољопривредних предузећа и комбината располагао са више од 30.000 хектара најплоднијег војвођанског земљишта у државном и друштвеном власништву. Након раскида уговора са тим купцем, у катастру је евидентирано земљиште у друштвеној, државној и мешовитој својини од око 4.000 хектара, док за 28.000 хектара у 2014. години не постоји евиденција земљишта, односно губи му се траг – навео је Савет.
Ни Савет није седео скрштених руку, па је извештај објављен на сајту те организације достављен Влади и Скупштини Србије, као и министарствима привреде, пољопривреде и унутрашњих послова и Републичком јавном тужилаштву. Без сарадње државних институција, Савет не може да учини богзна шта јер, како истиче, Републички геодетски завод 2017. није желео да достави последње податке о статусу својине на пољопривредном земљишту. Због непотпуних података није могао да утврди ни шта је државни интерес у оквиру аранжмана Владе Србије са компанијом Ал Равафедом из Уједињених Арапских Емирата.
Оцењено је да држава треба да подстиче развој пољопривреде јер је то стратешки интерес, али је предуслов за то да се уреди катастар непокретности.
Н. С. Прерадовић – Вести
